Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen. Deo žalbe protiv drugostepene presude odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsedpik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Mudrića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Mudrića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred P rvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5220/91, a sada se vodi pred Prvim os novnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45402/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3 Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodna banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Mudrić iz Beograda je 21. maja 2010. godine, preko punomoćnika Tatjane Jovanović, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9191/06.

Podnosioc ustavne žalbe je naveo: da je 1. avgusta 1991. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Stambene zadruge "Partizanski put" iz Beograda, radi utvrđenja, a da je 18. aprila 1994. godine precizirao tužbeni zahtev; da je prvostepenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5220/91 od 19. aprila 2000. godine odbijen tužbeni zahtev, delimično usvojen a delimično odbijen protivtužbeni zahtev tuženog ; da je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 7135/2000 od 12. oktobra 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u nastavku postupka prvostepeni sud doneo presudu P. 5828/2000 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, a odbio protivtužbeni zahtev tuženog; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1696/05 od 20. aprila 2006. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je poslednje ročište u nastavku prvostepenog postupka održano 19. oktobra 2009. godine; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer postupak traje 18 godina. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je po sadržini identičan odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45402/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5220/91), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. avgusta 1991. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Stambene zadruge "Partizanski put", iz Beograda, radi utvrđenja. Tuženi je 17. marta 1992. godine podneo protivtužbu.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je deset ročišta za glavnu raspravu , dok pet ročišta nije održano , i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sud ije, dva zbog nedolaska veštaka i jedno jer predmet nije bio dostavljen sudu iz Gradskog zavoda za veštačenje.

Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske struke kao i Gradskog zavoda za veštačenje, a takođe i saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka.

Na ročištu od 22. aprila 1994. godine sud je dozvolio preinačenje tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac vlasnik konkretnog stana i da se tuženi obaveže da tuž iocu preda u svojinu stan ili da mu isplati određen novčani iznos.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5220/91 od 19. aprila 2000. godine , u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traž eno da se utvrdi da je on vlasnik konkretnog dvosobnog stana na lokaciji MZ "Husinskih rudara" u Novom Beogradu, a po ugovoru o izgradnji istog zaključenim sa tuženim i da se obaveže tužen i da mu preda u svojinu navedeni stan i isplati iznos od 1.136.852,04 dinara , sa zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog, tako što je obavezan tužilac–protivtuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 192.640,00 dinara , sa zakonskom kamatom kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka; stavom trećim izreke protivtužbeni zahtev za razliku između priznatog i traženog iznosa je odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7135/2000 od 12. oktobra 2000. godine ukinuta je prvostepena presuda u prvom i drugom stavu izreke i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije održan o, i to: jedno zbog potrebe iz jašnjenja Komisije veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu , jedno na saglasan predlog stranaka, a jedno jer nije bio dostavljen nalaz veštaka . Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane Građevinskog fakulteta u Beogradu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5828/2000 od 18. oktobra 2004. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev te je utvrđeno da je tužilac vlasnik konkretnog spornog stana i tužena je obavezana da tužiocu navedeni stan preda u svojinu; stavom drugim izreke delimično je usvojen zathev tužioca za isplatu pa je tužena obavezan a da tužiocu na ime više plaćenog iznosa na ime ce ne stana isplati iznos od 45.450,00 dinara , sa zakonskom kamatom; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev za isplatu preko dosuđenog iznosa; stavom četvrtim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tužena tražila da joj tužilac po osnovu neisplaćenog dela cene stana isplati iznos od 2.239.459,00 dinara , sa zakonskom kamatom; stavom petim izreke tužena je obavezana da tužiocu na knadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1696/05 od 20. aprila 2006. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5828/2000 od 18. oktobra 2004. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 9191/06 i održano je pet ročišta, dok sedam ročišta nije održano, i to: dva zbog nedolaska tuženog, jedno zbog obustave rada zaposlenih, jedno na zahtev tužioca , dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog pokušaja eventualnog mirnog rešenja spora. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i veštačenjem od strane Komisije sudskih veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji predmet je dobio broj P. 45402/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu. Posle podnošenja ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održano pet ročišta, dok tri ročišta nije održan o, i to: jedno iz procesnih razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno na saglasan zahtev stranaka.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka građevinske i ekonomske struke.

Poslednje ročište je održano 31. januara 2013. godine i sledeće je zakazano za 13. maj 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list CPJ" , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS". br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog supa, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio pa snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 15 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 1. avgusta 199 1. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, parnični postupak traje preko 21 godinu i nije okončan , što je neopravdano dug period koji se ničim ne može opravdati.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena odluka je doneta posle devet godina a drugostepena posle šest meseci, nova prvostepena odluka je doneta posle četiri godine a drugostepena posle godinu i po dana. Od 20. aprila 2006. godine, kada je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak , pa do odlučivanja o ustavnoj žalbi, dakle p unih šest godina , prvostepeni sud nije odlučio. U navedenom periodu od preko 21 godine održano je ukupno 22 ročišta za glavnu raspravu, dok 11 ročišta nije održano bez krivice podnosioca.

Takođe, imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva, proizlazi da je predmetni spor bio od značaja za podnosioca.

Iako je osporeni postupak zahtevao izvođenje većeg broja veštačenja i dopunskih veštačenja kako od strane sudskih veštaka pojedinaca, tako i od strane Gradskog zavoda za veštačenje i Građevinskog fakulteta, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka preko 21 godine, a koji i dalje nije okončan.

Po oceni Suda, podnosilac nij e doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja , dok neodržavanje jednog ročišta na njegov zahtev a tri na saglasan predlog stranaka nije od uticaja na odlučivanje ovog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5220/91, a sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45402/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te j e, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede ustavnog prava naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu