Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vojno-disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vojno-disciplinskom postupku koji je trajao preko šest godina bez odluke. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neaktivnosti nadležnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . Z . iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Z . i utvrđuje da je u disciplinskom postupku koji je vođen pred Prvostepenim vojnim disciplinskim sudom u Beogradu u predmetu Dis. broj 28/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Z . iz Jagodine je , 27. marta 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, a potom i više dopuna ustavne žalbe (11. aprila 2013. godine, 10. juna 2013. godine, 1. jula 2013. godine, 19. avgusta 2013. godine, 2. oktobra 2013. godine, 18. novembra 2013. godine, 31. januara 2014. godine, 7. februara 2014. godine, 10. februara 2014. godine, 3. aprila 2014. godine, 14. aprila 2014. godine, 13. novembra 2014. godine, 1. decembra 2014. godine, 30. decembra 2014. godine, 6. februara 2015. godine, 21. marta 2016. godine, 29. marta 2016. godine i 19. aprila 2016. godine ), zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i načela i prava zajemčenih odredbama čl. 1, 3, 18, 21, 22, 23, 32. i 36. Ustava, u disciplinskom postupku koji j e vođen pred Prvostepenim vojnim disciplinskim sudom u Beogradu u predmetu Dis. broj 28/06. U dopuni ustavne žalbe od 1. decembra 2014. godine podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je 16. novembra 2015. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, a potom i dopune ustavne žalbe (24. novembra 2015. godine, 30. novembra 2015. godine i 23. februara 2016. godine), protiv presude Upravnog suda U. 5027/13 od 1. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 1, 3, 18, 21, 22, 23, 32. i 36. Ustava, i ova ustavna žalba je u Sudu zavedena pod brojem Už-7382/2015.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedinstvene odluke, tako što je predmet Už-7382/2015 pripojio predmetu Už-2467/2013.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvostepenog vojnog disciplinskog suda u Beogradu Dis. broj 28/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zamenik vojnog disciplinskog tužioca je Vojnom disciplinskom sudu pri Generalštabu Vojske Jugoslavije podneo optužni predlog Dis. broj 4/02 od 9. jula 2002. godine protiv podnosioca, tada poručnika na službi u Vojnoj pošti 3272 Podgorica, zbog disciplinskog prestupa iz člana 161. tačka 5. Zakona o Vojsci Jugoslavije (svako drugo postupanje, van službe, protivno propisima, koje šteti ugledu Vojske).

Presudom Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Jugoslavije Dis. broj 4/02 od 26. decembra 2002. godine utvrđeno je da je podnosilac kriv i osuđen je na disciplinsku kaznu "gubitak čina".

Postupajući po žalbi podnosioca, Viši vojni disciplinski sud pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora je doneo rešenje Dis. broj 4/2003 od 20. marta 2003. godine kojim je ukinuta presuda Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Jugoslavije Dis. broj 4/02 od 26. decembra 2002. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Presudom Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 4/02 od 11. juna 2003. godine utvrđeno je da je podnosilac kriv i osuđen je na disciplinsku kaznu "gubitak čina".

Presudom Višeg vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 16/03 od 3. novembra 2003. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepene presude.

Naredbom predsedavajućeg Vrhovnog saveta odbrane Srbije i Crne Gore broj 10-13 od 24. marta 2004. godine odlučeno je da se izvrši disciplinska kazna "gubitak čina", na koju je podnosilac osuđen, te je rešenjem Vojne pošte 3272 Podgorica broj 60/2240-1 od 20. aprila 2004. godine podnosilac razrešen od profesionalne vojne službe.

Protiv presude Višeg vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 16/03 od 3. novembra 2003. godine podnosilac je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu Up. 2569/03 od 29. juna 2004. godine, poništena je presuda Višeg vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 16/03 od 3. novembra 2003. godine, i uvažena su žalbe podnosioca i njegovog branioca, te je ukinuta i presuda Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 4/02 od 11. juna 2003. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je u postupku donošenja prvostepene presude učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, jer je povređeno pravo podnosioca na odbranu, tako što je glavni pretres održan u odsustvu njegovog branioca.

Disciplinski postupak protiv podnosioca ustavne žalbe je potom vođen pred disciplinskim sudom u Crnoj Gori. Glavni pretres je održan 26. januara 2006. godine pred Vojno-disciplinskim sudom pri Komandi Vojnog okruga Podgorica. Predsednik Vojnog disciplinskog suda pri Komandi Vojnog okruga Podgorica dostavio je 26. januara 2006. godine Višem vojnom disciplinskom sudu pri Ministarstvu odbrane predlog za delegaciju disciplinskog predmeta koji se pred tim sudom vodi protiv podnosioca, sa obrazloženjem da su predsednik i sekretar Vojnog disciplinskog suda Podgorica postupali u krivičnom postupku koji je protiv podnosioca vođen pred bivšim Vojnim sudom Podgorica, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i krivičnog dela nedozvoljena trgovina. Rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/05 od 9. marta 2006. godine određen je Vojni disciplinski sud pri Komandi Vojnog okruga Beograd da postupa kao nadležan sud u predmetu Vojnog disciplinskog suda Podgorica Dis. broj 31/05 protiv podnosioca, ranije poručnika na službi u Vojnoj pošti 3272 Podgorica, sa obrazloženjem da u Vojnom disciplinskom sudu Podgorica ne postoje druga stručna lica koja bi mogla da postupaju u ovom disciplinskom predmetu.

Podnosilac ustavne žalbe je 25. maja 2009. godine podneo predlog Vojnom disciplinskom sudu pri Komandi Vojnog okruga Beograd da se predmetni postupak nastavi. Podnosilac je 28. februara 2012. godine dostavio tom sudu predlog da se disciplinski postupak protiv njega obustavi.

Osporenim rešenjem Prvostepenog vojnog disciplinskog suda u Beogradu Dis. broj 28/06 od 2. novembra 2012. godine taj sud se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u predmetnom disciplinskom predmetu.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 31/12 od 28. novembra 2012. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se mesna nadležnost za procesuiranje izvršilaca disciplinskih prestupa određuje isključivo prema sedištu jedinice u kojoj se okrivljeni nalazio na službi, te da su, saglasno prethodno navedenim, spisi ovog disciplinskog predmeta upućeni tadašnjem Vojnom disciplinskom sudu pri Komandi Vojnog okruga Podgorica, kao mesno nadležnom sudu za postupanje u ovoj stvari, budući da se okrivljeni i u momentu izvršenja disciplinskog prestupa i u momentu donošenja rešenja o prestanku profesionalne vojne službe na osnovu naredbe o izvršenju disciplinske kazne, nalazio na službi u jedinici čije je sedište bilo u Podgorici; da je nesporno rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/05 od 9. marta 2006. godine za dalje postupanje određen drugi stvarno nadležan sud, ali je za donošenje ovakvog rešenja Viši vojno disciplinski sud i bio nadležan budući da su u to vreme svi ostali prvostepeni vojni disciplinski sudovi, osim Vojnog disciplinskog suda pri Komandi Vojnog okruga Podgorica imali sedište na teritoriji Republike Srbije, a taj sud nije mogao da postupa iz određenih procesnih razloga; da je zbog činjenice da prema tada važećem Zakonu o Vojsci Jugoslavije vojni disciplinski sudovi nisu bili nadležni da vode disciplinske postupke protiv lica kojima je iz bilo kojih razloga prestalo svojstvo profesionalnog pripadnika vojske, u cilju daljeg postupanja valjalo rešiti prethodno pitanje za dalje vođenje tog postupka koje se odnosilo na stavljanje van snage naredbe o izvršenju disciplinske kazne "gubitak čina", a koja odluka je u isključivoj nadležnosti predsedavajućeg tadašnjeg Vrhovnog saveta odbrane koji je doneo predmetnu naredbu, zbog čega su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom savetu odbrane Srbije i Crne Gore; da je pre donošenja odgovarajućeg akta iz nadležnosti predsedavajućeg Vrhovnog saveta odbrane kojim bi se omogućio nastavak postupka protiv podnosioca, doneta odluka o osamostaljivanju Republike Crne Gore, nakon čega je došlo i do formalnog razdruživanja državne zajednice Srbija i Crna Gora; da, polazeći od toga da se mesna nadležnost vojnih disciplinskih sudova određivala isključivo prema sedištu jedinice u kojoj se okrivljeni nalazio na službi u vreme pokretanja disciplinskog postupka, od momenta razdruživanja državne zajednice, ni Viši vojni disciplinski sud pri Ministarstvu odbrane Republike Srbije, niti prvostepeni vojni disciplinski sudovi koji su imali sedište na teritoriji Republike Srbije ni na koji način nisu mogli postupati u disciplinskom predmetu vođenom protiv podnosioca; da u prilog napred navedenom govori i činjenica da je i krivični postupak protiv podnosioca, bez obzira na njegovo državljanstvo i nacionalnu pripadnost, vođen pred nadležnim sudovima Republike Crne Gore, i to zbog istih inkriminacija zbog kojih je protiv podnosioca pokrenut i vojni disciplinski postupak; da su originalni spisi predmeta već dostavljeni Kabinetu predsednika Republike Crne Gore na odlučivanje o prethodnom pitanju.

Protiv drugostepenog rešenja podnosilac je podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 5027/13 od 1. oktobra 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je tuženi organ pravilno odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, u postupku sprovedenom bez povrede pravila postupka, a za svoju odluku je dao dovoljne i jasne razloge koje je u svemu prihvatio i Upravni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Na sednici održanoj 3. juna 2006. godine Skupština Republike Crne Gore je donela Odluku o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore i ona je objavljena u "Službenom listu RCG", broj 36/06.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo je da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je, polazeći od toga da disciplinski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja ovog postupka, ali od momenta kada je Rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/05 od 9. marta 2006. godine određen Vojni disciplinski sud pri Komandi Vojnog okruga Beograd da postupa kao nadležan sud u ovom predmetu.

Pojam razumnog trajanja postupka relativna je kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja državnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, te je Ustavni sud, pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud ponavlja da je presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu Up. 2569/03 od 29. juna 2004. godine poništena presuda Višeg vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 16/03 od 3. novembra 2003. godine, uvažene su žalbe podnosioca i njegovog branioca, te je ukinuta presuda Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbija i Crna Gora Dis. broj 4/02 od 11. juna 2003. godine kojom je podnosilac oglašen krivim za učinjeni disciplinski prestup.

Rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/05 od 9. marta 2006. godine određen je Vojni disciplinski sud pri Komandi Vojnog okruga Beograd da postupa kao nadležan sud u ovom predmetu, sa obrazloženjem da u Vojnom disciplinskom sudu Podgorica ne postoje druga stručna lica koja bi mogla da postupaju u ovom disciplinskom predmetu. Nakon ustupanja predmeta, Prvostepeni vojni disciplinski sud u Beogradu se tek rešenjem Dis. broj 28/06 od 2. novembra 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u predmetnom disciplinskom predmetu. Osporenom presudom Upravnog suda U. 5027/13 od 1. oktobra 2015. godine ocenjeno je da je zakonit konačni upravni akt kojim se Prvostepeni disciplinski sud u Beogradu oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Imajući u vidu navedeno, potom činjenicu da je Skupština Republike Crne Gore, na sednic i održanoj 3. juna 2006. godine, donela Odluku o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore, a da se Prvostepeni vojni disciplinski sud u Beogradu tek rešenjem od 2. novembra 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u konkretnom predmetu, odnosno nakon šest godina, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog disciplinskog suda u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je, ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, zaključio da je bio nesporan interes podnosioca da se disciplinski postupak protiv njega, koji je imao za posledicu razrešenje od profesionalne vojne službe, okonča u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim postupanjem nije mogao doprineti dugom trajanju predmetnog postupka.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom, kao i rešenjima disciplinskih sudova, povređeno pravo na pravično suđenje, te posledično i druga načela i prava koja su označena u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Po oceni Ustavnog suda, rešenje kojim se sud ili drugi organ oglašava stvarno i mesno nenadležnim, prema svojoj pravnoj prirodi , ne predstavlja pojedinačni akt kojim je neposredno odlučivano o pravima i obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe, pa ovo rešenje nije podobno za pobijanje ustavnom žalbom. U konkretnoj situaciji, reč je o jednom od procesnih rešenja, kojim ne mogu biti neposredno povređena prava stranaka u postupk u. Iz tog razloga osporenim aktima nije moglo biti povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavna žalba ratione materiae, nedopuštena.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vojno-disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti