Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Višeg suda zbog proizvoljne primene Zakona o osiguranju imovine i lica, konkretno zbog propusta da se primene relevantne prelazne odredbe važeće u vreme štetnog događaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Šida , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Repub like Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 987/16 od 18. januara 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 987/16 od 18. januara 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Šidu P. 47/16 od 30. avgusta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Šida podneo je Ustavnom sudu, 23. marta 2017. godine, preko punomoćnika P. T, advokata iz Šida, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 987 /16 od 18. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je neprihvatljivo stanovište izraženo u osporenoj presud i da je vozilo kojim je prouzrokovana šteta registrovano u nepriznatoj i nepostojećoj državi, kao i da se radi o vozilu strane registracije za čije je osiguranje vlasnik bio dužan da prilikom ulaska u Saveznu Republiku Jugoslaviju (u daljem tekstu: SRJ), na granici zaključi ugovor o osiguranju od autoodgovornosti sa nekim domaćim osiguravačem; da trećetuženi u toku postupka nije istakao da njegove polise u vreme zaključenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti nisu važile na području SRJ, već je osporavao da je predmetno vozilo osigurano po spornoj polisi; da je u ovoj pravnoj stvari bitno da je vozilo registrovano i da je registracija proizvodila dejstvo i za područje tadašnje SRJ, kao i da su za štetu prema trećim licima solidarno odgovorni kako osiguravajuća organizacija kod koje je izdata polisa osiguranja, tako i osiguravajuća organizacija koja na području gde je nastao štetni događaj ima svoju poslovnu jedinicu. Dalje je istakao da osporenom presudom nije primenjeno materijalno pravo koje je važilo na dan nastanka štetnog događaja. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokume ntaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Šidu P. 47/16 od 30. avgusta 2016. godine u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca protiv tuženih D. „N. S .“, Nov i Sad i S. F. iz Šida i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno na ime naknade štete za oštećenje vozila isplat e iznos od 348.711,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. avgusta 2015. godine (kao dana veštačenja) do isplate, kao i da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 197.373,00 dinara ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete i za naknadu troškova parničnog postupka protiv tuženog „T . o .“ Banja Luka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da se saobraćajna nezgoda dogodila 8. juna 1997. godine u Šidu, ul. S. ispred kućnog broja …; da su u istoj učestvovali tužilac koji je upravljao putničkim vozilom „Opel Vektra“ registarskih oznaka SM-140-942 i tuženi S. F. koji je upravljao putničkim vozilom „Ford Granada“ registarskih oznaka BM-552-45; da je tuženi usled alkoholisanosti i smanjene sposobnosti za upravljanje motornim vozilom u javnom saobraćaju, dolaskom ispred restorana „V.“ svojim vozilom prešao na levu kolovoznu traku bez uključenja levog pokazivača pravca, u momentu kada je iz suprotnog smera naišlo vozilo kojim je upravljao tužilac, usled čega je došlo do sudara ovih vozila; da je u vreme štetnog događaja vozilo marke „Ford Granada“ bilo osigurano od autoodgovornosti kod pravnog prethodnika trećetuženog D. „K . K .“ Banja Luka po polisi br. 055212 čiji je rok važenja bio od 24. aprila 1997. do 24. aprila 1998. godine na ime V. S. iz Bilja, Beli Manastir, kao i da je vozilo registrovano u SUP-u Beli Man astir 24. aprila 1998. godine, kao i da je drugotuženi presudom Osnovnog suda u Šidu K. 261/97 od 3. novembra 1997. godine oglašen krivim za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 195. stav 1. KZ RS i osuđen na novčanu kaznu.

Prvostepeni sud je cenio pismenu dokumentaciju u spisima predmeta i našao da je u konkretnom slučaju vozilo kojim je upravljao tuženi S. F. iz Šida bilo osigurano, jer je premija osiguranja plaćena, a polisa overena pečatom pravnog prethodnika trećetuženog D. „K . K .“ Banja Luka, te da tužilac kao treće lice ne može trpeti štetne posledice eventualnog falsifikata polise osiguranja, jer je na osnovu sporne polise vozilo registrovano kod nadležnog SUP-a. U pogledu osporavanja sadržine polise osiguranja br. 055212 od strane pravnog sledbenika trećetuženog, sud je istakao da je nepotrebno utvrđivati činjenicu da li je ista falsifikat ili ne, s obzirom na to da je vozilo kojim je upravljao tuženi S. F. registrovano u tada nepostojećoj i nepriznatoj Republici Srpskoj Krajini, a osiguravajuća organizacija „K. K .“ nikada nije bila registrovana na teritoriji SRJ u vreme štetnog događaja, odnosno nije imala poslovnu jedinicu na njenoj teritoriji, a šteta je nastala na teritoriji SRJ. Pozivajući se na odredbe člana 91. u vezi sa članom 93. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, broj 30/96, od 28. juna 1996. godine) prvostepeni sud je utvrdio da na strani pravnog prethodnika tuženog D. „K . K .“ Banja Luka nema odgovornosti za štetu, te da nema ni odgovornosti na strani njegovog pravnog sledbenika.

Sud nalazi da na strani drugotuženog S.F. postoji odgovornost za štetu shodno odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima jer je istu prouzrokovao tužiocu, upravljajući putničkim vozilom u alkoholisanom stanju na način kako je to utvrđeno u krivičnom postupku u kome je oglašen krivim za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja i osuđen na novčanu kaznu.

Prema nalaženju prvostepenog suda i prvotuženi D. „N . S .“ je odgovoran za naknadu štete kao osiguravajuća organizacija najbliža mestu nastanka štete na teritoriji tadašnje SRJ. Shodno odredbi člana 157. a u vezi sa čl. 91. i 93. Zakona o osiguranju imovine i lica kojima je propisano da obavezu na naknadu štete ima osiguravajuća organizacija koja ima poslovno mesto u republici u kojoj je šteta nastala, pa kako je S. F. upravljao putničkim vozilom inostrane registracije, nepostojeće i nepriznate države Republike Srpske Krajine, a za isto vozilo tuženi S. F. nije imao valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti koja važi za teritoriju S RJ i nije na granici zaključio ugovor o osiguranju od autoodgovornosti koji važi za teritoriju SRJ sa domaćom organizacijom za osiguranje, to po nalaženju suda prvotuženi snosi odgovornost za štetu po teritorijalnom principu najbliže osiguravajuće organizacije na teritoriji opštine Šid.

Osporenom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 987/16 od 18. januara 2017. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Šidu P. 47/16 od 30. avgusta 2016. godine u pobijanom odbijajućem delu (stav drugi izreke) ; stavom drugim izreke je uvažena žalba prvotuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Šidu P. 47/16 od 30. avgusta 2016. godine u usvajajućem delu (stav prvi izreke), tako što je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog u pogledu glavne stvari i troškova odbijen kao neosnovan. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da se, prema stanovištu drugostepenog suda , žalbom tužioca neosnovano pobija prvostepena odluka u odnosu na trećetuženog, jer nalazi da je ista u tom delu doneta uz pravilnu primenu odredbi čl. 91. i 93. Zakona o osiguranju imovine i lica koji je važio u vreme nastana štetnog događaja , o čemu je prvostepeni sud dao valjano obrazloženje koje je u svemu prihvati o i taj sud; da je osporena prvostepena presuda u odnosu na prvotuženog doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica iz razloga što je drugotuženi kritičnom prilikom upravljao putničkim vozilom inostrane registracije, a u toku postupka nije pružen niti jedan validan dokaz da je u vreme štetnog događaja imao valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti koja je važila za teritoriji tadašnje SRJ ili neki drugi dokaz o postojanju takvog osiguranja.

4. Odredbom Ustava je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, broj 30/96 , od 28. juna 1996. godine) koji je stupio na snagu 6. jula 1996. godine, a koji se primenj uje u konkretnom slučaju bilo je propisano : da lice koje motornim vozilom inostrane registracije ulazi na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije mora imati valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti koja važi za teritoriju S RJ ili neki drugi dokaz o postojanju takvog osiguranja, koji pokriva štete najmanje do iznosa iz člana 86. stav 1. i 3. ovog zakona i da je međunarodna isprava iz stava 1. ovog člana potrebna i za motorno vozilo koje se doprema u SRJ nekim prevoznim sredstvom, osim ako u S RJ neće biti korišćeno (član 91.); da se međunarodnim ispravama i dokazima iz člana 91. stav 1. ovog zakona smatraju one isprave i dokazi čiju valjanost priznaje Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije (u daljem tekstu: Udruženje), da priznavanje valjanosti međunarodnih isprava i dokaza Udruženje može vršiti samo unapred, obaveštavanjem saveznog organa nadležnog za unutrašnje poslove i da priznavanje valjanosti međunarodnih isprava i dokaza uključuje i garantovanje Udruženja za obaveze zasnovane na tim ispravama i dokazima, do iznosa iz člana 86. ovog zakona (član 92.); da lica koja nemaju valjanu međunarodnu ispravu ili dokaz iz člana 91. stav 1. ovog zakona moraju na granici zaključiti ugovor o osiguranju od autoodgovornosti koji važi za teritoriju SRJ sa domaćom organizacijom za osiguranje (član 93.); da lice kome je pričinjena šteta upotrebom vozila inostrane registracije za koje postoji valjana međunarodna isprava ili dokaz o postojanju osiguranja od autoodgovornosti iz člana 91. stav 1. ovog zakona podnosi odštetni zahtev jednoj od organizacija za osiguranje koja obavlja osiguranje od autoodgovornosti, da ako organizacija za osiguranje kojoj je podnesen odštetni zahtev u roku od 60 dana od dana prijema odštetnog zahteva, s potrebno m dokumentacijom, ne isplati naknadu štete, oštećeno lice ima pravo da odštetni zahtev podnese Udruženju i da ako Udruženje ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva s potrebno m dokumentacijom, oštećeno lice može podneti tužbu protiv Udruženja i organizacije za osiguranje iz stava 1. ovog člana (član 94.); da štetu prouzrokovanu upotrebom vozila inostrane registracije čiji se vlasnik osigurao od autoodgovornosti kod domaće organizacije za osiguranje naknađuje ta organizacija prema odredbama ovog zakona koje važe za osiguranje vlasnika vozila jugoslovenske registracije (član 95.); da se šteta koja je prouzrokovana upotrebom vozila inostrane registracije čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti na knađuje iz garantnog fonda.

Prelaznim i završnim o dredbama Zakona o osiguranju imovine i lica, u članu 157. stav 1. tačka 2), bilo je propisano je da će se do isteka roka od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona štete neosiguranim putnicima, štete prouzrokovane upotrebom vozila čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti i štete prouzrokovane upotrebom nepoznatog vozila naknaditi po sledećem postupku – zahtev za naknadu štete koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti može podneti organizaciji za osiguranje koja obavlja poslove obaveznog osiguranja od autoodgovornosti sa sedištem na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala, a ako takve organizacije nema ili je nad njom otvoren postupak stečaja – organizaciji za osiguranje koja ima poslovno mesto na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala; stavom 2. navedenog člana bilo je propisano da je organizacija za osiguranje kojoj je podnet zahtev za naknadu štete u slučajevima iz stava 1. ovog člana dužna da naknadi štetu kao da je odgovarajući ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen; stavom 3. istog člana propisano je da organizacija za osiguranje koja je isplatila naknadu štete oštećenom licu ima pravo regresa od lica koje je odgovorno za štetu za isplaćeni iznos, kamatu i troškove; stavom 4. propisano je da ako organizacija za osiguranje ne može da ostvari pravo na regres iz stava 3. ovog člana ni u sudskom postupku, ima pravo na naknadu iznosa štete koji nije ostvarila po osnovu regresa od odgovornog lica, od drugih organizacija za osiguranje koje obavljaju istu vrstu delatnosti na teritoriji te republike; stavom 8. propisano je da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti naknađuje po postupku propisanom ovim članom za takvu štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila domaće registracije.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavnom žalbom ukazuje da osporenom presudom nije primenjeno materijalno prav o koje je važilo na dan nastanka štetnog događaja , jer smatra da su za štetu prema trećim licima solidarno odgovorni kako osiguravajuća organizacija kod koje je izdata polisa osiguranja, tako i osiguravajuća organizacija koja na području gde je nastao štetni događaj ima svoju poslovnu jedinicu.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporenom presudom prihvaćeno stanovište prvostepenog suda o isključenju odgovornosti trećetuženog „T. o .“ Banja Luka sa pozivom na odredbe člana 91. u vezi sa članom 93. Zakona o osiguranju imovine i lica koje regulišu naknad u štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila inostrane registracije prema jednoj od organizacija za osiguranje koja obavlja osiguranje od autoodgovornosti, odnosno Udruženju osiguravajućih organizacija Jugoslavije. Međutim, Ustavni sud ističe da se isključenje odgovornosti trećetuženog ne može zasnivati na navedenim odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica, jer u konkretnom slučaju deliktna radnja njegovog osiguranika predstavlja osigurani slučaj za koji tuženi odgovara po osnovu ugovora o osiguranju zaključenim sa štetnikom.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da kako u toku postupka nije pružen niti jedan validan dokaz da je drugotuženi u vreme štetnog događaja imao valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti koja je važila za teritoriji tadašnje SRJ ili neki drugi dokaz o postojanju takvog osiguranja, to je drugostepeni sud našao da nema ni odgovornosti prvotuženog D. „N . S .“, Novi Sad za nastalu štetu, pozivajući se na iste odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica na koje se sud poziva u osporenoj presudi i na osnovu kojih nalazi da nema odgovornosti ni prvotuženog, ni trećetuženog kao originalnog osiguravača za nastalu štetu, odnose na domaću organizaciju za osiguranje koja obavlja osiguranje od autoodgovornosti, odnosno Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije, te da se iste u konkretnom slučaju ne mogu istovremeno primeniti na oba tužena. Ovo posebno i iz razloga što je u vreme važenja Zakona o osiguranju imovine i lica važio paralelni sistem međunarodne isprave i graničnog osiguranja. Postojanje međunarodne isprave o osiguranju od autoodgovornosti stvara se jedan poseban odnos osiguranja koji je nezavisan od odnosa originalnog osiguranja, jer međunarodna isprava ne predstavlja ugovor o osiguranju, već samo potvrdu o postojanju osiguravajućeg pokrića, odnosno ona dokazuje postojanje upravo onog pokrića koje propisuje pravni sistem zemlje u koju imalac međunarodne isprave ulazi motornim vozilom.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da su sudovi s obzirom na to da se štetni događaj desio 8. juna 1997. godine, prilikom rešavanja spornog odnosa primenjivali Zakon o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, broj 30/96, od 28. juna 1996. godine) koji je stupio na snagu 6. jula 1996. godine, pritom propustivši da primene i član 157. prelaznih i završnih odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica , a koje su važile do isteka roka od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona , odnosno do 6. jula 1997. godine , a kojima je između ostalog bio regulisan i način naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila inostrane registracije čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, pa je samim tim došlo i do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporen e presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 987/16 od 18. januara 2017. godine i određivanjem da Viši sud u Sremskoj Mitrovici u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Šidu P. 47/16 od 30. avgusta 2016. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.