Usvajanje žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je izvršnom sudu trebalo preko tri godine da donese odluku o odbacivanju predloga za izvršenje. Deo žalbe koji osporava meritum odluke o odbacivanju predloga je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „B.“ a.d, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba „B.“ a.d. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Soboru u predmetu I. 2296/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „B.“ a.d, Beograd, podnela je Ustavnom sudu, 8. aprila 2015. godine, preko punomoćnika S . Š , ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 19. juna 2015. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Somboru I. 2296/13 od 14. jula 2014. godine i IPV(I) . 180/14 od 23. januara 2015. godine, zbog povrede načela sudske zaštite, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 22, članom 32. stav 1. i član om 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Soboru u predmetu I. 2296/13.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je od dana podnošenja predloga za izvršenja do dana donošenja prvog po redu rešenja , proteklo godinu i po dana, a da je o navedenom predlogu pravnosnažno odlučeno nakon tri i po godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja izvršnog suda, kao i da se naloži Osnovnom sudu u Somboru da u roku od 30 dana od prijema odluke Suda donese novu odluku i da preduzme sve mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku. Podnosilac nije tražio nematerijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „B.“ a.d, Beograd, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnela je 7. novembra 2011. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Somboru protiv izvršnih dužnika S . R . i ml. N . R, na osnovu založne izjave, radi namirenja novčanog potraživanja , i to pro dajom hipotekovane nepokretnosti.

Osnovni sud u Somboru je rešenjem I. 1504/11 od 23. maja 2013. godine odbacio predlog za izvršenje.

Sudsko veće Osnovnog suda u Somboru je rešenjem IPV(I). 159/13 od 23. maja 2013. godine usvojilo prigovor izvršnog poverioca i ukinulo rešenje sudije pojedinca. Predmet je formiran pod novim brojem I. 2296/13.

Osnovni sud u Somboru je osporenim rešenjem I. 2296/13 od 14. jula 2014. godine ponovo odbacio predlog za izvršenje, zašto što izvršni poverilac nije pravilno označio izvršnog dužnika.

Sudsko veće Osnovnog suda u Somboru je osporenim rešenjem IPV(I). 180/14 od 23. januara 2015. godine odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo osporeno rešenje sudije pojedinca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) bilo je propisano : da se i zvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku (stav 1.); da se o dredba stava 1. ovog člana shodno primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik (stav 2 .).

5. Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ust ava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Soboru u predmetu I. 2296/13. U konkretnom slučaju, predlog za izvršenje je podnet 7. novembra 2011. godine , a postupak je po navedenom predlogu pravnosnažno okončan donošenjem rešenja sudskog veća Osnovnog suda u Somboru IPV(I). 180/14 od 23. januara 2015. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao tri godine i dva meseca. Ustavni sud ocenjuje da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca (složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vo de postupak i prirode zahteva), navedeno trajanje postupka, u kojem se odlučivalo samo o dopuštenosti predloga za izvršenje, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, a imajući prvenstveno u vidu kratke procesne rokove kako za odlučivanje o predlogu za izvršenje, tako i za odlučivanje o prigovoru, koji su bili propisani Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Ovo naročito zbog toga što je izvršni postupak, i to u fazi određ ivanja izvršenja, pravnosnožno okončan jednim procesnim rešenjem, a procesne pretpostavke za dono šenje takvog rešenja postojale su još u momentu podnošenja predloga za izvršenje .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prevom delu izreke.

6. Kako podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, to samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja adekvatnu satisfakciju za podnosioca.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenja Osnovnog suda u Somboru I. 2296/13 od 14. jula 2014. godine i IPV(I). 23. januara 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instacioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja izvršnog suda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da da je sudsko veće izvršnog suda u obrazloženju rešenja dao detaljne, jasne, ustav nopravno prihvatljive i nearbitrerne razloge za odbijanje prigovora podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca . U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom izvršnog postupka , te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 153. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15) propisano da ako se posle sticanja založnog prava na nepokretnosti promeni vlasnik nepokretnosti, založni poverilac naznačava u predlogu za izvršenje zalogodavca kao izvršnog dužnika, a novi vlasnik dužan je da trpi namirenje na nepokretnosti. Navedena zakonska odredba nije bila propisana Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Međutim, navedena zakonska odredba suštinski ne predstavlja novu zakonsku odredbu (ne reguliše se novi procesni institut, ne utvrđuje se novo zakonsko rešenje). Odredba člana 153. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine predstavlja kodifikaciju pretežne sudske prakse izvršnog suda po ovom pitanju i njome se samo precizira osnovna – opšta odredba člana 48. stav 1. navedenog zakona (koja odredba odgovara odredbi člana 23. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine) u situaciji kada se pre podnošenja predloga za izvršenje promeni vlasnik hipotekovane nepokretnosti. Ustavni sud, takođe, ukazuje da osporenim rešenjima izvršnog suda podnosilac ustavne žalbe nije izgubio pravo da namiri svoje potraživanje iz hipotekovane nepokretnosti i da osporena rešenja sadržinski predstavljaju i upustvo za podnosioca ustavne žalbe koga treba da označi kao izvršnog dužnika u cilju namirenja svog potraživanja na hipotekovanoj nepokretnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti