Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi nisu pružili adekvatne razloge za odbijanje zahteva za naknadu materijalne štete, ignorišući ključne argumente i dokaze podnosioca, čime su doneli proizvoljnu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić i mr Milan Markov ić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojančeta Stojkovića iz Surdulice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojančeta Stojkovića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine, u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine u navedenom delu i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojanče Stojković iz Surdulice podneo je, 29. marta 2013. godine, preko punomoćnika Svetislava Veličkovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je imajući u vidu presudu Opštinskog suda u Nišu P. 9218/05 od 21. septembra 2007. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 4552/07 od 10. decembra 2007. godine, na koje se pozvao Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi, nejasno na osnovu čega je taj sud zaključio da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao odgovornost tužene, koja se pre svega bavi opasnom delatnošću, a uzročno-posledična veza između psihičkog oboljenja i nastale štete i obavljanja vojne službe utvrđena je navedenom presudom Opštinskog suda u Nišu; da se uvidom u rešenje Republičkog fonda PIO od 29. jula 2010. godine može utvrditi da je za tužioca nalazom, mišljenjem i ocenom POV - DOV od 16. juna 2009. godine utvrđeno da od 26. maja 2009. godine postoji trajan potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti, pa je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 21. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a s obzirom na to da je tužilac bio civilno lice u vojsci, i član 251. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije koji je tada važio; da se iz tih odredaba sa sigurnošću može zaključiti da su sudovi prilikom donošenja osporenih odluka pogrešno i selektivno primenili materijalno pravo na štetu tužioca; da je nesporna činjenica da je kod tužioca najpre utvrđena bolest, po kom osnovu je navedenim presudama Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu ostvario naknadu nematerijalne štete, a pre toga, tokom službe u vojsci, pretrpeo je i povredu 26. novembra 2007. godine, što je samo pogoršalo njegovo zdravstveno stanje, iz kog razloga je ostvario invalidsku penziju; da je u konkretnom slučaju sud pogrešno primenio odredbu člana 188. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac saznao za štetu i njen obim tek odlaskom u invalidsku penziju, pa da nije bilo skupa štetnih događaja koji su kulminirali potpunim gubitkom radne sposobnosti, tužilac bi ostvarivao redovna primanja po osnovu rada, a odlaskom u invalidsku penziju trpi štetu u vidu razlike između plate koju bi ostvarivao i invalidske penzije, zbog čega je podneo tužbu za priznavanje prava na rentu; da je tužbeni zahtev u tom pogledu osnovan, kako je to istaknuto u nalazu i mišljenju sudskog veštaka Dragoja Đošića, koje se u obrazloženju osporene prvostepene presude ne spominje, a navodi se rešenje VP 6002 Zaječar kojim mu je prestala služba u vojsci zbog gubitka radne sposobnosti, a na osnovu izveštaja o povredi na radu od 29. novembra 2007. godine, zbog čega se postavlja pitanje o čemu je prvostepeni, a u sklopu toga i drugostepeni sud, odlučivao; da se stiče utisak da sudovi nisu uopšte razmatrali tužbeni zahtev i izvedene dokaze, pa su na tako utvrđeno činjenično stanje paušalno i selektivno primenili materijalno pravo na koje su se pozvali.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Stojanče Stojković iz Surdulice podneo je, 27. avgusta 2009. godine, tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete i materijalne štete na ime izgubljene zarade u određenom ukupnom iznosu za označeni period, a nakon toga, dok za to postoje zakonski uslovi, u vidu rente u mesečnim iznosima. Tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zasnovao je na tvrdnji da je 26. novembra 2007. godine doživeo povredu na radu i da je zbog toga trpeo fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zasnovao je na tvrdnji da mu je zbog psihičkog oboljenja pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu, koja je preinačena presudom Okružnog suda u Nišu, dosuđena naknada zbog umanjenja životne aktivnosti, jer je bolest zadobio vršeći dužnost kod tužene, odnosno da je služba u vojsci osnovni uzrok nastanka te bolesti, te da je zbog toga izgubio radnu sposobnost. Naveo je da mu je zbog toga priznato pravo na invalidsku penziju, usled čega su mu umanjena primanja u odnosu na platu koju bi ostvarivao. Tužilac je uz tužbu dostavio presude na koje se pozvao, rešenje o penzionisanju i predložio da se izvede dokaz veštačenjem razlike između primanja koja ostvaruje i primanja za koja tvrdi da bi ostvarivao.

Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka Dragoja Đošića od 15. septembra 2010. godine utvrđeno je da postoji razlika invalidske penzije koju ostvaruje tužilac i plate koju bi ostvarivao kod tužene.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, sa zateznom kamatom na dosuđene iznose, delimično je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, odbijen je u celosti zahtev za naknadu materijalne štete, a tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka. U obrazloženju ove presude, prvostepeni sud je naveo da je izveo dokaz čitanjem rešenja VP 6002 Zaječar broj 26.222, presude Opštinskog suda u Nišu P. 9218/05 od 21. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4552/07 od 10. decembra 2007. godine i rešenja RF PIO od 23. jula 2009. godine. Na osnovu tih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da je tužiocu 18. avgusta 2009. godine prestala služba u vojsci zbog gubitka radne sposobnosti, a na osnovu izveštaja o povredi na radu od 29. novembra 2007. godine. Isto tako, na osnovu navedenih presuda, taj sud je utvrdio da je tužilac za vreme rata bio angažovan kao civilno lice na službi u Ministarstvu odbrane - VP Niš, u borbenim dejstvima za potrebe odbrane zemlje u jedinicama sa posebnim uslovima rada, zbog čega je tužena Republika Srbija obavezana da mu naknadi nematerijalnu štetu, jer je tokom rata preživljavao primarni fiziološki strah jakog intenziteta u situaciji egzistencijalne ugroženosti, a koji je na njega ostavio posledice. Na osnovu navedenog rešenja RF PIO, kojim je utvrđeno da je kod tužioca došlo do potpunog gubitka radne sposobnosti, rešenjem tužene utvrđeno je da je tužiocu prestala služba u vojsci.

Prvostepeni sud zatim konstatuje da tužilac tužbom traži nematerijalnu štetu i mesečnu rentu zbog povređivanja na radnom mestu 26. novembra 2007. godine.

Obrazlažući odluku o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, prvostepeni sud nalazi da je on „osnovan“. Ovo stoga što je tužiocu prestala služba u vojsci zbog izgubljene radne sposobnosti, a ostvario je pravo na invalidsku penziju. Iz nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio da je uzrok penzionisanja tužioca psihičko oboljenje u vidu teškostepene povratne depresije sa elementima psihoze. Taj sud stoga zaključuje da uzrok penzionisanja tužioca nije povreda na radu u vidu povrede kičme, pa kako na ime „nematerijalne“ štete potražuje naknadu za period „mnogo“ posle povređivanja, sud nalazi da je tužbeni zahtev za ovaj vid materijalne štete neosnovan. Kako tužilac zbog ove povrede nije penzionisan, ne postoji odgovornost tužene da na osnovu odredbi člana 195. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu naknadi štetu u visini razlike zarade koju bi ostvarivao na svom radnom mestu i penzije koju ostvaruje.

Protiv ove presude žalbe su izjavile obe parnične stranke.

Tužilac u svojoj žalbi navodi da je prilikom donošenja prvostepene presude sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer je ta presuda nerazumljiva i protivna izvedenim dokazima. Zatim navodi da je tačno da je tužilac penzionisan zbog psihičke bolesti, ali da je za to odgovorna tužena, jer je to bolest koju je tužilac zadobio u vojsci, te da je to utvrđeno navedenim presudama Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu, prema kojima je penzionisanje u direktnoj uzročno - posledičnoj vezi sa tim oboljenjem. Tužilac zato tvrdi da postoji odgovornost tužene za nastalu invalidnost, zbog čega je prvostepeni sud pogrešnim zaključkom povredio i materijalno pravo na štetu tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine potvrđena je osporena prvostepena presuda u delu u kome je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, naknadi materijalne štete i troškovima postupka, preinačena u delu za zateznu kamatu na dosuđene iznose nematerijalne štete i ta kamata dosuđena od dana donošenja prvostepene presude, a u preostalom delu za zateznu kamatu prvostepena presuda je ukinuta.

U obrazloženju ove presude drugostepeni sud navodi da su neosnovani navodi iz žalbe tužioca da je odluka o naknadi materijalne štete doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, da je u tom delu prvostepena presuda nerazumljiva, da je tužilac penzionisan zbog psihičke bolesti i da je za to odgovorna tužena, da je oboljenje tužioca u direktnoj vezi sa nastankom bolesti i da je podneo zahtev odmah nakon ostvarivanja prava na invalidsku penziju, te da tužbeni zahtev zbog toga nije zastareo. Ovo stoga što je, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud pravilno odlučio u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, jer tužilac nije dokazao da postoji osnov odgovornosti tužene da mu naknadi i ovaj vid štete, što je bio dužan u skladu sa članom 223. Zakona o parničnom postupku, pošto nije penzionisan zbog povrede kičme, a prilikom donošenja prvostepene presude u ovom delu nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u žalbi ukazuje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja je i odredba člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u postupku u kome su donete osporene presude, a kojom je propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i da vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza i primenu prava u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je pravo na pravično suđenje jedno složeno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje najpre postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na obrazloženu odluku, pravo na pristup sudu, pravo na procesnu ravnopravnost i dr.) i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93). U tom smislu, valja naglasiti da propust suda da razmotri argumente stranke u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu Quadrelli protiv Italije, od 11. januara 2000. godine).

Takođe, Ustavni sud podseća da obaveza suda da obrazloži sudsku odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90), a što se posebno odnosi na obrazloženja sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977 ).

Dakle, pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku, kao i to da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Ustavni sud konstatuje da su sudovi u osporenim presudama zaključili da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je zbog postupanja tužene pretrpeo materijalnu štetu u vidu razlike penzije koju ostvaruje i plate koju bi ostvarivao kod tužene da mu radni odnos nije prestao zbog gubitka radne sposobnosti, jer nije penzionisan usled povrede na radu zbog koje mu je osporenim presudama dosuđena naknada nematerijalne štete.

U konkretnom slučaju, tužba za naknadu materijalne štete podneta je na osnovu tvrdnji da je navedenim presudama Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu podnosiocu ustavne žalbe dosuđena naknada nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, jer je psihičko oboljenje zadobio vršeći dužnost kod tužene, te da je zbog toga izgubio radnu sposobnost, po kom osnovu mu je priznato pravo na invalidsku penziju, usled čega su mu umanjena primanja u odnosu na platu koju bi ostvarivao. Za te tvrdnje podnosilac ustavne žalbe je dostavio i predložio dokaze, a prvostepeni sud je te dokaze izveo, pa i navedeni nalaz i mišljenje veštaka Dragoja Đošića od 15. septembra 2010. godine, koji nije naveo u obrazloženju osporene prvostepene presude.

Stoga Ustavni sud najpre nalazi da je prvostepeni sud pogrešno konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe tužbu na ime naknade materijalne štete podneo zbog povređivanja na radnom mestu 26. novembra 2007. godine. Podnosilac je to učinio zbog narušenja zdravlja koje je utvrđeno navedenim presudama Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu i za koje je tužena obavezana da mu naknadi nematerijalnu štetu, navodeći da je zbog toga i penzionisan i da zbog toga trpi materijalnu štetu, za koju takođe tvrdi da je odgovorna tužena. Za takve tvrdnje podnosilac ustavne žalbe je izneo dokaze u vidu navedenih presuda, rešenja o prestanku službe, rešenja o pravu na invalidsku penziju i nalaza i mišljenja sudskog veštaka o postojanju materijalne štete i o razlozima njegovog penzionisanja. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se u navedenom rešenju VP 6002 Zaječar broj 26.222, na osnovu koga je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba, uopšte ne navodi izveštaj o povredi na radu od 29. novembra 2007. godine, kako to navodi prvostepeni sud. Taj sud je, dakle, morao da utvrdi na osnovu kojih i kakvih činjenica i dokaza je podnosilac ustavne žalbe zasnovao svoj zahtev za naknadu materijalne štete, a zatim je te dokaze trebalo da ceni pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i obrazloži od kakvog su uticaja na odluku o tom tužbenom zahtevu. Dakle, prvostepeni sud se morao suočiti sa dokazima koji idu u prilog podnosiocu ustavne žalbe u pogledu ovog zahteva i obrazložiti da li im veruje ili ne. Međutim, prvostepeni sud to nije učinio. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Osnovni sud u Zaječaru u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete koji je podnosilac ustavne žalbe postavio i dokaza koje je ponudio za taj zahtev, zbog čega obrazloženje osporene presude tog suda P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku uklonio očigledno proizvoljne i arbitrerne propuste prvostepenog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv osporene prvostepene presude istakao propuste prvostepenog suda u pogledu nerazumljivosti odluke o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, činjenicama i dokazima na kojima je zasnovao taj tužbeni zahtev i materijalnom pravu koje iz takvih činjenica, po njegovom mišljenju, proizlazi. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, iako citira te žalbene navode, samo navodi da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao osnov odgovornosti tužene za materijalnu štetu, jer nije penzionisan zbog povrede kičme za koju mu je osporenim presudama dosuđena nematerijalna šteta, te da nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se ukazuje žalbom. Ovo uprkos tome što je podnosilac jasno ukazao na bitnu povredu odredaba postupka zbog nerazumljivosti prvostepene presude i njene suprotnosti izvedenim dokazima, kao i na to da taj zahtev nije zasnovao na činjenici koju je naveo prvostepeni sud, već na činjenicama utvrđenim navedenim presudama Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu i rešenjima o prestanku službe i penzionisanju. Polazeći od toga, Ustavni sud smatra da je, u slučaju kada Osnovni sud u Zaječaru nije ispitao navode i cenio dokaze podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u prvostepenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu morao izričito da odgovori na sporna pitanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Stoga, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu nije dao jasne i dovoljne, ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište, jer se zadovoljio pukim potvrđivanjem osporene prvostepene presude, koja ne zadovoljava zahtev obrazložene sudske odluke, ne ispitujući pri tome odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Zbog toga se ti razlozi u osporenoj drugostepenoj presudi ne mogu prihvatiti sa stanovišta zaštite prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da je osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine, u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ).

6. Imajući u vidu da je povred a Ustav om zajemčenog prava podnosi oca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za nj ega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3263/12 od 6. novembra 2012. godine u navedenom delu i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 2164/11 od 1. februara 2012. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić