Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete iz radnog odnosa. Postupak je trajao skoro jedanaest godina, prvenstveno zbog šestogodišnje neaktivnosti prvostepenog suda na početku postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M, H . M, J . C, B . S . i D . T, svi h iz Čaglavice , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M, H . M, J . C, B . S . i D . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1795/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M, H . M, J . C, B . S . i D . T, svi iz Čaglavice, podneli su , 8. aprila 2013. godine , preko zajedničkog punomoćnika D . V, advokata iz Štrpca , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postup ku koji je pokrenut i inicijalno vođen pred Opštinskim sudom u Prištini u predmetu P1. 12/03, a kasnije, nakon razdvajanja postupaka, pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1795/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe tužbu radi naknade štete podneli Opštinskom sudu u Prištini, sa izmeštenim sedištem u Nišu, još 24. marta 2003. godine, kada je zavedena pod brojem P1. 12/03; da Opštinski sud u Prištini šest godina od podnošenja tužbe nije preduzeo nijednu procesnu radnju; da je prvo postupanje ovog suda bilo donošenje rešenja P1. 12/03 od 16. jula 2009. godine, kojim je izvršeno razdvajanje postupaka i formiranje novih predmeta; da je krajem 2009. godine došlo do ukidanja Opštinskog suda u Prištini, te je, saglasno odredbi člana 13. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava iz 2008. godine, predmete Opštinskog suda u Prištini preuzeo Osnovni sud u Nišu; da je nakon preuzimanja predmeta, a postupajući po ranije donetom rešenju o razdvajanju postupaka, Osnovni sud u Nišu formirao posebne predmete, pa je tako, po tužbi podnosilaca ustavne žalbe, predmet zaveden pod brojem P1. 1795/11; da je Osnovni sud u Nišu prve procesne radnje preduzeo nakon dve godine; da do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije doneta pravnosnažna presuda; da, prema tome, postupak traje više od deset godina, zbog čega je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava i podnosiocima prizna pravo na naknadu štete u iznosu od po 80.000 dinara.

Ustavni sud ukazuje da je ovaj predmet, saglasno odredbi člana 8a Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), bio ustupljen Apelacionom sudu u Nišu, kao sudu nadležnom da odlučuje povodom zahteva za suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da osporeni parnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene izmena i dopuna navedenog Zakona, kojima je ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao posebno pravno sredstvo. Apelacioni sud u Nišu je dopisom R4. 2 35/14 od 1. aprila 2015. godine vratio predmet Ustavnom sudu, navodeći da je postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe , koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Nišu P1. 1795/11, pravnosnažno okončan 16. januara 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1795/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i još 145 lica, u svojstvu tužilaca, podnel i su 24. marta 2003. godine Opštinskom sudu u Prištini, sa privremenim sedištem u Nišu, tužbu radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od novembra 2001. godine „pa sve do isplate“, protiv tuženog D . z . iz G. Predmet je zaveden pod brojem P1. 12/03.

Na predlog punomoćnika tužilaca iz podneska od 24. juna 2009. godine, Opštinski sud u Prištini je doneo rešenje P1. 12/03 od 16. jula 2009. godine, kojim su razdvojeni postupci po tužbi 150 tužilaca, te je, pored ostalog, naloženo pisarnici suda da formira poseban predmet za tužioce I. M, H . M, J . C, B . S , D . T , ovde podnosi oce ustavne žalbe , S. A, V. J, D. D, M. I. i Z. S. U periodu od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o razdvajanju postupaka nije bilo nikakvog postupanja nadležnog suda.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet po tužbi tužilaca je ustupljen Osnovnom sudu u Nišu, kod kojeg je zaveden pod brojem P1. 1795/11.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 12. maja 2011. godine. U periodu do presuđenja zakazano je još devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana (jedno zbog neurednog pozivanja tuženog, jedno zbog obustave rada advokata i dva na zahtev parničnih stranaka). Sud je odredio izvođenje dokaza ekonomsko – finansijskim veštačenjem, koje nije obavljeno zbog, kako to iz obaveštenja imenovanog veštaka proizlazi, opštepoznatih događaja na Kosovu i Metohiji. Nakon što je tuženi dostavio obračun zarada tužilaca, sud je odustao od izvođenja dokaza veštačenjem, imajući u vidu da je podneskom od 6. novembra 2012. godine tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćenih zarad a u period u od 1. decembra 2001. godine do 1. oktobra 2002. godine opredeljen u skladu sa navedenim obračunom. Punomoćnik tužilaca je u međuvremenu povukao tužbu u odnosu na tužioce S. A, V . J, D . D, M . I . i Z . S , sa čime se tuženi saglasio. Na ročištu održanom 22. januara 2013. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1795/11 od 22. januara 2013. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž1. 1131/13 od 16. januara 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio. Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužilaca uručena 6. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 24. marta 2003. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Prištini, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Nišu Gž1. 1131/13 od 16. januara 2014. godine, koja je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe uručena 6. marta 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao skoro jedanaest godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet, posmatrano sa činjeničnog aspekta, bio relativno složen , imajući u vidu ve ći broj tužilaca. Što se tiče pravne složenosti, Ustavni sud nalazi da pravna pitanja koja su se postavila nisu bila naročito složena, te da ne predstavljaju opravdanje za jedanaestogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da sud o njihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno iz razloga što je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njihov doprinos u produžavanju trajanja osporenog postupka ogleda u tome što u periodu neaktivnosti suda nijednom nisu zatraži li da se u predmetu postupa.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je prevashodan doprinos trajanju osporenog parničnog postu pka dao Opštinski sud u Prištini, koji je prvu i jedinu procesnu radnju u predmetu (razdvajanje postupaka) preduzeo nakon šest i po godina od podnošenja tužbe. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano pred Osnovnim sudom u Nišu (kome je predmet ustupljen u 2010. godini), i to osam godina nakon podnošenja tužbe. Ustavni sud ima u vidu opštepoznate događaje na Kosovu i Metohiju tokom i nakon 1999. godine, zbog kojih su sudovi sa područja ove pokrajine morali biti izmešt eni na područje uže Srbije , iz kojih razloga je njihovo funkcionisanje u znatnoj meri bilo otežano.

Uzimajući u obzir napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosi ocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1795/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredb e člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate: prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , utvrđeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe, relativnu činjeničnu složenost predmeta, kao i objektivne teškoće koje su uticale na rad nadležnog suda, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocima ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti