Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Radni spor traje preko 11 godina i još uvek je u prvostepenom postupku, što je posledica neefikasnosti suda usled ponovljenih ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nataše Milovanović iz Rače, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

O b r a z l o ž e nj e

1. Nataša Milovanović iz Rače je 19. maja 2010. godine, preko punomoćnika Vladana Zlatića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 569/03.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine odbijena žalba tužene - ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena prvostepena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 569/03 od 7. jula 2005. godine; da je ovom presudom prekršeno ustavno pravo na imovinu podnositeljke ustavne žalbe, jer je podnositeljka po osnovu stanovanja i življenja u istoj porodičnoj zajednici sa svojom majkom Ružicom Dunjić stekla i pravo na otkup stana u ulici Bulevar AVNOJ-a br. 14/3 u Beogradu, a nižestepeni sudovi su propustili da u postupku cene postojanje ove zajednice života, čime su onemogućili podnositeljku da stekne pravo na otkup navedenog stana. Takođe se navodi da je ovaj parnični postupak trajao od kraja 1997. godine, kada je podneta tužba, da se u drugostepenom sudu, po uloženoj žalbi, predmet nalazio od januara 2006. godine, tj. drugostepenom sudu je bilo potrebno više od četiri godine da odluči o žalbi, te da su postupajući na ovaj način sudovi povredili i pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 569/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
   
Država SRJ - Savezno ministarstvo odbrane - Vojnograđevinska direkcija "Beograd" je 12. decembra 1997. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Nataše Milovanović iz Beograda, Bulevar AVNOJ-a 14/3, radi poništaja ugovora o otkupu stana na navedenoj adresi, koji je prodat iz stambenog fonda Vojske Jugoslavije majci tužene Dunjić Ružici, kao i radi iseljenja.
   
Četvrti opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovom predmetu zakazao za 5. novembar 1998. godine, ali ono nije održano, jer poziv za ročište sa tužbom nije mogao biti dostavljen tuženoj - ovde podnositeljki ustavne žalbe i vraćen je sudu sa naznakom da je dostava pokušana, a tužena nije bila kod kuće u naznačeno vreme ponovnog pokušaja dostave. Zbog nemogućnosti dostavljanja pismena tuženoj, nisu održana ni tri sledeća ročišta, zakazana za 25. februar 1999. godine, 3. novembar 1999. godine, kao i za 9. februara 2000. godine, kada su poziv i tužba vraćeni prvostepenom sudu sa naznakom da po izjavi podstanara u navedenom stanu, tužena ne živi na naznačenoj adresi.
   
Nakon što je zatražio proveru adrese tužene od tužioca, kao i od Ministarstva unutrašnjih poslova - Sekretarijata u Beogradu, od koga je 25. jula 2001. godine dobio odgovor da tužena nije odjavljena sa navedene adrese, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 25. septembra 2000. godine uputio tuženoj tužbu na odgovor (preko sudskog pozivara), a potpisanu dostavnicu o ličnoj dostavi primio 28. novembra 2000. godine. Kako na sledeće ročište 19. marta 2001. godine tužena nije pristupila, iako uredno pozvana, niti je osporila tužbeni zahtev, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog izostanka P. 5668/97, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.
   
S obzirom na to da je pri pokušaju dostavljanja navedene presude, prvostepeni sud primio dostavnicu sa naznakom da "imenovana ne živi više na datoj adresi", prvostepeni sud je zatražio proveru adrese tužene i od strane Ministarstva unutrašnjih poslova - Sekretarijata u Beogradu je 4. juna 2001. godine ponovo obavešten da tužena nije odjavljena sa navedene adrese, a dostavnicu o ličnom uručenju presude zbog izostanka (preko sudskog pozivara) Četvrti opštinski sud u Beogradu je primio 12. oktobra 2001. godine. Kako je upoređivanjem potpisa na dvema dostavnicama u spisima sa potpisima tužilje utvrđeno da se oni međusobno razlikuju, što je ukazivalo na nepravilnosti u dostavljanju, prvostepeni sud je pokušao dostavu presude preko Odeljenja unutrašnjih poslova Novi Beograd, koje je 18. januara 2002. godine obavestilo Četvrti opštinski sud u Beogradu da su prilikom izlaska na lice mesta u stanu zatekli nove vlasnike, koji su ih obavestili da se tužena odselila u opštinu Aranđelovac. Nakon toga, prvostepeni sud je naložio tužiocu dostavljanje adrese tužene pod pretnjom odbacivanja tužbe, a tužilac je podneskom od 12. aprila 2002. godine dostavio sudu izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova prema kome se tužena odjavila sa navedene adrese 30. avgusta 2001. godine i prijavila na adresu u Rači Kragujevačkoj, nakon čega joj je presuda dostavljena na tu adresu 29. aprila 2002. godine.
   
Tužena je 8. maja 2002. godine izjavila žalbu protiv presude zbog izostanka P. 5668/97 od 19. marta 2001. godine, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, navodeći da se sa ovim postupkom prvi put upoznala tek 29. aprila 2002. godine kada je primila ožalbenu prvostepenu presudu.
   
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 30. septembra 2002. godine zakazao ročište za raspravljanje o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, ali je ono odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na sledećem ročištu 5. decembra 2002. godine predlog je usvojen i ukinuta je presuda zbog izostanka.
   
Na prvom ročištu za glavnu raspravu 7. februara 2003. godine punomoćnik tužene je tražio da se naknadno detaljnije izjasni o navodima tužbe, s obzirom da nije bio u kontaktu sa tuženom od prethodnog ročišta, a ročište 7. maja 2003. godine je odloženo na njegov predlog. Ročište zakazano za 9. septembar 2003. godine je održano, a naredna tri nisu održana (ročište 17. novembra 2003. godine - na predlog punomoćnika tužene, ročište 5. marta 2004. - na saglasan predlog stranaka, a za ročište 27. maja 2004. godine u zapisniku nije naveden razlog neodržavanja). Nakon toga, prvostepeni sud je održao četiri ročišta - 15. oktobra 2004. godine, 23. novembra 2004. godine, 23. marta 2005. godine i 7. jula 2005. godine, kada je zaključio glavnu raspravu.
   
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Begoradu P. 569/03 od 7. jula 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji - otkupu nepokretnosti broj 117760-1 od 10. juna 1993. godine zaključen između pravnog prethodnika tužioca kao prodavca i Dunjić Ružice kao kupca, overen kod Drugog opštinskog suda dana 10. juna 1993. godine pod poslovnim brojem Ov. II/6758/93 (stav prvi izreke) i obavezana podositeljka ustavne žalbe kao tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 3, Bulevar AVNOJ-a broj 14 u Beogradu i tako ispražnjen od lica i stvari stan preda tužiocu na slobodno korišćenje i raspolaganje, u roku od 15 dana, i da tužiocu plati troškove parničnog postupka u utvrđenom iznosu (stav drugi izreke). Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 16. januara 2006. godine.
   
Podnositeljka ustavne žalbe je 1. februara 2006. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, koja je dostavljena Okružnom sudu u Beogradu 31. marta 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6266/06 od 19. januara 2007. godine, kojim je 16. februara 2007. godine vratio spise Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka, s obzirom da u spisima nije bilo dokaza o uručenju presude tužiocu. Žalba sa spisima je vraćena Okružnom sudu u Beogradu 2. aprila 2007. godine.
   
Apelacioni sud u Beogradu je o žalbi podnositeljke odlučio presudom Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 569/03 od 7. jula 2005. godine, koja je dostavljena prvostepenom sudu 31. marta 2010. godine, a punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 20. aprila 2010. godine. U obrazloženju presude Apelacionog suda u Beogradu je, pored ostalog, navedeno da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povrede postupka na koju se ukazuje u žalbi, kao i da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje od značaja za rešenje ove parnice i usvojio tužbeni zahtev uz pravilnu primenu materijalnog prava, a dati su i razlozi iz kojih je drugostepeni sud prihvatio u celini kao pravilne razloge prvostepene presude.
   
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
   
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).
   
Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 12. decembra 1997. godine podnošenjem tužbe i da je pravosnažno okončan dostavljanjem drugostepene presude punomoćniku tužene 20. aprila 2010. godine.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.
   
Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do dostavljanja odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan punomoćniku tužene, proteklo 12 godina i nešto preko četiri meseca, čime je ukupno trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
   
Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku nisu zahtevala sprovođenje složenijeg dokaznog postupka, nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.
   
Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se tražio poništaj ugovora o otkupu stana i njegovo ispražnjenje, na strani podnositeljke morao postojati interes za efikasno odvijanje parničnog postupka i donošenje pravnosnažne odluke o tužbi koja se ticala imovine relativno velike vrednosti.
Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u velikoj meri doprinela dugom trajanju parničnog postupka. Naime, u vreme podnošenja tužbe, 19. decembra 1997. godine, podnositeljka nije živela na adresi na kojoj je bila prijavljena, niti je, u skladu sa zakonskom obavezom prijavila promenu prebivališta sve do 30. avgusta 2001. godine, usled čega prvostepeni sud nije bio u mogućnosti da joj dostavi tužbu, niti je parnica između stranaka počela da teče, tako da se period od podnošenja tužbe do dostavljanja presude zbog izostanka 29. aprila 2002. godine, ima staviti na teret podnositeljke ustavne žalbe. Osim toga, doprinos trajanju postupka na strani podnositeljke se ogleda i u tome što na prvom ročištu za glavnu raspravu nakon povraćaja u pređašnje stanje, održanom 7. februara 2003. godine, punomoćnik tužene nije bio u stanju da se detaljnije izjasni o navodima tužbe, zbog čega je tražio naknadni rok za to, a na njegov predlog je odloženo i sledeće ročište 7. maja 2003. godine, kao i ročišta 17. novembra 2003. godine i 5. marta 2004. godine.
Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su dugom trajanju parničnog postupka u predmetu P. 569/03 nakon podnošenja predloga za povraćaj u pređašnje stanje svojim postupanjem, ipak, odlučujuće doprineli nadležni sudovi. Kada je reč o prvostepenom sudu, ovde se naročito ima u vidu da je ročište za raspravljanje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje održano sedam meseci posle podnošenja tog predloga od strane podnositeljke ustavne žalbe, te da je prvostepena presuda P. 569/03 dostavljena punomoćniku podnositeljke šest meseci nakon donošenja. Takođe, usled propusta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, Okružni sud je vratio spise na dopunu postupka, što je produžilo drugostepeni postupak za dva i po meseca. Međutim, najveći doprinos trajanju predmetnog postupka, po oceni Ustavnog suda, dao je drugostepeni sud. Naime, drugostepena presuda je doneta posle četiri godine od dostavljanja žalbe Okružnom sudu, što, imajući u vidu i to da je drugostepeni sud doneo odluku bez održavanja rasprave, predstavlja neprihvatljivo dugo trajanje drugostepenog postupka.
   
Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 569/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
   
Krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.
   
6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da bi osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine podnositeljki moglo biti povređeno ovo pravo. Naime, Ustavni sud nalazi da se navod o povredi prava na imovinu zasniva na razlozima zbog kojih podnositeljka ustavne žalbe smatra osporenu presudu nezakonitom, te da podnositeljka u sažetom obliku ponavlja činjenične i pravne razloge već iznete u žalbi protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 569/03 od 7. jula 2005. godine, koje je nadležni drugostepeni sud razmotrio i nije prihvatio, i o tome u svojoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge. Na ovaj način se ustavnom žalbom od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporene presude.
Imajući u vidu da se u podnetoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenog prava, već se od Ustavnog suda traži da, ocenjujući zakonitost osporene presude, postupa kao instanciono-viši sud u odnosu na redovne sudove, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1416/10 od 17. februara 2010. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.
   
7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević