Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog visine naknade štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu rehabilitovanog lica koja se odnosila na visinu naknade nematerijalne štete. Sud je utvrdio da dosuđeni iznos nije proizvoljan niti neproporcionalan, te da ne postoji povreda prava na pravično suđenje ili jednaku zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. K . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 313/17 od 4. septembra 201 7. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 1. marta 201 8. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 313/17 od 4. septembra 201 7. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i bitnoj povred i odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Navela je da Vrhovni kas acioni sud nije razmatrao njenu reviziju i da prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije cenio sve relevantne okolnosti. Istakla je da revizijski sud nije uzeo u obzir fizičke bolov e i strah, koji je on a trpela, i da joj nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, ističući da sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima), nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. Navela je da sudovi različito postupaju i prilikom odlučivanja o zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu nematerijalne štete, ukazujući na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine. Navode o povredi prava iz člana 35. Ustava, temelji na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Povredu drugih istaknutih načela i prava podnositeljka nije uopšte obrazložila. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporenu revizijsku presudu i nižestepene presude .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 231/14 od 10. septembra 201 5. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republike Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprava da joj na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode isplati iznos od 2.445.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke , odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 10.000.000,00 dinara. U stavu trećem izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, kao i zahtev za naknadu materijalne štete na ime obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada i na ime prekovremenog rada, u pojedinačno opredeljenim novčanim iznosima.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7937/15 od 15. jula 2016 . godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, a delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke i delu trećeg stava izreke, koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, dok je u preostalom delu stava trećeg izreke prvostepena presuda ukinuta, odnosno u pogledu odluke o naknadi materijalne štete .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 313/17 od 4. septembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7937/15 od 15. jula 2016. godine . U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (rođena 1929. godine) rešenjem Narodnog odbora IV reona grada Beograda od 3. januara 1950. godine okrivljena da je učinila prekršaj javnog reda i mira, pa je zbog toga u cilju prevaspitavanja upućena na društveno koristan rad u trajanju od dve godine, isključivo iz političkih razloga; da je u istražnom zatvoru provela 21 dan, a da je kaznu izdržala na ostrvu Sveti Grgur; da je tužilja puštena na slobodu 11. aprila 1951. godine, te da je ukupno bila lišena slobo de jednu godinu i četiri meseca; da je za vreme izdržavanja kazne trpela teške uslove života i rada, kao i batine, te da je obavljala teške fizičke poslove, da je oskudevala u vodi i hrani, kao i da je trpela psihički pritisak i da je bila pozvana da potkazuje ostale zatvorenike; da je nakon puštanja na slobodu bila u obavezi da svakih sedam dana podnosi izveštaj službeniku Državne bezbednosti, sve do 1952. godine; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 281/12 od 2 3. aprila 201 3. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju tužilje i utvrđeno je da je naveden o rešenje Narodnog odbora ništavo od trenutka njegovog donošenja i da su ništave sve pravne posledice tog reš enja, te da se smatra da je tužilja neosuđivana; da su, po oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi pravilno cenili sve okolnosti potrebne za pravilnu primenu navedenih zakonskih odredbi, te da su vodili računa o kazni koja je tužilji izrečena, vremenu koje je ona provela u zatvoru i na teškom fizičkom radu na ostrvu Sveti Grgur, uslovima izdržavanja kazne, psihičkoj i fizičkoj torturi i strahu, kao i ponižavajućem postupanju; da su pravilno cenili i godine života tužilje i njene porodične prilike, te da su visinu naknade odmerili u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilja neosnovano revizijom osporava pravilnost odluke o visini naknade, tvrdeći da je dosuđeni iznos neadekvatan, odnosno da je previše nizak za sva trpljenja i duševne bolove; da su prilikom dosuđivanja novčanih iznosa za pretrpljenu nematerijalnu štetu sudovi dužni da vode računa da je novčani iznos samo satisfakcija za pretrpljene duševne bolove; da je pravilno drugostepeni sud ocenio da je, u konkretnom slučaju, opravdana dosuda jedinstvene naknade za ukupna nematerijalna trpljenja tužilje i da je zato pravilno odbio tužbeni zahtev za fizičke bolove i strah; da u konkretnom slučaju postoji isprepletanost pojedinih vidova nematerijalne štete i velika vremenska distanca u odnosu na pretrpljenu štetu i izvor duševnih bolova, straha i fizičkih bolova, što sve govori u prilog opravdanosti da se odredi jedinstvena naknada.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je sud arbitrerno i proizvoljno primeni o materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, da osporen a sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje , kao i da joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, a što je u kon kretnom slučaju podnositeljka ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljenu štetu zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnositeljke da Vrhovni kasacioni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete , po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi upravo polazeći od činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom, zaključio da su nižestepeni sudovi pravilno cenili sve relevantne činjenice i okolnosti koje utiču na odm eravanja visine naknade štete, te da su, saglasno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, dosudili pravičnu novčanu naknadu .

Po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani ni navodi podnositeljke da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on a za vreme lišenja slobode trpela fizičke bolove i strah i da joj nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude jasno proizlazi da su postupajući sudovi prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode cenili sve okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu su posebno istaknuti uslovi izdržavanja kazne zatvora , kao i pretrpljena psihička i fizička tortura, strah i ponižavaj uće postupanje. Revizijski sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, postoji isprepleta nost pojedinih vidova nematerijalne štete i velika vremenska distanca u odnosu na pretrpljenu štetu (duševne bolove, strah i fizičke bolove), a što sve govori u prilog opravdanosti dosuđivanja jedinstvene naknade štete.

Ustavni sud napominje da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete, uključujući i naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti, fizičke bolove i strah, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, pored ostalog, izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu - za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presud e, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izneo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvat ljive razloge zbog kojih je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno prilikom dosuđivanja označenog iznosa naknade štete na ime pravičnog rehabilitacionog obeštećenja zbog neosnovanog lišenja slobode.

5.3. Razmatrajući navode podnositeljke o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ističe da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je kao dokaz različitog postupanja sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavila tri presude kojima je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu nav edeno, te činjenicu da podnositeljka smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom i pravnom stanju u konkretnom slučaju.

U odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine, a koju je podnositeljka takođe dostavila kao dokaz različitog postupanja sudova, Ustavni sud konstatuje da tom presudom nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, već je ona bila predmet preispitivanja Vrhovnog kasacio nog suda u postupku po reviziji. Naime, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine preinačena je navedena drugostepena presuda i umanjena je visina dosuđene naknade. Stoga se ni ta presuda ne može smatrati dokazom o nejednakom postupanju, budući da to nije odluk a suda poslednje instance u predmetnom postup ku.

5.4. Navode o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnositeljka takve svoje navode u suštini zasniva na propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporen u odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje navode o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnositeljke nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na istaknutu povred u načela zabrane diskriminacije , koju podnositeljka takođe zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pr avo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavn og načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnositeljke o povredi označenih prava , to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz člana 21. Ustava.

S obzirom na to da podnositeljka povredu prava iz člana 35. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23. i 33, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije navela nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložila takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.