Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu radnika, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Nižestepeni sudovi su pogrešno tumačili sporazum o isplati zarada kao odricanje od potraživanja, što je suprotno Ustavu koji zabranjuje odricanje od ovog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2477/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M, Lj. R, Č. J, Z. M. i M. S, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M, Lj. R, Č. J, Z. M. i M. S. i utvrđuje da su presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6859/12 od 10. januara 2013. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6859/12 od 10. januara 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M, Lj. R, Č. J, Z. M. i M. S, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 29. marta 2013. godine, preko punomoćnika T. M. P, advokata iz Sremčice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6859/12 od 10. januara 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčen ih odredbama č lana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe, između ostalog, navode: da su bili u radnom odnosu kod tuženog – A. d. p. r. v. „T.“ iz Beograda do 18. februara 2008. godine kada im je prestao radni odnos kao tehnološkim viškovima; da za vreme trajanja radnog odnosa nisu dobijali zarade od 1. januara 2004. do 18. februara 2008. godine; da su sa tuženim zaključili sporazume o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, po kome je svakom od njih tuženi trebao da isplati iznos od po 355.157,44 dinara na ime neisplaćenih zarada, što je iznos manji od onog na koji su imali pravo, ali su pristali da im se isplate minimalne zarade; da je rok za isplatu prema zaključenim sporazumima bio 31. decembar 2009. godine; da tuženi nije isplatio navedene neisplaćene zarade u predviđenom roku, zbog čega su oni 29. marta 2011. godine podneli tužbu radi isplate neisplaćene zarade; da je prvostepeni sud neosnovano odbio njihov zahtev da im se isplate neisplaćenih zarada; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, čime su im povređena ustavna prava na pravično suđenje i rad, zajemčena članom 32. i članom 60. stav 4. Ustava.

Od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, da poništi osporene presude i naloži nadležnom sudu da usvoji njihov tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenih zarada.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudsk e stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6859/12 od 10. januara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je prvostepenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da svakom od tužilaca isplati na ime neisplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. godine zaključno sa 18. februarom 2008. godine, iznos od po 355.157,44 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. januara 2010. godine do isplate; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 28.825,00 dinara u roku od 15 dana; stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka.

Dalje, u obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da su, prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom, tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog do 18. februara 2008. godine, kada im je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje su raspoređeni; da je u rešenju o otkazu ugovora o radu konstatovano da je zaposlenima isplaćena jednokratna novčana naknada u visini deset prosečnih zarada u privredi na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca, što iznosi 366.890,00 dinara i da se zaposlenima otkazuje ugovor o radu zaključno sa 18. februarom 2008. godine; da su svi tužioci sa tuženim 20. avgusta 2007. godine zaključili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, gde je članom 1. predviđeno da su poslodavac i zaposleni saglasni da će se dugovanja prema zaposlenom na ime neisplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. godine i dalje u iznosu od 355.157,44 dinara, regulisati na način kako se budu izvršavale obaveze prema ostalim poveriocima u procesu privatizacije preduzeća, i to preuzimanjem obaveze isplate zarade od strane novog poslodavca u više rata zaključno do 31. decembra 2009. godine, a da se članom 2. zaposleni odriče prava da sudskim putem zahteva isplatu neisplaćenih zarada koja mu pripadaju do dana prestanka radnog odnosa saglasno članu 1. sporazuma; da je prvostepeni sud našao da su se tužioci zaključenjem sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada sa tuženim, a kako je to predviđeno članom 2. sporazuma, na osnovu slobodno izražene volje, bez pretnje i prinude i zablude, odrekli prava na isplatu neisplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. godine do otkaza ugovora o radu, u ukupnom iznosu od 355.157,44 dinara; da se u konkretnom slučaju radilo o oprostu duga od strane tužilaca prema tuženom, te da nemaju pravo na isplatu neisplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. godine zaključno sa 18. februarom 2008. godine, kada im je otkazan ugovor o radu, zbog čega je njihov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Pored navedenog, drugostepeni sud je ocenio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio zahtev tužilaca, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud u postupku žalbene kontrole. Naime, odredbom člana 344. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi, da za punovažnost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz kog je obaveza nastala. Sledi zaključak da su se tužioci odrekli dospelih iznosa zarade za sporni period, jer se radi o novčanom potraživanju sa kojim tužioci kao poverioci mogu raspolagati, a sa čim se saglasio tuženi, te da otpuštanje duga postoji ukoliko se zaposleni odrekne dospelih iznosa zarada, jer se radi o novčanom potraživanju sa kojim zaposleni kao poverilac može raspolagati, a poslodavac se sa tim saglasi. Takav sporazum obavezuje zaposlenog i poslodavca, te u tom slučaju obaveza poslodavca prestaje. Dakle, radi se o otpuštanju duga po članu 344. Zakona o obligacionim odnosima, i takav sporazum o odricanju dospelih iznosa zarade obavezuje zaposlenog i poslodavca. Sud je cenio navode žalbe tužilaca da u konkretnom slučaju tužioci nisu hteli da oproste dug tuženom, te da je pogrešan zaključak prvostepenog suda i suprotan ovom sporazumu, ali je našao da su isti neosnovani, imajući u vidu navedenu odredbu člana 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno : je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama člana 344. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi i da za punovaljanost ovog spsorazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u postupku u kome su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, da se stranke mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su u parničnom postupku koji je prethodio p odnošenju ustavne žalbe povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad.

Ustavni sud je tom prilikom najpre pošao od toga da su ništavi ugovori (kao i sporazumi) koji su protivni, pored ostalog, javnom poretku. Zatim je utvrdio da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da su se tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, zaključivanjem predmetnog sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada sa tuženim, u kome je članom 1. predviđeno da su poslodavac i zaposleni saglasni da će se dugovanja prema zaposlenom na ime neisplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. godine u iznosu od 355.157,44 dinara, regulisati na način kako se budu izvršavale obaveze prema ostalim poveriocima u procesu privatizacije preduzeća i to preuzimanjem obaveze isplate zarade od strane novog poslodavca u više rata zaključno do 31. decembrom 2009. godine, a članom 2. – da se zaposleni odriče prava da sudskim putem zahteva isplatu neisplaćenih zarada koja mu pripadaju do dana prestanka radnog odnosa saglasno članu 1. sporazuma, odrekli dospelih iznosa zarade za sporni period sa pozivom na odredbe člana 344. Zakona o obligacionim odnosima o otpustu duga.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je stav postupajućih sudova da su se zaposleni, zaključivanjem navedenog sporazuma, odrekli dospelih iznosa zarade za sporni period, odnosno da je došlo do otpuštanja duga, te da su se ugasila poveriočeva potraživanja prema dužniku, saglasno odredbama člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, zasnovan na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, odnosno da je suprotan zajemčenom pravu na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravičnu naknadu za rad, ne može odreći. Po oceni Ustavnog suda, odricanje od prava da se sudskim putem traži isplata neisplaćenih zarada po osnovu rada, predstavlja odricanje od prava na pravičnu naknadu za rad. S druge strane, kako je ništav onaj ugovor (sporazum) koji je suprotan javnom poretku, koji čine i odredbe Ustava, proizvoljno su prvostepeni i drugostepeni sud primenili materijalno kada su osporenim presudama odbili tužbeni zahtev tužilaca radi isplate neisplaćene zarade.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su osporenim presudama povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , te odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6859/12 od 10. januara 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluk u o žalbi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv pre sude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1624/11 od 20. decembra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti