Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su rešenja doneta u skladu sa zakonom, uz valjano obrazložene razloge o postojanju opasnosti od ponavljanja krivičnog dela i da nije povređeno pravo na suđenje bez odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2479/2010
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Milojića i Aleksandra Milojića, obojice iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slaviše Milojića i Aleksandra Milojića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Kv. 692/10 od 22. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 455/10 od 7. maja 2010. godine, kao i protiv radnji Osnovnog suda u Nišu u predmetu K. 4305/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Milojić i Aleksandar Milojić, obojice iz Niša, preko punomoćnika Đure J. Blagojevića, advokata iz Niša, podneli su 18. maja 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 24. maja i 19. jula 2010. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Kv. 692/10 od 22. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 455/10 od 7. maja 2010. godine, kao i protiv radnji Osnovnog suda u Nišu u predmetu K. 4305/10, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 31. st. 1. i 2. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 513/10 od 25. marta 2010. godine po službenoj dužnosti okrivljenima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, produžen pritvor određen rešenjem istražnog sudije Ki. 1876/08 od 19. marta 2010. godine;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 356/10 od 9. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv pobijanog rešenja Osnovnog suda u Nišu, sa obrazloženjem da „priroda i težina dela predstavljaju osobite okolnosti da će ponoviti delo“;

- da je 22. aprila 2010. godine u ovom predmetu bio zakazan glavni pretres, ali da isti nije održan zbog toga što od strane suda nije izdat nalog za dovođenje okrivljenih u sudnicu, što je u „koliziji sa odredbom člana 436. stav 4. ZKP“, prema kojoj je sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću;

- da je branilac okrivljenog podneskom od 23. aprila 2010. godine sudu predložio ukidanje pritvora protiv okrivljenih, ali da po ovom predlogu sud nije doneo odluku iako je bio dužan da to učini, shodno odredbi člana 146. stav 2. ZKP;

- da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 692/10 od 22. aprila 2010. godine produžen pritvor protiv okrivljenih „sa obrazloženjem koje je gotovo identično sa obrazloženjem rešenja o produženju pritvora od 25. marta 2010. godine“;

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 455/10 od 7. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv navedenog rešenja Osnovnog suda u Nišu i da je ovu odluku sud obrazložio gotovo na isti način kako je to učinjeno u rešenjima od 9. i 22. aprila 2010. godine i 5. maja 2010. godine;

- da u navedenim rešenjima sudovi nisu na valjan način obrazložili niti individualizirali razloge zbog kojih se okrivljenima produžava pritvor, da li postoje razlozi za dalje zadržavanje pritvorenih lica, da li je ova mera nužna za vođenje krivičnog postupka i da li, imajući u vidu do sada utvrđeno činjenično stanje, određivanje, odnosno produženje pritvora predstavlja kaznu prema okrivljenima;

- da sudovi svoje stanovište za dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru temelje na prirodi i težini krivičnih dela i navodnoj osuđivanosti, ali ne obojice, već jednog okrivljenog, Slaviše Milojića, a da u osporenim rešenjima nema „gotovo nikakvog obrazloženja zbog kojih se razloga prema okrivljenom Aleksandru Milojiću primenjuje ista mera, imajući u vidu da on ima 19 godina, da do sada nije osuđivan, da je tokom postupka njegovo navodno učešće u ovom delu utvrđeno za period od samo desetak dana“;

- da razloge za pritvor sud nije razmatrao pojedinačno, već u odnosu na saizvršioce, kao i da nije postupio u skladu sa Ustavom i zakonom, kada produženje pritvora nije odredio u skladu sa odredbom člana 146. ZKP;

- da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno posebno pravo okrivljenog, odnosno pravo svakoga da mu se za krivično delo sudi bez odugovlačenja, zajemčeno odredbom člana 33. stav 6. Ustava, time što sud okrivljene nije pozivao, odnosno nije odredio njihovo dovođenje u sudnicu za dan kada je zakazan glavni pretres.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su im povređena označena prava, ukine osporena rešenja i naloži Osnovnom sudu u Nišu da okrivljene odmah pusti na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Osnovnim sudom u Nišu vođen je krivični postupak protiv okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u predmetu K. 4305/10, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09). Krivični postupak je pokrenut optužnim predlogom Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 955/10 od 24. marta 2010. godine, koji je preciziran aktom tog tužilaštva Kt. 955/10 od 17. maja 2010. godine.

Protiv okrivljenih pritvor je određen rešenjem istražnog sudije Ki. 1876/08 od 19. marta 2010. godine, nakon njihovog saslušanja, iz razloga predviđenih u članu 436. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, a koji se računa od dana i časa lišenja slobode – 19. marta 2010. godine u 01,00 časova.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 513/10 od 25. marta 2010. godine, po službenoj dužnosti i odlučujući o predlogu branioca okrivljenih za ukidanje pritvora, u stavu prvom izreke, produžen je pritvor protiv okrivljenih iz razloga predviđenih odredbom člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan navedeni predlog branioca okrivljenih. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da „imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji osnovana sumnja da su imenovani izvršili krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 1. KZ kao saizvršioci u vezi člana 33. KZ, a naročito okolnosti da se radi o licima koja su vlasnici lokala „Blu najt“, da im je optužnim predlogom stavljeno na teret i da postoji osnovana sumnja da su u navedenom lokalu u dužem vremenskom periodu navodili devojke, koje su tu navodno bile zaposlene, na prostituciju, radi čega su zakupili i stan, kao i činjenicu da raniji život okrivljenog Slaviše Milojića ukazuje na sklonost ka vršenju krivičnih dela, to veće nalazi da izneto predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli da ponove krivično delo. Stoga je, po oceni veća, dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru neophodno u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 356/10 od 9. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Kv. 513/10. Apelacioni sud u Nišu je, u obrazloženju ovog rešenja, između ostalog naveo da: „...naročito okolnosti izvršenja krivičnog dela za koje se terete – podnetim optužnim predlogom imenovanima je stavljeno na teret da su devojke navodili na prostituciju u vremenskom kontinuitetu, koristeći za to stan čiji su zakupci i lokal „Blu najt“ čiji je vlasnik, po sopstvenom priznanju, okrivljeni Slaviša Milojić, a u kome je zaposlen okrivljeni Aleksandar Milojić, inače njegov sin ... predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli da ponove krivično delo i na taj način da ometaju nesmetano vođenje krivičnog postupka, a kako je to sve pravilno utvrdio i prvostepeni sud ... Okolnost da se okrivljeni ne kriju i da ne postoji opasnost od bekstva, koja se navodi u žalbi je, po oceni Apelacionog suda, bez uticaja na odluku o pritvoru protiv okrivljenih, s obzirom da pritvor nije ni određen i produžen iz tog razloga. Takođe, bez uticaja na odluku o osnovanosti pritvora su i navodi žalbe koji se tiču ažurnosti postupanja od strane prvostepenog suda.“.

Glavni pretres od 13. aprila 2010. godine je održan i ročište za glavni pretres je odloženo za 22. april 2010. godine, jer se nisu pojavili svi pozvani svedoci i nije bilo dokaza da su uredno pozvani. Određeno je i da će se narediti dovođenje okrivljenih na nastavak glavnog pretresa.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 650/10 od 15. aprila 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog branioca okrivljenih za ukidanje pritvora, podnet na glavnom pretresu od 13. aprila 2010. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 692/10 od 22. aprila 2010. godine, po službenoj dužnosti, produžen je pritvor protiv okrivljenih, na osnovu člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP. U obrazloženju ovog rešenja ponovljene su okolnosti, koje prema oceni veća Osnovnog suda u Nišu i dalje predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli da ponove krivično delo, zbog čega je njihovo dalje zadržavanje u pritvoru neophodno u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i dodatno je navedeno da „se ista svrha ne bi mogla ostvariti drugom blažom merom“.

Glavni pretres od 4. maja 2010. godine je održan i ročište za glavni pretres je odloženo za 18. maj 2010. godine, jer se nisu pojavili svi pozvani svedoci, za koje nije bilo dokaza da su uredno pozvani i radi saslušanja novih svedoka. Određeno je i da će se narediti dovođenje okrivljenih na nastavak glavnog pretresa.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 764/10 od 5. maja 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog branioca okrivljenih za ukidanje pritvora, podnet na glavnom pretresu od 4. maja 2010. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 455/10 od 7. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Nišu Kv. 692/10 od 22. aprila 2010. godine. Apelacioni sud u Nišu je, u obrazloženju ovog rešenja, ocenio da je pravilna odluka prvostepenog suda o daljem trajanju pritvora protiv okrivljenih po osnovu člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP, jer i prema oceni tog suda postoje osobite okolnosti, koje su navedene, a koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli da ponove krivično delo.

Glavni pretres od 18. maja 2010. godine je održan i ročište za glavni pretres je odloženo za 3. jun 2010. godine, jer nije pristupio jedan od uredno pozvanih svedoka, čije dovođenje na sledeći glavni pretres je naređeno i radi uvida u spise prekršajnog predmeta. Određeno je i da će se narediti dovođenje okrivljenih na nastavak glavnog pretresa.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 868/10 od 21. maja 2010. godine, po službenoj dužnosti i odlučujući o predlogu branioca okrivljenih za ukidanje pritvora, u stavu prvom izreke, produžen je pritvor protiv okrivljenih na osnovu člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan predlog branioca okrivljenih.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 543/10 od 2. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Kv. 868/10 od 21. maja 2010. godine.

Glavni pretres od 3. juna 2010. godine je održan i zaključen, nakon čega je sud doneo i objavio odluku kojom je okrivljene oglasio krivim za krivično delo koje im se stavljalo na teret i osudio ih kumulativno na kazne zatvora i novčane kazne.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu K. 4305/10 od 3. juna 2010. godine, nakon održanog i završenog glavnog pretresa, ukinut je pritvor protiv okrivljenih i naloženo je da se oni imaju odmah pustiti na slobodu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. stav 3.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti za još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor, kao i da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 133. st. 1. i 3.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.); da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, kao i da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (član 146. st. 1. i 2.); da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 4.); da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433.).

Odredbama člana 436. ZKP, kojima je regulisana mera pritvora u skraćenom postupku, propisano je: da se pritvor može odrediti, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo (stav 1. tačka 2)); da pre podnošenja optužnog predloga, pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana, a izuzetno do trideset dana ako se radi o krivičnom delu sa elementima nasilja, kao i da o žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće (član 24. stav 6) (stav 2.); da se u pogledu pritvora, od predaje optužnog predloga do izricanja prvostepene presude, primenjuju shodno odredbe člana 146. ovog zakonika, s tim što je veće dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor (stav 3.); da je, kad se okrivljeni nalazi u pritvoru, sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću (stav 4.).

Odredbom člana 184. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugome radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja i drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

5. Analizirajući osporene pojedinačne akte sa stanovišta navedenih ustavnih i zakonskih odredaba, Ustavni sud je pošao od toga da pojam određivanja pritvora ima svoju formalno-pravnu i materijalno-pravnu stranu. U formalno-pravnom smislu određivanje pritvora je lišenje slobode odlukom nadležnog suda, odnosno prvo rešenje suda kojim se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo preduzima mera pritvora, kao mera obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U materijalno-pravnom smislu, određivanje pritvora postoji svaki put kada nadležni sud u postupku kontrole pritvora, odnosno ispitivanja osnovanosti daljeg zadržavanja na snazi ove mere, utvrdi da i dalje postoje razlozi za pritvor, pri čemu je sud svaki put kada to čini dužan da ispituje postojanje svih zakonom ustanovljenih razloga, imajući u vidu svrhu pritvora. Iz navedenih razloga, po oceni Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o osnovanosti produžavanja pritvora od značaja je da li u konkretnom slučaju ima zakonskih razloga da se pritvorenik zadrži u pritvoru. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da iz odredbe člana 133. stav 3. ZKP proizlazi da će sud po službenoj dužnosti ukinuti pritvor, kao i svaku drugu meru iz člana 133. stav 1. ZKP, kad prestanu razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi, što znači da je sud dužan da u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i za vreme dok još nije istekao period za koji je pritvor određen, ovu meru ukine ako više nema zakonskih razloga za njeno zadržavanje na snazi.

Ustavni sud i povodom ove ustavne žalbe naglašava da sa aspekta zaštite ljudskih prava, pritvor predstavlja posebno osetljivu meru ograničenja prava na slobodu i da navedene ustavne odredbe upućuju da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, a da je nadležni sud, odlučujući o zakonitosti lišenja slobode, dužan da odluku hitno donese i da naredi puštanje lica na slobodu, ako nađe da je lišenje slobode bilo nezakonito.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud ukazuje na to da se pozivanje podnosilaca ustavne žalbe na povredu prava koje jemči ova odredba Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice, odnosno optužnog akta. Kako je optužni akt, u konkretnom slučaju optužni predlog, podnet 24. marta 2010. godine, a sva osporena rešenja o produženju pritvora su doneta nakon podnošenja optužnog predloga, Ustavni sud nalazi da se pitanje povrede prava podnosilaca ustavne žalbe može razmatrati samo u odnosu na pravo garantovano odredbom stava 2. člana 31. Ustava, kojom se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

7. U odnosu na navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da trajanje pritvora od podizanja optužnog akta do završetka glavnog pretresa Ustavom i ZKP nije ograničeno. Međutim, nadležni sud je, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Na taj način se pritvor svodi na izuzetnu meru čije trajanje mora da bude isključivo u funkciji obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Na drugoj strani, takvim postupanjem se otklanja opasnost da se pritvor faktički pretvori u kaznu, što bi bilo u suprotnosti sa Ustavom utvrđenom pretpostavkom nevinosti.

U konkretnom slučaju, lišenje slobode okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe je izvršeno zbog postojanja osnovane sumnje da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije, usled postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale na bojazan da bi okrivljeni ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ponoviti krivično delo. Ustavni sud, pri tome, naglašava da je postojanje osnovane sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo, uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora. Međutim, sama činjenica postojanja osnovane sumnje nije dovoljna da bi se, posebno nakon određenog proteka vremena, opravdao pritvor. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, u ovakvim slučajevima je potrebno razmotriti dva uslova za njegovu primenu: prvi, da li su razlozi koji opravdavaju pritvor i dalje „relevantni i dovoljni“, i drugi, da li su nadležni sudovi u vođenju postupka pokazali „posebnu marljivost“. Samo u slučaju ako su oba uslova ispunjena, period proveden u „produženom“ pritvoru može se smatrati razumnim (videti, pored ostalih, presude u predmetima Matznetter protiv Austrije od 10. novembra 1969. godine, stav 12; Letellier protiv Francuske od 26. juna 1991. godine, stav 35; Muller protiv Francuske od 17. marta 1997. godine, stav 35; Shishkov protiv Bugarske od 9. januara 2003. godine, stav 58. i dr.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je stanovišta da su nadležni sudovi prilikom kontrole pritvora, ocenjujući opravdanost njegovog daljeg trajanja, pored postojanja osnovane sumnje, dužni da ustanove i da je pritvaranje u konkretnom slučaju neophodno, jer ne može biti zamenjeno blažom merom (nužnost), vodeći pritom računa da se činjenica da li je okrivljeni izvršio krivično delo utvrđuje po završetku glavnog pretresa donošenjem presude (uravnoteženost) i obrazlažući pri tome povezanost oba navedena činioca.

Samo potpunom primenom načela srazmernosti, u smislu ranije pomenutog „testa“ prikladnosti, nužnosti i uravnoteženosti, na nesumnjiv način se može ispravno oceniti da li u konkretnom slučaju razlozi da se okrivljenom produži pritvor u toku krivičnog postupka, pretežu nad Ustavom zajemčenim pravom na slobodu.

Razmatrajući ustavnu žalbu u ovom delu, a s obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u granicama svoje nadležnosti, u zakonom predviđenom postupku, primenom odredaba važećih procesnih propisa utvrdili da postoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Nakon podnetog optužnog predloga, u zakonskim rokovima veće je, po službenoj dužnosti, ali i odlučujući o predlozima branioca okrivljenih za ukidanje pritvora, ispitivalo da li postoje razlozi za pritvor protiv okrivljenih, u skladu sa odredbom člana 436. stav 3. ZKP.

Tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe se u suštini svode na to da sudovi nisu individualizovali razloge za produženje pritvora u obrazloženjima osporenih rešenja prema svakom od okrivljenih pojedinačno, te da „sudovi nisu na valjan način obrazložili ... da li je ova mera nužna za vođenje krivičnog postupka i da li određivanje, odnosno produženje, pritvora predstavlja kaznu ili ne prema okrivljenima“. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, u obrazloženjima osporenih rešenja su podrobno navedene osobite okolnosti koje se odnose kako na okrivljenog Slavišu Milojića (ranija osuđivanost i vlasništvo lokala), tako i na okrivljenog Aleksandra Milojića (status zaposlenog u predmetnom lokalu i odnos prema prvookrivljenom), koje okolnosti su sudovi cenili na ustavnopravno prihvatljiv način, te je Ustavni sud našao da suprotne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe predstavljaju njihov subjektivan stav i da su kao takve neosnovane. Postupajući sudovi su, u obrazloženjima kasnijih rešenja o produženju pritvora, primenom načela srazmernosti, koje uključuje ocenu nužnosti i proporcionalnosti ove mere, dodatno cenili i da li se svrha pritvora protiv okrivljenih mogla ostvariti i drugom blažom merom, ali su našli da to u konkretnom predmetu nije bio slučaj.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru u spornom periodu i iz razloga navedenih u osporenim rešenjima ne može pripisati proizvoljnom postupanju sudova, te da nije povređeno ni pravo podnosilaca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava. Ustavni sud naročito ukazuje i na to da činjenica da je postupajući sud odmah nakon održanog i završenog glavnog pretresa 3. juna 2010. godine ukinuo pritvor protiv okrivljenih, govori u prilog zaključku da je taj sud vodio računa da meru pritvora posle podizanja optužnog predloga svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa navedenim načelima.

8. U ustavnoj žalbi su navedene i tvrdnje koje se odnose na radnje Osnovnog suda u Nišu u predmetu K. 4305/10, a kojima se u suštini ističe povreda prava lica kome se sudi za krivično delo - da mu se sudi bez odugovlačenja, zajemčenog odredbom člana 33. stav 6. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

U konkretnom predmetu protiv okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, vodio se skraćeni krivični postupak, po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 955/10 od 24. marta 2010. godine, koji je preciziran aktom tog tužilaštva Kt. 955/10 od 17. maja 2010. godine. Okrivljeni su se nalazili u pritvoru koji je protiv njih određen rešenjem istražnog sudije Ki. 1876/08 od 19. marta 2010. godine, a koji se računao od dana i časa lišenja slobode – 19. marta 2010. godine u 01,00 časova. Glavni pretres u tom krivičnom postupku je završen 3. juna 2010. godine, doneta je i objavljena osuđujuća presuda, nakon čega je i ukinut pritvor protiv okrivljenih.

Ustavni sud je utvrdio da je, do trenutka kada je ustavna žalba izjavljena, dakle do 18. maja 2010. godine, krivični postupak u ovom predmetu trajao kraće od dva meseca, a do trenutka kad je doneta prvostepena odluka, odnosno do 3. juna 2010. godine, kraće od dva i po meseca. Postupajući sud je tokom postupka održao više glavnih pretresa, a prilikom njihovog odlaganja i zakazivanja nastavaka u kratkim vremenskim intervalima, posebnim rešenjem je određivao da će se narediti dovođenje okrivljenih na nastavak glavnog pretresa. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da glavni pretresi nisu održavani „zbog toga što od strane suda nije izdat nalog za dovođenje okrivljenih u sudnicu, što je u koliziji sa odredbom člana 436. stav 4. ZKP prema kojoj je sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću“, nisu osnovane i nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke Ustavnog suda, jer upravo suprotno proizlazi iz priložene dokumentacije. Prema oceni Ustavnog suda, činjenica da je skraćeni krivični postupak protiv dvojice okrivljenih, u kome su saslušani brojni svedoci i izvedeno više dokaza, do donošenja prvostepene osuđujuće odluke, trajao kraće od tri meseca i opisano postupanje suda, očigledno ukazuju da je taj postupak vođen u skladu sa načelom naročite hitnosti.

Tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe da je „branilac okrivljenog podneskom od 23. aprila 2010. godine sudu predložio ukidanje pritvora protiv okrivljenih, ali da po ovom predlogu sud nije doneo odluku iako je bio dužan da to učini, shodno odredbi člana 146. stav 2. ZKP“, ne može se dovesti u vezu sa navedenom odredbom ZKP. Naime, odredbom člana 146. stav 2. ZKP propisano je da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu. Dakle, navedena odredba ZKP ne reguliše obavezno postupanje suda po predlogu za ukidanje pritvora, kako se to neosnovano tvrdi u ustavnoj žalbi, već upravo propisuje postupanje suda i bez takvog predloga. Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 436. stav 4. ZKP propisano samo da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena, te je i sa stanovišta ove odredbe izneta tvrdnja neosnovana, naročito imajući u vidu da je u konkretnom slučaju predlog za ukidanje pritvora podnet samo jedan dan nakon već donete odluke o produženju pritvora, kao i da je podnošen više puta pre toga. Stoga, ni navedena tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe nije od uticaja na donošenje drugačije odluke ovog suda u konkretnom predmetu.

Ustavni sud je, ocenivši tvrdnje iznete u ustavnoj žalbi, kojima se osporavaju radnje Osnovnog suda u Nišu i ističe povreda prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 6. Ustava, a imajući u vidu sve izneto, utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno označeno pravo.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti