Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku arondacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Sud je zauzeo stav da faktički sprovedena arondacija predstavlja punovažan pravni osnov za sticanje svojine, iako postupak nije formalno okončan krivicom organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Milojevića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Milojevića i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine povređena prav a na pravično suđenje i na na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena podnela protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1658/12 od 4. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Milojević iz Paraćina podneo je , 18. marta 2014. godine, preko punomoćnika Milovana Arsića, advokata iz Paraćina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se povreda prava sastoji u tome što je sud odbio tužbeni zahtev kojim je podnosilac tražio da se utvrdi pravo svojine na spornoj parceli koju drži od 1981. godine, a država je spornu parcelu upisala na svoje ime tek posle 25 godina, tačnije 2006. godine, i to samo zato što je zatečena da se vodi kao društvena svojina, a suštinski je bila u svojini i državini podnosioca, a ovaj prenos nije izvršen zato što su u ovoj zemlji nastale velike društvene promene devedesetih godina prošlog veka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu parničnu presudu. Podnosilac je tražio naknadu na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miodrag Milojević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Paraćinu protiv Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, radi utvrđenja, između ostalog, prava svojine na spornoj katastarskoj parceli po osnovu održaja.

Osnovni sud u Paraćinu je presudom P. 1658/12 od 4. juna 2013. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine usvojio žalbu tužene, te je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je Zemljoradnička zadruga „1. maj“ Paraćin vršila grupisanje svojih poseda pa je od tužioca tražila da joj ustupi katastarsku parcelu br. 1937/1, KO Bošnjane, u zamenu za spornu katastarsku parcelu br. 3003/14, KO Paraćin; da je do trampe navedenih parcela došlo u proleće 1992. godine i od tada je svaka strana stupila u državinu novodobijene parcele; da je zadruga bila dužna da kao korisnik arondacije o svom trošku obavi sve potrebne radnje radi upisa novodobijenih parcela na nove vlasnike, ali to nije učinila pa je sporna katastarska parcela br. 3003/14, KO Paraćin, ostala da se i dalje vodi kao društvena svojina; da je sporna katastarska parcela u državini tužioca, a osnov državine je trampa koja nije sprovedena pravnim poslom; da je odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da savesni držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina; da nije sporno da je 1992. godine Zemljoradnička zadruga „1. maj“ izvršila razmenu nepokretnosti sa tužiocem i da je od te godine tužilac u državini sporne katastarske parcele, ali da je ona upisana kao državna svojina Republike Srbije, a na kojoj pravo korišćenja ima Ministarstvo poljoprivrede; da je prvostepeni sud ispunjenost uslova za održaj tužiocu računao od 1992. godine, a što je neprihvatljivo; da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se primenjuje od 4. jula 1996. godine, propisano da savesni sticalac može steći svojinu i na stvari koja je u državnoj ili društvenoj svojini, ali se taj rok računa od 4. jula 1996. godine; da kako nije protekao rok od 20 godina računajući od dana stupanja na snagu tih izmena (4. jula 1996. godine) do podnošenja ove tužbe 17. decembra 2012. godine, pa ni do presuđenja, to tužilac nije mogao steći pravo svojine održajem na spornoj nepokretnosti, zbog čega je njegov tužbeni zahtev neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava na čiju povredu se, takođe, ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, tražio utvrđenje prava svojine na spornoj katastarskoj parceli, po osnovu održaja, a koja mu je dodeljena u zamenu za zemljište koje je njemu oduzeto u postupku arodancije. Međutim, sporno zemljište se u Katastru nepokretnosti vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pravo korišćenja je upisano na Ministarstvo poljoprivrede.

Ustavni sud dalje konstatuje da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i da pravo svojine može biti oduzeto samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nesumnjivo je utvrđeno da je podnosiocu oduzeto zemljište u postupku arondacije i da je to zemljište dodeljeno na korišćenje korisniku arodancije Zemljoradničkoj zadruzi „1. maj“. Podnosiocu ustavne žalbe je na ime naknade za oduzeto zemljište dodeljena na korišćenje sporna katastarska parcela, koja mu je predata i u posed, ali postupak arondacije nije formalno okončan – nije sprovedena promena prava vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na oduzetoj i dodeljenoj parceli. Osporen om drugostepenom parničnom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca da se utvrdi njegovo pravo svojine na spornoj parceli po osnovu održaja jer, po nalaženju suda, nije protekao rok od 20 godina za vanredni održaj. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni parnični sud nije imao u vidu da je podnosilac imao punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornoj parceli – faktički sprovedenu arodanciju. U konkretnom slučaju, postupak arondacije koji je formalnopravno pokrenut je faktički i sproveden, te stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice što postupak arodancije nije formalnopravno okončan zaključenjem ugovora ili donošenjem pojedinačnog akta nadležnog organa, koji bi bio osnov za promenu prava vlasništva na dodeljenoj (spornoj) parceli u javnim knjigama o nepokretnostima.

Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu povredio garancije prava na pravično suđenje kada je osporenu presudu zasnovao na restriktivnom tumačenju člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da se pod punovažnim pravnim osnovom za sticanje zakonite državine podrazumeva samo formalno - pravni akt (ugovor) na osnovu koga je državina stečena, a ne i sticanje državine u postupku arodancije koji krivicom nadležnih organa nije sproveden do kraja. Ustavni sud ističe da je održaj pravni institut koji postoji u opštem interesu, zato što se pretvaranjem faktičkog stanja u pravno stanje ostvaruje izvesnost u pravnim odnosima, odnosno realizuje načelo pravne sigurnosti. Ovakvim tumačenjem normi merodavnog prava podnosilac ustavne žalbe je lišen prava na naknadu za zemljište koje je njemu oduzeto u postupku arondacije i postalo državno dobro, odnosno prava da mu se umesto oduzetog zemljišta na ime naknade dodeli u svojinu drugo odgovarajuće zemljište – sporna parcela, a što je u direktnoj suprotnosti sa članom 58. stav 2. Ustava.

Ovakvo pravno stanovište je već zauzeto u Odluci Ustavnog suda Už-8576/2013 od 19. novembra 2015. godine.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava. Sud je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2412/13 od 14. februara 2014. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi tužene podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1658/12 od 4. juna 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku arondacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti