Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina i dosuđuje naknadu štete. Takođe, poništava presudu Apelacionog suda zbog proizvoljne primene prava na štetu podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Ivković iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marije Ivković i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ust ava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 642/10.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba Marije Ivković i utvrđuje da je pres udom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4010/12 od 4. februara 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4010/12 od 4. februara 2013. godine i određuje da ist i sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 642/10 od 22. marta 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Ivković iz Subotice podnela je, 28. marta 2013. godine, preko punom oćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, kao i protiv presuda naveden ih u tački 4 . izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe , detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavn e žalbe , navodi: da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tužene–protivtužilje, preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke iako u tom delu ta presuda nije bila osporena žalbom, niti su bili navođeni bilo kakvi žalbeni razlozi; da je ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje Apelacionog suda, koje je naveo prilikom preinačenja stava četvrtog izreke prvostepene presude, da podnositeljka nije mogla da traži naknadu za korišćenje predmetnog stana za period dok je njena pravna prethodnica bila živa, budući da je ona kao univerzalni sukcesor stupila u parnicu na mesto njenog pravnog prethodnika i samim tim je mogla da preuzme parnicu u granicama tužbenog zahteva koji je i postavila njena pravna prethodnica; da je njen zahtev koji glasi: „s tim da je sve buduće dospele iznose dužna platiti u dinarskoj protivvrednosti 100 evra najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec dok bude u posedu predmetnog stana“, određen i da postupajući sudovi nisu mogli zbog neodređenosti u tom delu da odbiju taj zahtev; da nadležni sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se taj postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. P olazeći od navedenog, podnositeljka smatra da su joj povređena označena ustavna prava pa predlaže da se ponište osporene presude i odredi naknada nematerijalne štete, k ao i troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta O snovnog sud a u Subotici P. 642/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

K. K, kao tužilac, podnela je 22. decembra 1995. godine Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tužene N. G, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužena N. G. je 3. aprila 1996. godine istom sudu podnela protivtužbu protiv K. K, radi naknade troškova dvorbe. Na ročištu održanom 4. aprila 1996. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi radi jednovremenog odlučivanja.

U sprovedenom postupku, do donošenja delimične presude Opštinskog suda u Subotici P. 2084/95 od 25. marta 1998. godine , zakazano je i održano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i deset svedoka. U periodu od 11. decembra 1996. godine do 22. januara 1998. godine nije održano nijedno ročište. Navedena prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1133/98 od 28. avgusta 1998. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa nalogom da se prethodno utvrdi da li je tužilja K.K. poslovno sposobna.

U ponovnom postupku, rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 2084/95 od 30. avgusta 1998. godine određen je prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja vanparničnog postupka vođenog za lišenje poslovne sposobnosti K. K. Rešenjem tog suda od 10. jula 2002. godine odbijen je predlog radi lišenja poslovne sposobnosti K. K, i to rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 999/02 od 25. oktobra 2002. godine. Rešenjem navedenog prvostepenog suda od 8. januara 2003. godine određen je nastavak postupka.

U ponovnom postupku, do donošenja rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 1118/2000 od 28. avgusta 2006. godine, zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih je deset održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužene i četiri svedoka, dok preostalih šest nije održano, i to jedno krivicom tužilje zbog nedolaska njenog uredno pozvanog punomoćnika. U navedenom periodu tužilja-protivtužena K. K. je u dva navrata preinačila tužbu (podneskom od 11. februara 2003. godine i podneskom od 21. februara 2003. godine) tako što je, pored ostalog, tražila da se obaveže tužena-protivtužilja da joj na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja predmetnog stana od 1. avgusta 1999. do 1. februara 2003. godine isplati iznos od 172.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a ubuduće svakog meseca, i to mesečno najdalje do 1. u mesecu, 4.000 dinara za slučaj docnje, a na ročištu održanom 17. aprila 2003. godine tužilja-protivtužena K.K. je precizirala tužbeni zahtev tako što je potraživala iznos od 21. februara 2003. godine i što je umesto za 43 meseca potraživala zakupninu za 31 mesec, i to od 1. avgusta 2000. godine pa do podnošenja podneska od 21. februara 2003. godine, a što ukupno iznosi 124.000 dinara.

Punomoćnik tužilje K.K. je podneskom od 5. maja 2003. godine obavestio sud da je tužilja–protivtužena preminula 22. aprila 2003. godine, kao i da je sada pok. K. K. zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa Marijom Ivković, ovde podnositeljkom ustavne žalbe, i J.P, kao davaocima izdržavanja. Na ročištu održanom 15. maja 2003. godine punomoćnik sada pok. tužilje K.K. je obavestio sud da naslednica iza pok. K. K, Marija Ivković stupa u parnicu, dok je K.M. izjavila da će kao naslednica pok. K.K. stupiti u parnicu samo ako joj nešto sleduje.

S tim u vezi, prvostepeni sud je najpre, rešenjem od 7. marta 2005. godine, prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja ostavinske rasprave iza pok. K.K, da bi nakon obaveštenja punomoćnika tužilje od 30. marta 2005. godine da je iza pok. K. K. pravnosnažno okončan ostavinski postupak, parnični postupak bio nastavljen 2. juna 2005. godine. Uz podnesak od 30. marta 2005. godine je dostavljeno i rešenje Opštinskog suda u Subotici O. 1057/04 od 11. juna 2004. godine kojim su za zakonske naslednike pok. K.K, oglašene M.K. i Marija Ivković. Kako je u međuvremenu preminula i M.K. navedeni prvostepeni sud je rešenjem od 4. jula 2005. godine ponovo prekinuo postupak, koji je konačno nastavljen 3. jula 2006. godine, nakon dostave ostavinskog rešenja iza pok. M.K. od 21. septembra 2005. godine.

Tužilja-protivtužena Marija Ivković je na ročištu održanom 2. juna 2005. godine preinačila tužbu tako što je, pored već zahtevanog, tražila da se obaveže tužena da joj na ime korišćenja predmetnog stana počev od oktobra 2002. do maja 2005. godine isplati 3.200 evra i sve buduće dospele iznose da isplati u mesečnoj visini u dinarskoj protivvrednosti 100 evra, najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec, sve dok bude u posedu predmetnog stana, najkasnije u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 1118/2000 od 28. avgusta 2006. godine odbačena je kao neuredna tužba, sa obrazloženjem da u ostavljenom roku tužilja nije dostavila sudu podatke vezane za naslednike sada pok. K.K, koji bi po pravu predstavljanja imali uslova da stupe u parnicu na strani tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1315/06 od 15. januara 2007. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazana su ukupno 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 14 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i tri svedoka, kao i građevinskim veštačenjem koje je jednom dopunjeno, dok preostalih devet ročišta nije održano, i to tri krivicom tužilje i njenog punomoćnika. U periodu od 23. septembra 2009. do 22. septembra 2010. godine ročišta nisu zakazivana zbog reorganizacije pravosuđa u Republici Srbiji. U periodu od 22. septembra 2010. do 22. marta 2012. godine održano je pet ročišta i u tom periodu uglavnom je vršena dostava protivtužbe, koju je podnela tužena-protivtužilja N.G, novooznačenim tuženima iz podneska od 18. septembra 2009. godine (njih 16 - inače naslednici pok. K.K.), a kada su pristupili na ročište od njih je uzeta izjava da li žele da stupe u parnicu kao tuženi, tako da je u tom periodu pored navedenog izjašnjavanja novotuženih, izvršena samo dopuna veštačenja.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Subotici P. 642/10 od 22 . marta 2012. godine, stavom prvim i drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, te je raskinut ugovor o izdržavanju i nezi zaključen 20. maja 1993. godine između tužilje-protivtužene, pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, i tužene -protivtužilje, overen kod Opštinskog suda u Subotici 24. maja 1993. godine; stavom trećim izreke određeno je brisanje prava vlasništva koje je rešenjem Opštinskog suda u Subotici od 20. avgusta 1997. godine upisano u korist tužene-protivtužilje na nekretnini upisanoj u ZKUL. broj 7190/81, KO Novi Grad, stan broj 81, na 5. spratu, četvrti desno od lifta, jednosoban s predsobljem, nišom za kuvanje i kupatilom, ukupne površine 28,71 m2 u devetospratnoj stambenoj zgradi u ul. Put Moše Pijade br. 15 m, sagrađenoj na katastarskoj parceli br. 3921/1, upisanoj u ZKUL broj 7190, te je uspostavljeno ranije zemljišnoknjižno stanje uz upis prava vlasništva u korist K. K, a tužena-prot ivtužilja je obavezana da tužilji-protivtuženoj preda u posed ovu nekretninu ispražnjenu od stvari i lica u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena-protivtužilja da tužilji-protivtuženoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime korišćenja spornog stana za period od avgusta 2000. do oktobra 2002. godine isplati iznos od 89.750,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom petim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena-protivtužilja da tužilji-protivtuženoj na ime korišćenja spornog stana za period od 1. oktobra 2002. do 21. februara 2003. godine isplati iznos preko dosuđenog iznosa od 89.750,00 dinara pa do traženog iznosa od 124.000,00 dinara; stavom šestim izreke tužena -protivtužilja je obavezana da tužilji-protivtuženoj na ime korišćenja spornog stana za period od oktobra 2002. do maja 2005. godine isplati iznos od 2.581 evra, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljijem prodajnom kursu NBS na dan isplate , sa pripadajućom kamatom Centralne evropske banke od 22. marta 2012. godine do isplate ; stavom sedmim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena-protivtužilja da tužilji–protivtuženoj isplati na ime korišćenja spornog stana za period od 1. oktobra 2002. do 21. februara 2003. godine preko dosuđenog iznosa od 2.581 evra pa do traženih 3.200 evra i sve buduće dospele iznose isplati u mesečnoj visini u dinarskoj protivvrenosti 100 evra, najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec, sve dok bude u posedu predmetnog stana, najkasnije u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja; stavom osmim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilja-protivtužena da tuženoj-protivtužilji na ime troškova dvorbe pok. K. K. za period 20. maja 1993. do 20 . jula 1995. godine isplati iznos od 300.000,00 dinara, odnosno iznos koji utvrdi sudski veštak , sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i da joj naknadi troškove spora ; stavom devetim izreke tužena -protivtužilja je obavezana da tužilji-protivtuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 347.900,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je taj sud odbio deo tužbenog zahteva kojim je tužilja-protivtužena tražila da joj sve buduće dospele iznose zakupnina tužena-protivtužilja isplati u mesečnoj visini u dinarskoj protivvrenosti 100 evra, najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec, iz razloga što punomoćnik tužilje-protivtužene nakon saslušanja veštaka i do zaključenja glavne rasprave nije precizirao koliko iznosi taj iznos, te ukoliko bi sud traženo dosudio učinio bi prekoračenje tužbenog zahteva.

Protiv navedene presude tužena-protivtužilja je izjavila žalbu iz svih zakonskih razloga, te je predložila da ovaj sud pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4010/12 od 4. februara 2013. godine odbijena je žalba t užilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, a žalba tužene-protivtužilje delimično je usvojena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Subotici P. 642/10 od 22 . marta 2012. godine preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tužena-protivtužilja obaveže da tužilji-protivtuženoj na ime korišćenja predmetnog stana za period od avgusta 2000. do oktobra 2002. godine isplati iznos od 89.750,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, i tako što je odbijen deo tužbenog zahteva preko iznosa od 2.201,40 evra , u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem prodajnom kursu NBS na dan isplate , sa pripadajućom kamatom Centralne evropske banke od 22. marta 2012. godine do isplate, te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora, dok je u preostalom delu odluke o tužbenom zahtevu i o protivtužbenom zahtevu prvostepena presuda potvrđena. Tužilji- protivtuženoj nisu dosuđeni troškovi drugostepenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su K. K, kao primalac izdržavanja i tužena-protivtužilja, kao davalac izdržavanja, 20. maja 1993. godine zaključile ugovor o izdržavanju i nezi, koji je overen 24. maja 1993. godine; da je u ugovoru navedeno je da je K. K, kao vlasnica predmetnog stana, isti otkupila od SIZ PIOR Subotica (po ugovoru od 19. maja 1993. godine), a da joj je sredstva za tu namenu dala tužena-protivtužilja; da je u ugovoru o izdržavanju i nezi navedeno da K. K, tuženoj-protivtužilji ostavlja u trajno vlasništvo pomenuti stan i da daje svoj bezuslovni pristanak da se is ti uknjiži kao vlasništvo tužene-protivtužilje kad se za to steknu uslovi, tj. kad se zgrada etažira; da se navedenim ugovorom tužena-protivtužilja obavezala da će K. K. izdržavati do kraja života, da će se o njoj starati i negovati je, a nakon smrti sahraniti po običajima; da je u ugovoru navedeno da se davalac izdržavanja već duže vreme brine o primaocu izdržavanja, da joj materijalno pomaže i da joj pruža pomoć i negu u bolesti i prilikom vođenja domaćinstva; da je 16 . jula 1995. go dine K. K. saopštila tuženoj-protivtužilji da želi da raskine ugovor o izdržavanju i nezi, nakon čega je tužena-protivtužilja prestala da doprinosi njenom izdržavanju i da je posećuje, a 22. decembra 1995. godine K. K. je podnela tužbu radi raskida predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju; da se tužena-protivtužilja nije protivila raskidu ugovora, pod uslovom da joj budu isplaćeni nastali troškovi oko izdržavanja K. K; da je K. K. sa tužiljom–protivtuženom Marijom Ivković i J. P. 4. oktobra 2002. godine zaključila ugovor o dvorbi, koji je overen 7. oktobra 2002. godine , u kojem je navedeno da su stranke upoznate sa činjenicom da je stan koji je predmet ugovora pod sporom i da se ne vodi na imenu K. K; da je u tom ugovoru navedeno da će stranke živeti u domaćinstvu davaoca izdržavanja, a primalac izdržavanja je dao saglasnost da se po njegovoj smrti stan koji je predmet ugovora uknjiži u korist davaoca izdržavanja; da je K. K. do svoje smrti 22. aprila 2003. godine živela kod tužilje-protivtužene Marije Ivković; da su se svi zakonski naslednici iza pok. K. K. odrekli nasleđa u korist tužilje-protivtužene i svi su izjavili da ne žele da stupe u parnicu kao tuženi, osim uredno pozvanih V. T. i A. M. koji se nisu odazvali pozivu suda; da je u avgustu 2000. godine, za vreme dok je K. K. bila kod B. T. i njegove supruge, tužena-protivtužilja obila predmetni stan i promenila bravu na vratima, te se bez odobrenja uselila i još uvek je u posedu istog; da je stan bi o opremljen nameštajem, a tužena-protivtužilja je izvršila i određene adaptacije; da tužena -protivtužilja nije plaćala nikakvu naknadu za korišćenje stana ni K. K, niti bilo kome drugom.

Drugostepeni sud je, s pozivom na odredbe čl. 117. i 120. Zakona o nasleđivanju („Službenom glasniku PC “, br. 52/74, 1/80 i 25/82), a u vezi sa članom 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju („Službenom glasniku PC “, broj 46/95) , zaključio da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju i nezi zaključen između K. K. i tužene-protivtužilje, kao i kada je odredio brisanje prava vlasništva tužene-protivtužilje na predmetnom stanu i uspostavio pređašnje zemljišnoknjižno stanje. Apelacioni sud je našao da je tužilja–protivtužena Marija Ivković tek nakon smrti K. K, kao njena zakonska naslednica imala pravo na posed stana koji je bio predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, te kako do tog momenta nije pretendovala na isti, to je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u delu kojim se potražuje naknada za nekorišćenje stana do maja 2003. godine. S tim u vezi, a polazeći od visine potraživane zakupnine za period zaključno sa majem 2005. godine, drugostepeni sud je pobijanu presudu preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev preko iznosa od 2.201,40 evra, koliko iznosi zakupnina za period od smrti primaoca izdržavanja, kada je tužilja stekao pravo da potražuje naknadu za nekorišćenje stana od tužene, zaključno sa majem 2005. godine.

Takođe, drugostepeni sud je ocenio da se neosnovano žalbom tužilje-protivtužene osporava prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena-protivtužilja na isplatu svih budućih dospelih zakupnina nakon maja 2005. godine u iznosu od po 100 evra mesečno, u dinarskoj protivvrednosti, najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec. Ovo stoga što je prvostepeni sud doneo pravilan zaključak da ovako postavljen tužbeni zahtev nije određen, te ga je kao takvog odbio, a Apelacioni sud nalazi da su razlozi za takvu odluku pravilno i detaljno navedeni u pobijanoj presudi .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, je utvrđeno : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem t ekstu: ZPP) bilo je propisano: da se postupak prekida kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2 ), 5 ), 7) i 9 ) i na praviln u primenu materijalnog prava, dok na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke (član 372.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo nešto više od 17 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i 14 svedoka, veštačenjem koje je dopunjeno, a postupak je usložilo i to što je, pored tužbe koja je u više navrata bila preinačena, bila podneta i protivtužba. Pored toga osporeni postupak je tri puta bio prekidan.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njen pravni prethodnik, odnosno njihov punomoćnik delimično doprin eli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da četiri ročišta nisu održana upravo njihovom krivicom . Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka ipak dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete dve prvostepene presude, od kojih je jedna (delimična) bila ukinuta, a jedna preinačena, kao i da je bilo doneto rešenje kojim je odbačena tužba da bi zatim i ono bilo ukinuto. Prema stanovištu koje je izrazio i Ev ropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 11. decembra 1996. do 22. januara 1998. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i da u periodu od 23. septembra 2009. do 22. septembra 2010. godine ročišta nisu zakazivana zbog reorganizacije pravosuđa u Republici Srbiji. Pri tome je u periodu od 22. septembra 2010. do 22. marta 2012. godine održano pet ročišta, na kojima je sproveden dokazni postupak samo dopunom veštačenja, jer su na tim ročištima uglavnom novooznačeni tuženi davali izjave da li žele da stupe u parnicu kao tuženi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnositeljke njegovom trajanju , kao i činjenicu da je postupak bio činjenično složen i da podnositeljka ustavne žalbe nije mogla da stupi u parnicu kao učesnik pre 30. marta 2005 . godine kada je prvostepenom sudu dostavila pravnosnažno rešenje o nasleđivanju iza pok. K.K, kojim je ona oglašena njenim naslednikom. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka us tavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, pored ostalog, zasniva i na tome da je drugostepeni s ud pogrešno primenio merodavno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i u preinačujućem delu odbio predmetni tužbeni zahtev.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu zaključujući da je podnositeljka ustavne žalbe tek nakon smrti K. K, kao njena zakonska naslednica imala pravo na posed stana koji je bio predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, te kako do tog momenta nije pretendovala na isti, to je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev u delu kojim se potražuje naknada za nekorišćenje tog stana do maja 2003. godine.

Prema odredbi člana 215. ZPP, parnični postupak prekinut zbog smrti jedne od stranaka može preuzeti njen zakonski naslednik, kao univerzalni sukcesor, koji ulazi u prava i obaveze ostavioca momentom njegove smrti.

Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu da podnositeljka ustavne žalbe, koja je u svojstvu tužilje stupila u predmetnu parnicu kao zakonski naslednik ostavilje - ranije tužilje, u osporenoj parnici ne može potraživati zakupninu za period pre smrti ostavilje, za koji period je inače i sama ostavilja tužbenim zahtevom potraživala zakupninu. Ovo stoga što u situaciji kada univezalni sukcesor stupi u parnicu na mesto svog pravnog prethodnika u svojstvu tužioca, on preuzima tu parnicu u stanju u kome se parnica nalazila do trenutka prekida (usled smrti stranke) i umesto ranijeg tužioca nastavlja dokazivanje osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, pa postaje aktivno legitimisan i za naplatu potraživanja koje je zahtevao njegov pravni prethodnik - raniji tužilac. Imajući u vidu navedeno i da je, u konkretnom slučaju, došlo do procesne sukcesije između ranije tužilje K.K. i podnositeljke ustavne žalbe kao njenog univerzalnog sukcesora, Ustavni sud je ocenio da se osporena drugostepena presuda u preinačujućem delu ne temelji na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji i da je na taj način podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom d rugostepenom presudom, u preinačujućem delu, podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, k ako bi Apelacioni sud u Novom Sadu doneo novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 642/10 od 22. marta 2012. godine, pa je odlučio kao u tač. 3. i 4 . izreke.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud dužan po službenoj dužnosti da pazi na sve povrede i nedostatke u prvostepenom postupku i presudi, koji su sadržani u članu 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) ZPP, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava, bez obzira da li su u tom smislu i navedeni konkretni žalbeni razlozi.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da je tužbeni zahtev u delu koji glasi: „s tim da je sve buduće dospele iznose dužna platiti u dinarskoj protivvrednosti 100 evra najkasnije do 10. u mesecu za svaki mesec dok budu u posedu predmetnog stana“, određen i da postupajući sudovi nisu mogli u tom delu da odbiju zahtev zbog neodređenosti, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za stav da je u citiranom delu tužbeni zahtev neodređen. Ovo stoga što u trenutku utuženja, a ni kasnije do zaključenja glavne rasprave do kada je mogao da se precizira tužbeni zahtev, nije tačno određen period za koji se traži navedena zakupnina, niti je taj period bio odrediv, budući da sudu do zaključenja glavne rasprave nije moglo biti poznato do kada će se tužena-protivtužilja nalaziti u posedu predmetnog stana, tako da nije mogao ni da se odredi precizan iznos zakupnine koji se potražuje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti