Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i kritici rada sudije
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređena sloboda izražavanja. Izjava da je sudija zaključila predmet „po nekim političkim uputstvima“, bez dovoljnog činjeničnog osnova, predstavlja neosnovan napad na ugled sudije i autoritet sudstva, što opravdava ograničenje.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N . K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017 . godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N . K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. N. K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 9. aprila 2015. godine, preko punomoćnika T . R. D, advo kata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine, zbog povrede slobode izražavanja , zajemčen e odredbom člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije .
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je u decembru 2007. godine F. h . p . iz Beograda objavio izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, na osnovu praćenja i analize sudskih postupaka koji su vođeni pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, kao i sličnih postupaka pred sudovima u Nišu, Požarevcu i Novom Sadu; da se deo izveštaja odnosio i na praćenje i analizu sudskog postupka koji se vodio pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv pripadnika jedinice „Škorpioni", zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, u kome je kao predsednik veća postupala tužilja - sudija G . B . P; da je povodom predstavljanja pomenutog izveštaja, podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni direktor F . h . p, koja je u pomenutom krivičnom postupku učestvovala i kao punomoćnik oštećenih lica, dala izjavu koja je objavljena u dnevnom listu „D ." u kojoj je, između ostalog, povodom predmetnog postupka navela: „u slučaju suđenja petorici pripadnika jedinice „Škorpioni" dokazni postupak je tekao dobro sve do ispitivanja svedoka bivšeg ministra policije Republike Srpske T . K. Dotad su suđenje i dokazni postupak tekli bez primedaba i profesionalno. Međutim, posle toga predsedavajuća G . B . P prestaje da utvrđuje činjenice o statusu jedinice Škorpioni, prestaje da izvodi nove dokaze i zaključuje ovaj predmet po nekim političkim uputstvima"; da je sudija G. B . P, povodom predmetne izjave, podnela tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti; da je Viši sud u Beogradu doneo presudu P. 33/12 od 25. marta 2014. godine kojom delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, a koja presuda je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.3706/14 od 21. januara 2015. godine; da je presuda Apelacionog suda obrazložena razlozima da je podnositeljka izjavom, kojom se implicira politički uticaj na rad suda i tužilje kao predsednika veća, ugrozila autoritet i nezavisnost sud ova, kao i nezavisnost tužilje kao sudije, te njenu čast i ugled; da izjava da je postupak okončan po političkom uputstvima, po stanovištu suda, ne predstavlja vrednosni sud već činjenični iskaz podoban da naruši ugled tužilje; da uloga štampe , odnosno medija uključuje stvaranje rasprava i javnih debata o pitanjima koja su od značaja za javnost, ali da ostvarivanje ove uloge nije ograničeno samo na medije ili novinarsku profesiju, već podrazumeva i pojedince ili nevladine organizacije; da ukoliko se radi o organizaciji koja se bavi ljudskim pravima i pitanjima od interesa za javnost, položaj te organizacije, ili pojedinca, može se posmatrati kao položaj medija, kroz ulogu „Javnog čuvara"; da su granice prihvatljivog kriticizma šire za lica koja vrše javne funkcije, nego u odnosu na privatna lica, pa ova lica moraj u imati veći stepen tolerancije i moraju biti svesni da njihovo postupanje i rad može biti izložen kritici javnosti; da pitanja koja se tiču fukcionisanja sudskog sistema predstavljaju pitanja od opšteg interesa; da su odgovornost i suočavanja sa ratnim zločinima i eventualna povezanost jedinice „Škorpioni" sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, predstavljali pitanja sa kojim je javno st imala pravo da bude upoznata; da je predmetnu izjavu koja je objavljena u dnevnoj štampi, podnositeljka iznela nakon donošenja prvostepene presude, kao vrednosni sud o postupanju suda u konkretnom postupku; da je kritika koju je podnositeljka iznela o vođenju prvostepenog postupka bila ograničena isključivo na postupanje u određenom predmetu i nije bila usmerena generalno na celokupni profesionalni rad određene sudije; da se izjava odnosila na odlučivanje postupajuće sudije o izvođenju dokaza, u pogledu kog je podnositeljka iznela svoj vrednosni sud da nisu izvedeni svi dokazi koji bi se ticali statusa jedinice „Škorpioni", odnosno da se sa izvođenjem dokaza na tu okolnost u određenom trenutku prestalo ; da je podnositeljka iznela kritiku u pogledu eventualnog političkog uticaja na suđenja za ratne zločine; da podnositeljka prilikom iznošenja vrednosnog suda nije imala zabranjen motiv, niti je iznela stav bez ikakve činjenične podloge , jer je imala osnova da veruje u to što je iznela, vođena interesom žrtava koje je zastupala u postupku, kao i interesom javnosti da bude upoznata sa bitnim temama za demokratsko društvo; da se drugi deo njene izjave koji se odnosi na „okončanje postupka po političkim uputstvima“ ne može nikako smatrati činjeničnim iskazom, jer on po sebi takođe predstavlja kritiku , odnosno vrednosni sud podnositeljke kao učesnika u postupku i predstavnika organizacija civilnog društva u pogledu procesuiranja ratnih zločina; da sporna izjava podnositeljke, suprotno nalaženju suda, nije predstavljala bezrazložan lični napad na postupajuću sudiju, već je data u javno-političkom kontekstu koji nije povezan sa krajnjim jezgrom dostojanstva osobe; da se gledano u širem kontekstu, izjava ne može tumačiti kao proizvoljna lična uvreda određenog lica već pre kao generalna kritika nezavisnosti sudstva posebno u postupcima za ratne zločine, koja je izneta u cilju formiranja javnog mišljenja i upoznavanja javnosti sa važnim pitanjima o kojima javnost ima opravdan interes da zna; da odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne sadrže razloge koji bi bili relevantni i dovoljni da opravdaju mešanje u slobode izražavanja podnositeljke; da se sudija koja postupa u takvoj vrsti predmeta mora suočiti sa kritikama i vrednosnim sudovima učesnika u postupku ili organizacija civilnog društva; da, takođe, vrednosni sud u pogledu konkretnog postupka podnositeljka nije mogla izraziti bez pominjanja imena postupajućeg sudije a čak i da ono nije bilo pomenuto, opet bi bilo dostupno javnosti zbog interesovanja za konkretan sudski postupak.
Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označene ustavne slobode . Tražilana je naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 33/12 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Tužilja G. B . – P. podnela je tužbu Višem sudu u Beogradu protiv tužene Nataše Kandić, radi novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, a koja povreda je prouzrokovana izjavom podnositeljke koja je objavljena u dnevnom listu „D .“, i to u članku pod naslovom: „N. K .: Politika utiče na suđenja" i nadnaslovom: „F. h . p . podneo izveštaj o procesima za ratne zločine u Srbiji."
Viši sud u Beogradu je presudom P. 33/12 od 25. marta 2014. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, te je obavezao tuženu da tužilji na ime naknade nematerijalne štete plati novčani iznos od 350.000,00 dinara.
Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je samo snizio dosuđeni novčani iznos na 200.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilja bila predsednik sudskog veća u krivičnom postupku vođenom pred Odeljenjem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv pripadnika jedinice pod nazivom „Škorpioni" i da je u istom postupku tužena učestvovala kao punomoćnik oštećenih lica; da je dnevni list „D. " objavio 22. januara 2008. godine članak pod naslovom: „N. K: Politika utiče na suđenja" i nadnaslovom: „F . za h . p . podneo izveštaj o procesima za ratne zločine u Srbiji"; da označeni novinski članak, između ostalog, sadrži izjavu tužene da je „u slučaju suđenja petorici pripadnika jedinice Škorpioni dokazni postupak tekao dobro sve do ispitivanja svedoka, bivšeg ministra policije Republike Srpske T. K, da su do tada suđenje i dokazni postupak tekli bez primedaba i profesionalno, ali da posle toga predsedavajuća G. B . – P . prestaje da utvrđuje činjenice o statusu jedinice Škorpioni, prestaje da izvodi nove dokaze i zaključuje ovaj predmet po nekim političkim uputstvima"; da je novinski članak sa ovakvom izjavom tužene objavljen pre pravnosnažnosti presude don ete u tom krivičnom iostupku; da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 10. stav 2.) i Ustav Republike Srbije (član 46. stav 2.) predviđaju autoritet i nezavisnost sudstva kao osnov kojim se može opravdati ograničenje slobode mišljenja i izražavanja; da su autoritet i nezavisnost sudstva javni interesi od velikog značaja i zato, ako zaista postoji pretnja da bi se mogli narušiti, ograničenje slobode izražavanja može biti legitimno; da su sudovi jemci pravde čija je uloga ključna u državi zasnovanoj na vladavini zakona i moraju uživati po verenje javnosti; da shodno tome, oni moraju biti zaštićeni od neosnovanih napada, posebno i zbog toga što sudije podležu obavezi diskrecije koja ih sprečava da odgovore na kritike; da je u tom kontekstu, ograničenje dopušteno kada je autoritet i nepristrasnost sudstva potrebno očuvati; da je tužena u konkretnom slučaju izrazila svoje mišljenje o krivičnom postupku u kojem je i sama učestvovala punomoćnik oštećenih lica; da pored mišljenja o dokaznom postupku, tužena je iznela i mišljenje da je tužilja, predsednik sudskog veća u tom postupku zaključila glavni pretres „po nekim političkim uputstvima"; da se ovakom izjavom, kojom se implicira politički uticaj na rad suda i tužilje kao predsednika sudskog veća, ugrožava autoritet i nezavisnost sudova koji su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata; da ovo naročito ako se ima u vidu da se izjava tužene odnosi na krivični postupak u kojem je okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela ratnog zločina, u kom postupku je bilo od naročitog značaja očuvati autoritet i sposobnost suda da samostalno, nezavisno i bez upliva sa strane (političkog uticaja) odluči o postojanju tog krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti učinilaca - pripadnika oružane formacije poznate pod nazivom „Škorpioni"; da politički uticaj na tok krivičnog postupka tužena poimenično dovodi u vezu sa tužiljom - predsednikom sudskog veća, povređujući na taj način i njenu nezavisnost jer je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavistan i potčinjen samo Ustavu i zakonu, a svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen; da je takva izjava, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud, podobna da povredi tužiljinu čast kao subjektivnu kategoriju – mišljenje koje ona ima o sebi kao sudiji koji odgovorno, savesno, nezavisno i nepristrasno vrši sudijsku funkciju, ali i njen ugled kao objektivnu kategoriju – mišljenje koje sredina i javno mnjenje imaju o sudijama uopšte, pa i tužilji kojoj je povereno vršenje sudijske funkcije u konkretnom krivičnom postupku; da okolnosti pod kojima je data izjava tužene o političkom uticaju na tužilju u označenom krivičnom postupku opravdava ju dosuđivanje pravične novčane naknade, u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer je proizvela štetne posledice na psihičku ravnotežu tužilje koja je u javnosti prikazana kao sudija koja dopušta da se na nju vrši politički uticaj u vršenju sudijske funkcije i koja krši postulate sudijske samostalnosti i nezavisnosti; da kritika pravosuđa nije zabranjena, ali izjava tužene koja je preneta u sredstvu javnog informisanja nije se ograničila samo na kr itiku radnji u postupku, već je iznela i tvrdnju da je tužilja okončala postupak (zaključila predmet) po nekim političkim uputstvima; da takva tvrdnja tužene nije vrednosni sud već činjenični iskaz koji nije dat u smislu kritike nezavisnosti pravosuđa uopšte, a posebno u konkretnom krivičnom postupku, dok poimenično navođenje tužilje kao sudije koja je odluku o zaključenju glavnog pretresa donela pod političkim uticajem ima uvredljiv i omalovažavajući karakter; da izostanak reakcije suda na izjavu tužene, sam po sebi ne znači da ista nije povredila ugled i čast tužilje kao sudije koji sudi po Ustavu, zakonu i svojoj savesti.
4. Odredbama člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je: da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (stav 1.); da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (stav 2.).
Odredbama člana 46. Ustava utvrđeno je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).
Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povre de slobode izražavanja podnositeljke ustavne žalbe N . K , Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.
Ustavni sud ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), pri čemu sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Handysid protiv Ujedinjenog kraljestva, predstavka broj 5493/72 od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93 od 25. novembra 1999. godine, stav 43). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.).
Međutim, Ustavom se ne jemči potpuno neograničena sloboda izražavanja, već se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, zaštita prava i ugleda drugih i čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu („neophodno u demokratskom društvu“).
Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine pravnosnažno utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe povredila čast i ugled tužilje , zbog izjave podnositeljke koja je objavljena u dnevenom list u „D .“ U vezi navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je ovom parničnom presudom ograničena sloboda izražavanja podnositeljke ustavne žalbe. Međutim, pitanje je da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu prava na slobodu izražavanja. Stoga je bilo potrebno ispitati da li su u konkretnom slučaju ispunjeni napred navedeni ustavni uslovi za ograničenje slobode izražavanja.
Osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine doneta je primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ocenjuje da je navedena zakonska norma dovoljno određena i jasna, što predstavlja osnov pravne sigurnosti. Ograničenje slobode izražavanja koje nastaje primenom navedene zakonske norme ne može se smatrati nerazumn im, neočekivanim i nepredvidivim. Zadiranje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju je bilo legalno, odnosno propisano navedenom jasnom i određenom zakonskom normom.
Ustavni sud ocenjuje da je osporena drugostepena parnična presuda doneta radi ostvarivanja legitimnog cilja koji se sastojao u zaštiti prava na ugled tužilje . O vo pravo podrazumeva mogućnost za raspolaganje i predstavljanje sopstvene ličnosti, socijalno priznanje, kao i ličnu čast. U bitna jemstva ovog prava spada zaštita pred iskazima koji se mogu nepovoljno odraziti na ugled osoba, posebn o na njihovu sliku u javnosti. Ovo pravo štiti osobe od falsifikovanih ili ponižavajućih predstavljanja koja nisu sasvim beznačajna za razvoj ličnosti. Dakle, u konkretnom slučaju, postoje dva međusobna suprostavljena legitimna prava – pravo na zaštitu ugleda tužilje , s jedne strane, i pravo na slobodu izražavanja podnositeljke ustavne žalbe, sa druge strane. Koje od navedenih legitimnih prava stavljenih u proporcionalni odnos treba da prevagne u konkretnom slučaju zavisi pre svega od sledećeg kriterijuma – da li je ograničenje slobode izražavanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“.
Prema tome, osnovni zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, jeste da utvrdi da li je to ograničenje bilo „neophodno u demokratskom društvu“. S tim u vezi, Ustavni sud posebno mora da utvrdi da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje, bili relevantni i dovoljni. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 74.). Takođe, granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica (vid eti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Zatim, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).
Ustavni sud ukazuje da je Dnevni list „D." objavio 22. januara 2008. godine članak pod naslovom: „N. K: Politika utiče na suđenja" i nadnaslovom: „F . za h . p . podneo izveštaj o procesima za ratne zločine u Srbiji" i da označeni novinski članak, između ostalog, sadrži izjavu podnositeljke da je „u slučaju suđenja petorici pripadnika jedinice Škorpioni dokazni postupak tekao dobro sve do ispitivanja svedoka, bivšeg ministra policije Re publike Srpske T. K, da su do tada suđenje i dokazni postupak tekli bez primedaba i profesionalno, ali da posle toga predsedavajuća G. B . – P . prestaje da utvrđuje činjenice o statusu jedinice Škorpioni, prestaje da izvodi nove dokaze i zaključuje ovaj predmet po nekim političkim uputstvima .“ Predmetni novinski članak je nesumnjivo sadržao informacije od javnog značaja, s obzirom na to da se odnosio na krivični postup ak koji je sam po sebi izazivao veliku medijsku pažnju .
Kada je reč o tužilji G. B . – P , Ustavni sud ukazuje da je ona bila predsednik sudskog veća u krivičnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv pripadnika jedinice pod nazivom „Škorpioni“. Dakle, tužilja je bila nosilac jedne javne funkcije, a granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda znatno šire u odnosu nosioce javne funkcije, nego u odnosu na druga lica. Međutim, tužilja se ne može u potpunosti staviti u isti rang kao političari i druge javne ličnosti, jer sudija odnosno sud kao zaštitnik pravde i pravičnosti u jednom sistemu mora uživati autoritet i poverenje javnosti da bi pravosuđe uspešno funkcionisalo (videti Odluku Ustavnog suda Už -3715/2011 od 3. jula 2014. godine).Stoga se autoritet suda mora zaštiti od ozbiljno štetnih napada koji su u suštini neosnovani, a posebno imajući u vidu da sudije koje su kritikovane imaju obavezu da poštuju obavezu diskrecije koja ih sprečava da odgovore na negativne komentare na njihov rad (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Prager and Oberschlick protiv Austrije, broj Serija A no. 313, od 26 april 1995, stav 34 i Karpetas protiv Grčke, broj 6086/10, od 30. oktobra 2012. godine, stav 68.). Ratio legis ove obaveze diskrecije ogleda se u tome da govor sudije obavezuje ne samog konkretnog sudiju, već i ceo pravosudni sistem. Izraz "autoritet suda" obuhvata, posebno, shvatanje da su sudovi prihvaćeni od strane javnosti kao odgovarajući organ za rešavanje pravnih sporova i za utvrđivanje krivice osobe zbog učinjenog krivičnog dela, kao i to da javnost ima poverenje u sposobnost sudova da ispuni tu funkciju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Worm protiv Austrije , broj 83/1996/702/894, od 29. avgusta 1997, stav 40.).
Ipak, iako se može pokazati neophodnim da se sud zaštiti od ozbiljno štetnih napada koji su u suštini neosnovani, a imajući u vidu i to da su sudije sprečene da reaguju zbog svoje dužnosti diskrecije, to ne može imati za posledicu zabranu pojedinaca da izražavaju svoja vrednosna gledišta sa dovoljnim činjeničnim osnovom, o pitanjima od javnog interesa koja su u vezi sa fukcionisanjem jednog pravosudskog sistema (vid eti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Morice protiv Francuske, broj 29369/10, od 23. aprila 2015. godine, stav 168.).
U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je iznela svoja gledišta u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv petorica pripadnika jedinice „Škorpioni“, zbog krivičnog dela ratni zločin. Međutim, parnični sudovi su utvrdili odgovornost podnositeljke ustavne žalbe za povredu ugleda tužilje, konkretno zbog izjave podnositeljke da je tužilja okončala postupak (zaključila predmet) po nekim političkim uputstvima. Imajući u vidu konte kst teksta i okolnosti u kojima je data navedena izjava, Ustavni sud oce njuje da je navedena izjava više vrednosni sud, nego činjenični zaključak. Nezavisno od toga što je drugostepeni sud utvrdio da predmetna izjava predstavlja činjenični zaključ ak, takvo pravno stanovište suda nije dovelo u sumnju pravičnost parničnog postupka u celini. Naime, v rednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi, a sama podnositeljka ustavne žalbe u toku parničnog postupka, ali ni u ustavnoj žalbi, nije ukazala na dovoljan činjenični osnov da je tužilja, kao postupajući sudija u predmetnom krivičnom postupku , okončala postupak (zaključila predmet) po nekim političkim uputstvima. Sumnje u nezavisnost konkretnog sudije moraju biti do određene mere objektivno opravdane. Nepostojanje nezavisnosti poklapa se nedostatkom objektivne nepristrasnosti. Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Wettstein protiv Švajcarske, broj 33958/96, od 21. decembra 2000. godine, stav 44.). Na takve činjenice podnositeljka nije ukazala. Sama činjenica da je pitanje nezavisnosti sudstva i političkog uticaja na došenje odluka , tema koja je stalno prisutna u javnosti i medijama, ne predstavlja dovoljan činjenični osnov za zaključak da je i u konkretnom slučaju tužilja zaključila predmet po nekim političkim uputstvima. Sa druge strane, Ustavni sud ocenjuje da se navedena vrednosna tvrdnja podnositeljke može tretirati kao uvredljiva izjava sa aspekta profesionalnog i moralnog integ riteta tužilje, kao i sa aspekta nezavisnosti tužilje kao sudije.
Ustavni sud dalje ocenjuje da se vrednosna izjava podnositeljke da je tužilja zaključila predmet po nekim političkim uputstvima, ne može smatrati generalnom kritikom nezavisnosti sudstva u postupcima za ratne zločine, a posebno imajući u vidu da je u novinskom članku podnositeljka navela ime i prezime tužilje, koja je bila postupajući sudija u predmetnom krivičnom postupku, čime je konkretizovala subjekt svoje kritike, a to je konkretni sudija (tužilja), a ne sud.
Imajući u vidu to da se predmetna izjava podnositeljke ustavne žalbe ne zasniva na dovoljnom činjeničnom osnovu da se ne može tretirati kao uvredljiva izjava, kao i to da navedena izjava ne predstavlja generalnu kritiku nezavisnosti sudstva u postupcima za ratne zločine, to Ustavni sud ocenjuje da predmetna izjava podnositeljke predstavlja ozbiljno štetni napad na profesionalni i moralni uled tužilje.
Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo punomoćnika oštećenih lica u krivičnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv pripadnika jedinice pod nazivom „Škorpioni“. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je u već pomenutom predmetu Morice protiv Francuske, Evropski sud za ljudska prava istakao da se advokati ne mogu izjednačiti sa novinarima, jer oni nisu eksterni svedoci za zadatkom obaveštavanja javnosti, već su direktno uključeni u funkcionisanje pravosudnog sistema i u odbranu stranke (stav 148.). Ustavni sud ocenjuje da se ovakvo pravno stanovište može odnositi i na l ica koji nisu advokati, ali koja u određenom sudskom postupku učestvuju kao punomoćnici stranaka, jer tada imaju istu ulogu kao i advokati – revnosna zaštita prava i intresa stranaka.
Prilikom ocene srazmernosti, priroda i težina izrečenih kazni predstavljaju faktore koje treba uzeti u obzir prilikom ocene da li je došlo do ograničenja slobode izražavanja. Prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava, koje prihvata i Ustavni sud, dosuđena naknade štete mora da bude srazmerna sa nematerijalnom (moralnom) štetom koju je pretrpeo konkretni tužilac (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Koprivica protiv Crne Gore, broj 41158/09, od 22. novembra 2011. godine, stav 65; Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 18139/91, od 13. jula 1995. godine, stav 49; Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 68416/01, od 15. februara 2005. godine stav 96.). U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je novčani iznos od 200.000,00 dinara koji treba da plati podnositeljka ustavne žalbe na ime naknade nematerijalne štete , srazmeran sa nematerijalnom (moralnom) štetom koju je pretrpela tužilja.
6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi koje su navedeni u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3706/14 od 21. januara 2015. godine , kako bi se opravdalo ograničenje slobode izražavanja, bili relevantni i dovoljni , te da je takvo ograničenje bilo „neophodno u demokratskom društvu“. Stoga je Ustavni sud utvrdio da navedenom drugostepenom presudom podnositeljki ustavne žalbe nije povređena sloboda izražavanja zajemčena članom 46. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.