Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer Upravni sud nije obrazložio ključne navode tužbe o isplati dodataka na platu. Sud je propustio da utvrdi da li je uvećanje koeficijenta vrednovalo prekovremeni i noćni rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Radovanović iz sela Zlatarić, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Radovanović i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 4082/10 (2008) od 17. februara 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-00-99/2008-01 od 8. maja 2008. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Radovanović iz sela Zlatarić, opština Valjevo, je 20. maja 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4082/10 (2008) od 17. februara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska uprava u Valjevu i da je u periodu od 5. jula 2003. godine do 5. jula 2006. godine radila prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da joj za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primala istu platu bez obzira na broj časova i vreme provedeno na radu, što ni upravni organi, ni Upravni sud nisu cenili; da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude našao da je pravilno postupio tuženi organ uprave pozivajući se na član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i član 147. stav 3. Zakona o policiji, ne utvrđujući da li su uopšte ti propisi i primenjeni u praksi; da se u konkretnoj situaciji radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je navedenim zakonima određeno koje kategorije zaposlenih imaju pravo na uvećanje zarade, a da su, međutim, sredstva opredeljena iz budžeta Republike Srbije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, suprotno zakonskim odredbama, ravnomerno raspoređena na sve zaposlene, pa i na one koji ne rade prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, načelo da su pred zakonom svi jednaki, te i pravo na pravično suđenje i pravo na rad podnosioca, iz razloga što su u istoj pravnoj situaciji donete presude Opštinskog suda u Valjevu, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Valjevu, i presude Opštinskog suda u Čačku, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Čačku, kojima je pripadnicima Policijske uprave Valjevo i Policijske uprave Čačak priznato pravo na naknadu u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, iz čega proizlazi da jedan deo pripadnika policije ima pravo na dodatke na platu, a drugi ne, i to zbog različitog tumačenja propisa od strane različitih državnih organa ili sudova. Podnositeljka, takođe, ukazuje i da je i u periodu nakon stupanja na snagu Zakona o policiji Ustavni sud zauzeo stav da i posle stupanja na snagu tog zakona pripadnici policije imaju pravo na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika. U prilog svojim tvrdnjama, podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 804/06 od 13. marta 2007. godine i Okružnog suda u Valjevu Gž1. 354/07 od 31. oktobra 2007. godine, kao i presude Opštinskog suda u Čačku P1. 300/06 od 12. juna 2008. godine i Okružnog suda u Čačku Gž1. 1864/08 /08 od 19. novembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda U. 4082/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 5. jula 2007. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava Valjevo podnela zahtev za isplatu dodatka na platu na ime prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period tri godine unazad od podnošenja zahteva.

Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Valjevu je 1. aprila 2008. godine donelo rešenje broj 117 - 287/06, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isplatu dodatka na platu na ime prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period zadnje tri godine unazad od dana podnošenja zahteva.

Žalbena komisija Vlade je 8. maja 2008. godine, odlučujući o žalbi podnositeljke ustavne žalbe protiv navedenog prvostepenog rešenja, donela rešenje broj 120-00-99/2008-01, kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. juna 2008. godine podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog upravnog akta.

Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu člana 89. i člana 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno članu 29. stav 1. tog Zakona.

Upravni sud je 17. februara 2010. godine, odlučujući o tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv navedenog rešenja Žalbene komisije Vlade, doneo osporenu presudu U. 4082/10 (2008), kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno postupio tuženi organ kada je, postupajući po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 5476/06 od 19. decembra 2007. godine, odbio žalbu nalazeći da je prvostepeni organ, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, jer je tužilja ostvarila pravo na uvećanje zarade u smislu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 147. st. 1. i 3. Zakona o policiji, te Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova; da je tužilji prilikom utvrđivanja koeficijenta za obračun i isplatu plate već uračunato pravo na uvećanje osnovnog koeficijenta za najmanje 30%, odnosno 30% do 50% na osnovu okolnosti navedenih u Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama (prekovremeni rad, rad na dan državnog praznika, terenski dodatak, rad noću), te da ne postoji osnov za ostvarivanje prava na isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu, kao i Opštinskog i Okružnog suda u Čačku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 300/2006 od 12. juna 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1864/08 od 19. novembra 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev N.M. i obavezana Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Čačku da tužiocu na ime neisplaćenih zarada po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada za period od juna 2003. godine zaključno se novembrom 2005. godine, isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 804/06 od 13. marta 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca J.B, P.M, S.V, N.K i M.K. i obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat unutrašnjih poslova Valjevo da tužiocima na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dan praznika i rad noću za period od maja 2003. godine do maja 2006. godine isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude. Presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 354/07 od 31. oktobra 2007. godine navedena delimična prvostepena presuda potvrđena je u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen za period od maja 2003. godine zaključno sa novembrom 2005. godine, dok je u prostalom delu prinačena tako što je tužbeni zahtev za period od decembra 2005. godine do maja 2006. godine odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta, kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom (stav 1. tač. 2), 3) i 5) i stav 2.).

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je smatrao da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li se osporenim pojedinačnim aktom povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava ili zanemarile ta prava jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u primeni načela zakonitosti i načela oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju "Van de Hurk protiv Holandije" od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke u predmetu (presuda "Helle protiv Finske " od 19. decembra 1997. godine).

Međutim, u konkretnom slučaju, Upravni sud se u obrazloženju osporene presude U. 4082/10 (2008) od17. februara 2010. godine nije osvrnuo na navod tužbe da se uvećanje koeficijenta plate za 30% odnosilo na sve zaposlene, pa i na one zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, odnosno da ovo uvećanje nije obuhvatilo dodatke na platu po prethodno navedenim osnovima, iako ovaj navod nije ocenjen od strane drugostepenog upravnog organa, a istican je u žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa uprave.

U upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, morala je biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plata uvećan za 30% svim zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Ustavni sud konstatuje da se iz obrazloženja prvostepenog rešenja ne može zaključiti da je prvostepeni organ na nesumnjiv način utvrdio ovu činjenicu. U žalbi protiv prvostepenog rešenja podnositeljka ustavne žalbe je ukazala na nedostatke prvostepenog rešenja, te je bilo nužno da drugostepeni organ razmotri žalbene navode i da ih adekvatno obrazloži. Međutim, Žalbena komisija Vlade je, kao drugostepeni organ, samo iznela opšti zaključak o tome da je prvostepeni organ potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. U najvećem delu obrazloženja rešenja je ponovljeno obrazloženje prvostepenog rešenja, koje ne sadrži razloge o ovoj odlučnoj činjenici.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za period zadnje tri godine unazad od dana podnošenja zahteva 5. jula 2006. godine, prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo je neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji (videti Odluku Ustavnog suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine).

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Međutim, upravo ova činjenica nije cenjena u upravnom postupku, iako je podnosilac ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja organa uprave ukazao na to da su uvećanje koeficijenta za 30% ostvarili svi zaposleni u Ministarstvu, odnosno i oni zaposleni koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika.

Imajući u vidu da ni Upravni sud nije cenio ove navode tužbe podnete protiv konačnog upravnog akta, iako isti nisu ocenjeni ni u upravnom postupku, a bili su od uticaja na rešavanje stvari, Ustavni sud je našao da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem podnosiočevog prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava.

Takođe, uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, odnosno navedene priložene presude, Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve drugih tužilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, sa obrazloženjem da je, na osnovu upoređivanja rešenja o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su bili službena lica sa posebnim ovlašćenjima i ostalih radnika, utvrđeno da su svim radnicima uvećani koeficijenti za 30%, tako da nisu posebno obračunati dodaci na platu za prekovremeni, noćni i rad na dan državnog ili verskog praznika za ona lica koja su ovakav rad obavljala. Donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku sa jedne strane i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno nadležnog suda u upravnom sporu sa druge strane, moglo bi dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima koje jemči član 36. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, te je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnositeljke ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u upravnom sporu povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, a saglasno utvrđenom pravnom stavu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Upravni sud u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponoviti postupak po tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-00-99/2008-01 od 8. maja 2008. godine.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih označenih prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, odnosno prema licima koja su, kao i podnosilac ustavne žalbe, bili tužioci u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 4082/10 (2008), odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je isti stav je zauzeo u Odluci broj Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević