Odluka Ustavnog suda o pravu na zateznu kamatu na troškove spora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio deo presude Upravnog suda. Sud je zauzeo stav da stranka ima pravo na zateznu kamatu na dosuđene troškove upravnog spora, po analogiji sa parničnim postupkom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz Dragaša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je stavom 2. dispozitiva presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav 2. dispozitiva presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine i određuje da Upravni sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova upravnog spora.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Dragaša je , 9. aprila 2015. godine, preko punomoćnika T . Š . - K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji njegovu ustavnu žalbu i naloži Upravnom sudu donošenje dopunske presude kojom ću mu biti dosuđena zakonska zatezna kamata na dosuđene troškove upravnog spora. Podnosilac je, takođe, predložio da Odluka Suda bude objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao i da mu Sud naknadi troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. maja 2014. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija fonda Beograd broj 01-02/181.6.3 3534/14 od 24. februara 2014. godine. Podnosilac je tražio troškove za sastav tužbe u iznosu od 16.500,00 dinara, kao i za sudske takse, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine poništen je navedeni konačni upravni akt i predmet vraćen drugostepenom organu uprave na ponovno odlučivanje (stav 1. dispozitiva), uvažen je zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan drugostepeni organ da podnosiocu naknadi troškove upravnog spora u iznosu od 16.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da nije osnovan zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na priznati iznos troškova upravnog spora, od dana donošenja presude, pa do isplate, imajući u vidu da Zakonom o parničnom postupku nije propisana obaveza plaćanja kamate na priznati iznos troškova postupka, s obzirom da istekom paricionog roka za dobrovoljno izvršenje činidbe, u smislu odredbe člana 345. Zakona o parničnom postupku, stranka kojoj su troškovi priznati, stiče pravo da naplatu traži prinudnim putem u postupku izvršenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 74. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), propisano je da će se na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak.

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je, na sednici održanoj 19. novembra 2015. godine , doneo Odluku Už-9130/2013, kojom je usvojena ustavna žalba S.P, utvrđeno da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, poništeno rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv dopunskog rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

U obrazloženju navedene odluke Sud je ukazao na sledeće:

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 4. marta 2014. godine, prihvaćen je pravni stav da iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke, pa do isplate saglasno odredbi člana 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakav stav je zasnovan na sledećem obrazloženju:

„Parnični troškovi su definisani članom 150. Zakona o parničnom postupku, kao izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, a koji obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, pri čemu u toku parnice svaka stranka prethodno sama snosi svoje troškove (član 151. Zakona o parničnom postupku), dok je u smislu člana 153. istog zakona, stranka koja izgubi parnicu dužna da drugoj stranci nadoknadi parnične troškove, odnosno troškove koji su prouzrokovani njenom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, bez obzira na to što se parnica okončala u njenu korist (čl. 155, 156, 157. i 159. Zakona o parničnom postupku). Obaveza naknade parničnih troškova je po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza, jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična po tome što ne nastaje voljom stranaka, nego na osnovu zakona i odlukom suda.

Počev od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78), u svim narednim zakonima koji su uređivali postupak izvršenja bilo je predviđeno da će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. Odredbe sa takvom sadržinom postojale su u članu 20a. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, broj 20/78, sa kasnijim izmenama i dopunama), članu 21. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 28/2000, sa kasnijim izmenama i dopunama) i članu 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Pošto su ove odredbe omogućavale stranci da u izvršnom postupku ostvari pravo na zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od dana donošenja izvršne isprave, stranke u svojim zahtevima za naknadu troškova postupka nisu posebno tražile i naplatu zatezne kamate, niti su sudovi u odluci o parničnim troškovima određivali obavezu plaćanja zatezne kamate.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) nije sadržao odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali navedeno nije značilo da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovom normom bilo je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud odlučuje na određeni zahtev stranke koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Podnošenjem takvog zahteva stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku, sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak, te je stoga obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja takve sudske odluke, pa od tada teče i obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Iz navedenog se zaključuje da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, te da će sud usvojiti zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana donošenja presude .

Imajući u vidu obrazloženje pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. marta 2014. godine, Ustavni sud je ukazao da je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, u potpunosti prihvatljiv navedeni stav da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, tako da u tom delu Ustavni sud nije našao potrebu za dodatnim obrazlaganjem, već je konstatovao da osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.

Međutim, analizirajući navedeni stav sa stanovišta citiranih propisa, Ustavni sud je ukazao da u delu u kome je konstatovano da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, nema utemeljenja u propisima kojima je uređen institut dužničke docnje.

Naime, u navedenom stavu izraženo je mišljenje da stranka u parničnom postupku dolazi u docnju danom donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud je u Odluci ukazao da danom donošenj a odluke samo nastaje obaveza na strani dužnika da naknadi suprotnoj stranci troškove postupka. Sa druge strane, rok u kome stranka, odnosno dužnik, treba da ispuni tu obavezu se ne podudara sa danom donošenja sudske odluke, jer su odredbama čl. 345. i 458. Zakona o parničnom postupku propisani rokovi u kojima je stranka dužna da izvrši činidbu određenu sudskom odlukom. Ovo je značajno zbog toga što odredba člana 324. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je regulisana dužnička docnja, propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Jedna od tih situacija je i ona kada je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, i tada dužnik pada u docnju kada to vreme - za dobrovoljno ispunjenje obaveze , protekne. Ovo se, po mišljenju Ustavnog suda , moglo uzeti bez rezerve u situaciji kada dužnik (parnična stranka) ne izjavi žalbu protiv prvostepene odluke. Međutim, specifičnost ove situacije se ogleda i u tome što protiv prvostepene odluke o troškovima postupka nezadovoljna stranka ima pravo žalbe. Stoga se kao još jedno sporno pitanje nametnulo i to da li dužnikovo pravo na prigovor protiv tražbine (odnosno pravo na žalbu protiv prvostepene odluke o troškovima) ima uticaja na nastupanje dospelosti potraživanja. Po mišljenju Ustavnog suda, dužnikovo pravo na prigovor, samo po sebi ne sprečava dospelost obaveze, ali ukoliko bi on to svoje pravo iskoristio , onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio potvrdan. Sledom rečenog, Ustavni sud je našao da dužnik (parnična stranka) pada u docnju tek - kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna (bilo protekom roka za žalbu, ukoliko se stranka nije žalila, bilo donošenjem pravnosnažne odluke po žalbi) i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna. Naravno, to za sobom posledično daje pravo poveriocu iz izvršne isprave da od dužnika potražuje i zateznu kamatu saglasno odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od svega navedenog, odnosno od stavova Ustavnog suda izraženih u Odluci Už-9130/2013 od 19. novembra 2015. godine, te od odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima, kojom je propisano da će se na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, Ustavni sud ocenjuje i da obrazloženje presude Upravnog suda koje se odnosi na nepostojanje obaveze plaćanja kamate na dosuđeni iznos troškova upravnog spora, takođe, predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, te da je stavom 2. dispozitiva presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio stav 2. dispozitiva presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7044/14 od 29. januara 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca za naknadu troškova upravnog spora.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21. i 36. Ustava.

8. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na zateznu kamatu na troškove spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti