Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog nerazumno dugog trajanja parničnog i ostavinskog postupka, koji traju preko 23 godine. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je hitno okončanje postupaka i dosuđena naknada nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čabi Justine iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Čabi Justine i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 314/06 i ostavinskom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu O. 189/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu O. 2686/12, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični i ostavinski postupak iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Čabi Justina iz Bečeja podnela je 20. maja 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 314/06 i u ostavinskom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu O. 189/07.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela: da je 2. avgusta 1990. godine njen bivši suprug protiv nje podneo tužbu Opštinskom sudu u Bečeju, radi utvrđenja i deobe zajedničke imovine; da je u istoj pravnoj stvari podnela protivtužbu; da je parnični postupak prekinut zbog ostavinskog postupka koji se iza sada pok. Č. I, njenog bivšeg supruga, vodi pred istim sudom pod brojem O. 189/07 i da je za 20 godina doneta samo jedna prvostepena presuda, koja je ukinuta.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom garantovanih prava u osporenim sudskim postupcima, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se osporeni postupci okončali u najkraćem roku, kao i da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 314/06 i ostavinskog predmeta Opštinskog suda u Bečeju O. 189/07, sada Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju O. 2686/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak:

Tužilac Č.I. iz Bečeja je 2. avgusta 1990. godine podneo Opštinskom sudu u Bečeju tužbu protiv tužene Čabi Justine iz Bečeja, ovde podnoditeljke ustavne žalbe, kao prvotužene i protiv R.J. iz Bečeja, kao drugotužene, radi utvrđenja i deobe zajedničke imovine. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 477/90. Sud je pripremno ročište održao 20. oktobra 1990. godine. Prvotužena je 22. oktobra 1990. godine podnela Opštinskom sudu u Bečeju protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog Č.I. iz Bečeja i protivtužene K.L. iz Bečeja.

Prvostepeni sud je do donošenja presude P. 713/95 od 5. novembra 2003. godine zakazao 39 ročišta za glavnu raspravu, koja su u najvećem broju i održana. Tokom sprovedenog dokaznog postupka obavljeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, zatim veštačenje na okolnosti utvrđivanja vrednosti doprinosa tužene-protivtužilje u sticanju imovine koja je predmet postupka, saslušani su predloženi svedoci, tužilac-protivtuženi i tužena-protivtužilja su se izjasnili u pogledu nalaza i mišljenja veštaka i iskaza koje su dali saslušani svedoci, a prikupljeni su i drugi dokazi.

Postupak je bio u prekidu dve godine od 10. decembra 1993. godine, kada je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Bečeju P. 477/90, zbog smrti drugotužene do 4. decembra 1995. godine, kada je tužena-protivtužilja tražila nastavak parničnog postupka nakon pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka sprovedenog posle smrti drugotužene i postupak je nastavljen pod brojem P. 713/95. Rešenjem P. 713/95 od 31. maja 2002. godine sud je odredio da se tekućoj parnici spoji predmet P. 242/01 radi jedinstvenog vođenja postupka tako što će se postupak u buduće voditi pod brojem P. 713/95.

Opštinski sud u Bečeju je presudom P. 713/95 od 5. novembra 2003. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni i tužbeni zahtev tužene-protivtužilje.

Žalbe su protiv prvostepene presude izjavile obe parnične stranke.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4670/2004 od 24. maja 2006. godine usvojio žalbe, ukinuo presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 713/95 od 5. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Opštinski sud u Bečeju je u ponovnom postupku održao ročišta za glavnu raspravu – 5. jula, 18. septembra i 18. oktobra 2006. godine, nakon čega je rešenjem P. 314/06 od 18. oktobra 2006. godine odbacio tužbu tužilje Čabi Jasmine iz Bečeja, u odnosu na tuženog Č. I. iz Bečeja u celosti u predmetu P. 242/01 koji je spojen sa predmetom P. 713/95, sada P. 314/06 i obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove parničnog postupka koji su nastali povodom odbačaja tužbe. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćnicima parničnih stranaka 23. marta 2007. godine.

Podneskom od 20. marta 2007. godine punomoćnik tužioca-protivtuženog je tražio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužioca-protivtuženog Č. I. iz Bečeja.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem P. 314/06 od 22. marta 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. Č. I. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud utvrdio da je tužilac-protivtuženi Č.I. iz Bečeja preminuo 10. marta 2007. godine i da su se, po oceni suda, stekli uslovi da sud odredi prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka, iza pok. Č.I, na osnovu člana 214. stav 1. tačka 1) i člana 217. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužena-protivtužilja je izjavila žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Bečeju P. 314/06 od 18. oktobra 2006. godine i P. 314/06 od 22. marta 2007. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2511/07 od 29. aprila 2009. godine odbio žalbu tužene-protivtužilje i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Bečeju P. 314/06 od 22. marta 2007. godine.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 12. maja 2009. godine dostavljen punomoćniku tužene-protivtužilje.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na ostavinski postupak:

Matičar opštine Sremska Kamenica, Grad Novi Sad, je 26. marta 2007. godine dostavio Opštinskom sudu u Bečeju smrtovnicu za Čabi Ištvana, radi pokretanja i vođenja ostavinskog postupka. Prvostepeni sud je zakazao prvo ročište za 18. april 2007. godine i predmet je dobio broj O. 189/07.

Sud je održao ročišta 18. aprila i 28. maja 2007. godine. Rešenjem O. 189/07 od 28. maja 2007. godine je određeno da će se popis i procena pokretnih stvari pok. Čabi Ištvana održati 8. avgusta 2007. godine i da se za zaostavštinu ostavitelja pok. Čabi Ištvana postavi staralac u smislu člana 210. Zakona o nasleđivanju.

Zakonska naslednica L.K. iz Bečeja, ćerka ostavioca, je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Sudski izvršitelj je 8. avgusta 2007. godine pokušao da izvrši popis stvari, ali ćerka ostavioca to nije dozvolila jer nije odlučeno o žalbi koju je izjavila protiv rešenja O. 189/07 od 28. maja 2007. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5367/07 od 23. jula 2009. godine odbio žalbu zakonske naslednice L.K. iz Bečeja i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Bečeju O. 189/07 od 28. maja 2007. godine.

Dana 15. oktobra 2009. godine je izvršen popis pokretnih stvari ostavioca.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem O. 32/10 od 12. avgusta 2010. godine prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine pok. Čabi Ištvana i uputio Čabi Jasminu, kao poverioca zaostavštine, da pokrene parnični postupak radi utvrđivanja bračne sutekovine i izdvajanja iz zaostavštine po tom osnovu.

Čabi Justina je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6509/10 od 7. marta 2012. godine usvojio žalbu poverioca zaostavštine Čabi Justine, pa je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju O. 32/10 od 12. avgusta 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da će u ponovnom postupku prvostepeni sud, u skladu sa primedbama iz tog rešenja, ponovo odlučiti o prekidu postupka i upućivanju poverioca zaostavštine na parnicu, s tim što će prethodno završiti popis i procenu zaostavštine i tako što će odlučiti o predlogu Čabi Justine za postavljanje privremenog staraoca zaostavštine u smislu odredbi Zakona o nasleđivanju.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj O. 2686/12. Sud je odložio ročište od 29. juna 2012. godine, jer na isto nisu pristupile zakonske naslednice K.L. i Č.V. Na sledećem ročištu održanom 3. septembra 2012. godine zakonske naslednice, kao i poverilac zaostavštine Čabi Justina su saglasno konstatovale da postoji deo zaostavštine koji je nesporno imovina ostavioca, te je predloženo da se raspravi nesporna zaostavština, nakon čega je doneto rešenje o nasleđivanju. Sud je istog dana doneo i rešenje kojim je određeno da će se popis i procena zaostavštine pok. Čabi Ištvana iz Bečeja održati 22. oktobra 2012. godine, kada će se obaviti i procena svih pokretnih stvari koje su popisane 15. oktobra 2009. godine.

Nakon što je poverilac zaostavštine Čabi Justina izjavila žalbu protiv navedenih rešenja prvostepeni sud je rešenjem O. 2686/12 od 2. oktobra 2012. godine otkazao popis i procenu zaostavštine pok. Čabi Ištvana zakazane za 22. oktobar 2012. godine.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3100/12 od 28. februara 2013. godine vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju spis predmeta O. 2686/12 radi sprovođenja izviđajnih radnji i otklanjanja procesnog nedostatka.

Rešenjem O. 2686/12 od 10. aprila 2013. godine prvostepeni sud je naložio punomoćniku poverioca zaostavštine Čabi Justine da postupi prema navedenom rešenju Višeg suda u Novom Sadu. Pismeni otpravak prvostepenog rešenja je dostavljen punomoćniku 12. aprila 2013. godine, nakon čega su spisi dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni gasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), kojima je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 214. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se postupak prekida kad stranka umre, a odredbom člana 217. stav 1. tačka 1) – da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka. Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je konstatovao da su ustavnom žalbom osporeni parnični postupak koji je prekinut do okončanja ostavinskog postupka i ostavinski postupak koji još uvek nije okončan. U odnosu na osporene postupke Sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 2. avgusta 1990. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju i da je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Bečeju P. 314/06 od 22. marta 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2511/07 od 29. aprila 2009. godine, što znači da je parnični postupak konačno do prekida trajao preko 18 i po godina, a da je ostavinski postupak započeo 26. marta 2007. godine pred Opštinskim sudom u Bečeju, da se sada vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu O. 2686/12 i da u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi traje preko šest godina.

Navedeno trajanje parničnog i ostavinskog postupka samo po sebi ukazuje da postupci nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku koji je trajao preko 18 i po godina nije bilo tako složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i protivtužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Bečeju snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 314/06 (ranije P. 715/93 i P. 477/90). Odgovornost ovog suda se ogleda u činjenici da je postupak pred prvostepenim sudom prekinut posle više od 18 i po godina od podnošenja tužbe u fazi ponovnog odlučivanja prvostepenog suda. Navedeni sud je do prekida postupak doneo samo jednu presudu, i to posle 13 godina od podnošenja tužbe (presuda P. 713/95 od 5. novembra 2003. godine), koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4670/04 od 24. maja 2006. godine iz procesnih razloga. Pored navedenog, prvostepeni sud je rešenje P. 314/06 od 18. oktobra 2006. godine kojim je odbačena tužba u predmetu P. 242/01 dostavio punomoćnicima stranaka posle pet meseci od njegovog donošenja 23. marta 2007. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Novom Sadu, jer je o žalbi protiv rešenja P. 314/06 od 22. marta 2007. godine o prekidu postupka zbog smrti tužioca-protivtuženog odlučio posle više od dve godine rešenjem Gž. 2511/07 od 29. aprila 2009. godine, a da pri tome nije odlučio o žalbi tužene-protivtužilje koju je izjavila protiv rešenja P. 314/06 od 18. oktobra 2006. godine, koje je primila 23. marta 2007. godine, a koja je bila dostavljena drugostepenom sudu.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Bečeju.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom ostavinskom postupku, Ustavni sud je ocenio da u periodu od preko šest godina, koliko u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi traje ostavinski postupak, nije bilo tako složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju ostavinskog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča. S tim u vezi, Opštinski sud u Bečeju je rešenjem O. 189/07 od 28. maja 2007. godine odredio da se sprovede popis i procena pokretnih stvari ostavioca i da se postavi privremeni staralac zaostavštine ostavioca, a tek 15. oktobra 2009. godine je izvršen popis pokretnih stvari, ali ni tada nije izvršena procena popisanih stvari. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem P. 32/10 od 12. avgusta 2010. godine prekinuo postupak zbog upućivanja stranaka na parnicu, a rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 6509/10 od 7. marta 2012. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da će, u ponovnom postupku, prvostepeni sud ponovo odlučiti o prekidu postupka i upućivanju poverioca zaostavštine na parnicu, s tim što će prethodno završiti popis i procenu zaostavštine i što će odlučiti o predlogu za postavljanje privremenog staraoca zaostavštine u smislu odredaba Zakona o nasleđivanju. Imajući u vidu navedeno i činjenice i okolnosti iz tačke 3. obrazloženja, proizlazi da iako su prvostepeni sudovi preduzeli određen broj radnji, po oceni Ustavnog suda preduzete radnje u ostavinskom postupku nisu bile i delotvorne.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala interes da postupajući sudovi u razumnom roku okončaju ostavinski postupak zbog kojeg je prekinut parnični postupak i da svojim ponašanjem nije doprinela trajanju postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 314/06 i ostavinskom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu O. 189/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu O. 2686/12, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični i ostavinski postupak iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog i ostavinskog postupka (počev od 2. avgusta 1990. godine do vremena odlučivanja o ustavnoj žalbi), postupanje sudova u osporenim postupcima, značaj koji predmet spora ima za podnositeljku ustavne žalbe i okolnost da je parnični postupak bio u prekidu dve godine (od 10. decembra 1993. godine do 4. decembra 1995. godine), zbog smrti drugotužene, s tim da Ustavni sud smatra da trajanje ostavinskog postupka sprovedenog posle smrti drugotužene u trajanju od dve godine nije bilo nerazumno dugo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević