Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog prestanka službe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđena zakonitost odluke o prestanku službe civilnom licu u Vojsci. Utvrđeno je da pravo na rad nije povređeno, a naknadno pribavljeni dokazi smatrani su legitimnim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2484/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. B. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7195/11 od 2. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B. iz Kruševca je , 28. marta 2012. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7195/11 od 2. februara 2012. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok predmetnog upravnog postupka i upravnog spora, te je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeno rešenje doneto 12. juna 2009. godine, a da je istim određeno da podnosiocu prestaje služba retroaktivno, sa 11. majem 2005. godine; da rešenjem od 12. juna 2009. godine isplata jednokratne otpremnine nije određena, niti isplaćena; da u momentu donošenja prvog rešenja o prestanku službe podnosiocu – 11. maja 2005. godine nije bilo ukinuto radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen; da potvrde na koje su se upravni organi poziva li u svojim rešenjima ne mogu predstavljati validan dokaz, iz razloga što su pribavljene tek 2008. godine, odnosno 2009. godine, odnosno tek nakon donošenja rešenja o prestanku službe podnosiocu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojnog odseka Kruševac broj 231-6 od 11. aprila 2005. godine podnosiocu je prestala služba sa 11. majem 2005. godine, uz jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate koji je ostvario za mesec april 2005. godine, te je podnosiocu dato pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe može prijaviti nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu.

Protiv ovog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem Komande Vojnog okruga Niš broj 546-33 od 26. aprila 2005. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog upravnog akta , te je Vrhovni sud Srbije doneo presudu U-SCG 927/06 od 18. juna 2008. godine, kojom je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je rešenjem broj 546-33/2005-8 od 5. marta 2009. godine poništio prvostepeno rešenje broj 231-6 od 11. aprila 2005. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 21-157 od 12. juna 2009. godine, kojim je, takođe, određeno da podnosiocu prestaje služba, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen, te da mu služba prestaje sa 11. majem 2005. godine. Rešenjem Komande Vojnog okruga Niš Up-2 broj 105-2 od 3. avgusta 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja. Presudom Upravnog suda U. 11463/10 (2009) od 11. marta 2011. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse, Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 21-2/11 od 25. maja 2011. godine, odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Upravni sud je, na sednici održanoj 2. februara 2012. godine, doneo osporenu presudu U. 7195/11, kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi upravni organ za svoju odluku dao jasne i argumentovane razloge koje je prihvatio i Upravni sud; da je podnosilac, kao civilno lice na službi u Vojsci, bio raspoređen na privremenoj formaciji u Komandi Vojnog odseka Kruševac, Vojnog okruga Niš i da je odlukom ministra odbrane o organizacijsko – mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine privremena formacija broj 250.820 Vojnog odseka Kruševac stavljena van snage, čime su ukinuta sva formacijska mesta, među kojima i mesto na kojem je podnosilac bio raspoređen, a što proizlazi iz potvrde Uprave za organizaciju broj 543-2 od 7. aprila 2009. godine, izdate na osnovu podataka službene evidencije; da se iz potvrde broj 2629-2 od 2. aprila 2009. godine, koja je takođe izdata na osnovu podataka službene evidencije, vidi da u vreme prestanka službe podnosioca nije postojalo radno mesto na koje se mogao rasporediti u sistemu Vojske i Ministarstva odbrane, niti da se mogao dokvalifikovati ili prekvalifikovati, dok se iz obaveštenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Kruševac broj 630/08 od 30. oktobra 2008. godine vidi da u periodu otkaznog roka, odnosno od 11. aprila do 11. maja 2005. godine, pa do prestanka radnog odnosa podnosioca, nije bilo prijavljenih potreba o slobodnim radnim mestima na teritoriji te filijale, koja bi odgovarala stručnoj spremi koju podnosilac poseduje; da nisu osnovani navodi da tuženi organ nije postupio po primedbama Upravnog suda iz presude U. 11463/10 (2009) od 11. marta 2011. godine; da su neosnovani navodi da je tuženi organ bio dužan da mu obezbedi prekvalifikaciju, s obzirom na to da u Vojsci i Ministarstvu odbrane u 2005. godini nije vršena dokvalifikacija, ni prekvalifikacija ni za jedno civilno lice, već je prema programu PRISMA postojala mogućnost samo za prekvalifikaciju profesionalnih oficira kojima je radno mesto ukinuto u 2004. i 2005. godini, iz sredstava koja su donirana od strane Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.

4. Odredbama člana 60. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava, između ostalog, time što je o zakonitosti odluke o prestanku njegove službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni tek 2008. godine, odnosno 2009. godine, iako je prvostepeno rešenje doneto još 11 . aprila 2005. godine.

Ustavni sud najpre ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pog ledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede procesnih prava.

Ustavni sud je utvrdio da je prvo rešenje o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe doneto 11. aprila 2005. godine (navedenim rešenjem je određeno da podnosiocu služba prestaje sa 11. majem 2005. godine, uz jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate koji je ostvario za mesec april 2005. godine, te je podnosiocu dato pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe može prijaviti nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu). Navedeno rešenje je poništeno rešenjem drugostepenog organa od 5. marta 2009. godine, saglasno primedbama iznetim u presudi Vrhovnog suda Srbije U-SCG 927/06 od 18. juna 2008. godine, a koje se odnose na to da u upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Međutim, navedena povreda je otklonjena u ponovnom postupku. U ponovnom postupku su pribavljene potvrde, izdate na osnovu podataka službene evidencije, kojima se dokazuje da je ukinuto radno mesto na kojem je podnosilac bio raspoređen, da nije postojalo radno mesto na koje se mogao rasporediti u sistemu Vojske i Ministarstva odbrane, niti se mogao dokvalifikovati ili prekvalifikovati, ali i da nije bilo prijavljenih potreba o slobodnim radnim mestima koja bi odgovarala stručnoj spremi koju podnosilac poseduje. Ustavni sud ukazuje da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje. Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Ustavni sud ocenjuje da ni ostali navodi podnosioca nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, konkretno navodi kojima podnosilac ukazuje na povredu principa zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata i načela zakonitosti uprave.

Odredbama člana 197. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (stav 1.); da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (stav 2.).

U ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi, niti su pruženi dokazi da je zakon ili drugi opšti pravni akt, u konkretnom slučaju, retroaktivno primenjen.

Prema odredbi člana 198. stav 1. Ustava, pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu.

Ustavno načelno zakonitosti uprave je jedno od osnovnih načela upravnog postupka. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa. Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak.

Ustavni sud je ocenio da je obrazloženje osporene presude zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni prava, da je Upravni sud u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke. Budući da su upravni organi i Upravni sud dovoljno jasno obrazložili svoje odluke primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog prestanka službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti