Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić , dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić , Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojadina Đurovića iz Dubrave, opština Ivanjica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojadina Đurovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 88/98 ( kasnije P. 277/02), a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2556/10, povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 e vra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojadin Đurović iz Dubrave, opština Ivanjica , podneo je 21. maja 2010 . godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 88/98 (kasnije P. 277/02), a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2556/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeni parnični postupak pokrenut protiv njega pre 14 godina i da zbog neažurnosti suda još uvek nije okončan. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da mu naknadi štetu u iznosu od 250.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni s ud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi P. 2556/10 (ranije predmeta Opštinskog sud a u Ivanjici P. 88/98 ) utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog po tužbi od 5. februara 1998. godine, povodom koje je formiran predmet P. 88/98.

Prvo ročište bilo je zakazano i održano 4. februara 1999. godine. U periodu od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude 26. jula 2001. godine bilo je zakazano ukupno devet ročišta, od kojih pet nije održano. Jedno ročište (16. marta 2000. godine) nije održano zbog nemogućnosti uručenja poziva tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, a ročište od 18. aprila 2000. godine nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanog podnosioca ustavne žalbe. Prva prvostepena presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 88/98 doneta je 26. jula 2001. godine, a pisani otpravci su poslati strankama 15. januara 2002. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 665/02 od 1. aprila 2002. godine, donetim u postupku po žalbi protiv prvostepene presude, ukinuta je navedena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu 26. aprila 2002. godine , te je zaveden pod brojem P. 277/02.

Prvo ročište, u ponovnom postupku , bilo je zakazano za 18. septembar 2002. godine, kada je zbog ne dolaska uredno pozvanog tužioca, a na predlog tuženog (podnosioca ustavne žalbe) određeno mirovanje postupka.

Postupak je nastavljen po predlogu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 30. decembra 2002. godine. U nastavku postupka, prvo ročište bilo je zakazano i održano 2. aprila 2003. godine , a rasprava je odložena radi saslušanja stranaka. Na sledećem ročištu od 18. juna 2003. godine sud je, zbog promene u sastavu veća, počevši raspravu iznova, pročitao do tada izvedene dokaze a raspravu odložio radi saslušanja parničnih stranaka, iako su obe stranke bile prisutne i na tom ročištu .

U narednom periodu dužem od četiri godine , a do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 277/02 od 20. septembra 2007. godine bilo je zakazano još ukupno 15 ročišta, od kojih nije održano osam. Ročište od 8. jula 2003. godine nije održano na saglasan predlog stranaka, jer je tuženi ( podnosilac ustavne žalbe) predložio da tužiocu , van suda , predoči nove činjenice umesto da se na tom ročištu stranke saslušaju. Ročište od 11. novembra 2003. godine je takođe neodržano jer su tako parnične stranke saglasno predložile, dok tri ročišta nisu održana jer se sudski veštak nije izjasnio na primedbe stranaka, a po nalogu suda. Nakon podnošenja protivtužbe 24. avgusta 2006. godine, jedno ročište nije bilo održano zbog neurednog zastupanja tužioca, a na sledećem (30. oktobra 2006. godine) ročištu je protivtužba uručena tužiocu na odgovor. Na održanim ročištima, u navedenom periodu saslušano je ukupno tri svedoka, saslušane su parnične stranke i izvršen a je dopuna ekonomsko-finansijskog veštačenja. U periodu od 13. aprila 2004. godine (ročište na kojem je tuženi predočio sudu i tužiocu ugovor od 10. juna 1996. godine) do 28. aprila 2006. godine (kada je ponovo došlo do izmene u sastavu sudećeg veća), sud nije preduzeo nijednu radnj u, iako je tuženi podnescima od 28. juna 2004. godine i 31. decembra 2004. godine urgirao postupanje.

Presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 277/02 od 20. septembra 2007. godine otpravljena je strankama 11. novembra 2009. godine, a predmet je povodom žalbe tuženog–protivtužioca od 30. novembra 2009. dostavljen drugostepenom sudu 2. februara 2010. godine. Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 278/10 od 20. aprila 2010. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda u prvom, trećem i četvrtom stavu izreke i u tom delu predmet je vraćen na ponovni postupak. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova predmet je kod Osnovnog suda u Požegi zaveden pod brojem P. 2556/10 dana 28. aprila 2010. godine.

Na prvom ročištu u ponovnom prvostepenom postupku , od 29. maja 2010. godine, pročitani su uz saglasnost stranaka svi izvedeni dokazi, a rasprava je odložena za 5. septembar 2012. godine na saglasan predlog punomoćnika stranaka, radi pokušaja eventualnog mirnog rešenja spora.

Ročište od 5. septembra 2012. godine na kojem su bile prisutne i parnične stranke i njihovi punomoćnici, nije održano jer stranke nisu dostavile predlog mirnog rešenja spora a izjavile su da i dalje žele da se pokuša mirno rešenje spora. Ročište od 8. oktobra 2012. godine nije održano zbog službene sprečenosti sudije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. ).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 5. februara 1998. godine i da još uvek nije okončan.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na pravnu snagu.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje duže od četrnaest godina, da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, koje činjenic e sam e po sebi govore da je postupak premašio standarde razumnog roka.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka. U stavni sud je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja parnični sud treba da odgovori u predmetnom sporu ne zahtevaju sprovođenje složenog dokaznog postupka i nisu takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko četrnaest godina.

S obzirom na procesni položaj tuženog-protivtužioca, po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ima legitiman interes da se parnica okonča u najkraćem roku, kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava i obaveza iz odnosa sa tužiocem, povodom kojeg je spor nastao.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustvani sud pre svega konstatuje da je postupak nakon 14 godina od podnošenja tužbe još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, kao i da je u toku osporenog postupka dva puta ukidana prvostepena presuda . Takođe, Opštinskom sudu u Ivanjici se može staviti na teret činjenica da je pripremno ročište bilo zakazano nakon godinu dana od podnošenja tužbe, kao i da je u ponovnom postupku (nakon ukidanja prvostepene presude) prvo ročište bilo zakazano nakon četiri meseca od prijema spisa.

Nadalje, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice na starni Opštinskog suda u Ivanjici ogleda se u tome što je od zaključenja glavne rasprave i donošenja presude P. 88/98 od 26. jula 2001. godine do njenog otpravljanja strankama prošlo više od pet meseci, a pisani otpravak presude P. 277/02 od 20. septembra 2007. godine je izrađen i poslat strankama nakon više od dve godine.

Takođe, ničim se ne može opravdati apsolutna neaktivnost suda u periodu od 13. aprila 2004. godine do 28. aprila 2006. godine u kojem sud, uprkos urgencijama tuženog, ovde podsnosioca ustavne žalbe, nije preduzeo nijednu radnju.

Propust na strani prvostepenog parničnog suda ogleda se i u neefikasnom vođenju dokaznog postupka. Naime , nakon što je rasprava odložena (na ročištu od 2. aprila 2003. godine) radi saslušanja stranaka , sud je na sledećem ročištu od 18. juna 2003. godine, zbog promene u sastavu veća, počevši raspravu iznova, pročitao do tada izvedene dokaze, a raspravu ponovo odložio iz istog razloga, iako su obe stranke bile prisutne i postojali su uslovi za izvođenje ovog dokaza. Takođe, sud u periodu od 16. jaunara 2007. godine do 22. juna 2007. godine nije održao nijedno od tri zakazana ročišta iz razloga što se sudski veštak nije izjasnio na primedbe stranaka, te nije dopunio izvedeno veštačenje po nalogu suda.

Ustavni sud je posebno cenio doprinos Osnovnog suda u Požegi u periodu od 29. maja 2010. godine (kada je rasprava odložena za više od dve godine, radi pokušaja mirnog rešenja spora) do 5. septembra 2012. godine, u kojem sud, takoreći uz saglasnost stranaka, nije preduzeo nijednu radnju u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da parničnim postupkom rukovodi sud a ne stranke u sporu . Obaveza je suda da se stara da se postupak sprovodi bez odugovlačenja i da spreči svaku zloupotrebu procesnih ovlašćenja parničnih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, nema racionalnog opravdanja za ovakvo postupanje i dvogodišnju neaktivnosti suda u sporu „starijem“ od deset godina .

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u značajnoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Doprinos podnosioca ustavne žalbe u trajanju osporenog postupka ogleda se pre svega u okolnosti da je bitan dokaz u prilog svojih tvrdnji (ugovor od 10. juna 1996. godine) predočio sudu i suprotnoj strani tek nakon šest godina od početka postupka (na ročištu od 13. aprila 2004. godine), kao i u okolnosti da se dva ročišta za glavnu raspravu nisu mogla održati njegovom krivicom (prvo, zbog toga što sudu nije prijavio promenu adrese, te mu nije mogao biti uručen poziv za 16. mart 2000. godine, a drugo ročište od 18. aprila 2000. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog podnosioca ustavne žalbe).

Ustavni sud je imao u vidu da se podnosilac ustavne žalbe na ročištu od 29. maja 2010. godine nije usprotivio niti prigovorio odlaganju ročišta za 5. septembar 2012. godine, te okolnost da u cilju pokušaja mirnog rešenja spora dva ročišta nisu održana na saglasan predlog obe parnične stranke , kao i da tuženi u više navrata nije postupao po nalogu suda da dostavi dokaze u prilog svojih tvrdnji. Međutim, ovakvo ponašanje podnosioca se ne može smatrati doprinosom u smislu umanjenja odgovornosti suda za nerazumno dugo trajanje postupka i utvrđivanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ali svakako jeste od uticaja na odluku Suda u pogledu utvrđivanja prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

Ocenjujući sve prethodno izloženo u kontekstu činilaca koji utiču na dužinu trajanja postupka u svakom konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu zaključak o složenosti predmeta i postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja predmetnog postupka ni u kom slučaju ne može smatrati razumnom i da se, prevashodno, može staviti na teret nadležnim sudovima.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tačk i 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 eura , obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ponašanje podnosioca ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrp eo z bog neažurnog postupanja nadležnih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević