Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritornih presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Dž . iz Kačareva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Dž . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 93/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 511/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Dž . iz Kačareva podnela je, 30. marta 2013. godine, preko punomoćnika P . B, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 93/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 360/12 od 23. januara 2013. godine i presude Osnovnog suda u Pančevu P. 93/2010 od 22. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je još u odgovoru na tužbu 2004. godine izvršeno priznanje tužbenog zahteva, a da je postupak nakon toga trajao još šest godina, zbog čega je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, kao i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, usled čega su osporenim presudama povređena njena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene presude i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P. 93/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 511/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilje - S. S. iz Kačareva i M. R. iz Ljubljane, podnele su 19. aprila 2004. godine Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tužene Gordane Džehverović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi predaje poseda.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 511/2004. Do donošenja presude zakazano je 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest nije održano, i to dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer tužilje nisu predujmile troškove veštačenja, pa veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, jedno zato što nije bio združen sudski spis drugog parničnog predmeta i jedno zbog bolesti pozvanog svedoka. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kome je obavljeno veštačenje na okolnost visine zakupa poljoprivrednog zemljišta i predmetne nekretnine – porodične kuće, od strane veštaka poljoprivredne i građevinske struke, kao i dopuna tih veštačenja, izvršen je uvid u određene parnične spise i drugu pismenu dokumentaciju, saslušani su veštaci, svedoci i parnične stranke. Tužilje su tokom postupka preinačile tužbu tako što su pored predaje u suposed predmetnih nepokretnosti tražile i isplatu određenog novčanog iznosa zbog nekorišćenja istih. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu, vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 93/10.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Pančevu P. 93/10 od 22. marta 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiljama preda u suposed predmetne nepokretnosti – poljoprivredno zemljište i porodičnu stambenu zgradu srazmerno njihovim suvlasničkim delovima, kao i da tužiljama na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja njihovih suvlasničkih delova na predmetnim nepokretnostima isplati određene novčane iznose i da im naknadi parnične troškove, dok je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenih do tužbom potraživanih iznosa, kao previsoko postavljen.

Pismeni otpravak prvostepene presude je dostavljen punomoćnicima parničnih stranaka nakon šest meseci, u drugoj polovini septembra 2010. godine.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10727/10 od 17. novembra 2011. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji u pogledu utvrđivanja blagovremenosti žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 360/12 od 23. januara 2013. godine žalba tužene je delimično usvojena, pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Pančevu P. 93/2010 od 22. marta 2010. godine preinačena u stavu 1. tačka 4. izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu u kom su tužilje tražile da se obaveže tužena da im na ime neosnovanog obogaćenja po osnovu sukorišćenja konkretnih nepokretnosti isplati iznos od 1.370,20 dinara mesečno počev od 1. januara 2001. do 19. aprila 2004. godine, sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena i prvostepena presuda potvrđena u ostalom pobijanom a nepreinačenom delu, te je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud potpuno, pravilno i bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka utvrdio činjenično stanje, ali da je odluku o tužbenom zahtevu doneo delimično pogrešnom primenom materijalnog prava; da je polazeći od utvrđenja da su parnične stranke suvlasnici u idealnim delovima predmetnih nepokretnosti – sporne kuće i obradivog poljoprivrednog zemljišta, da suvlasnička imovinska zajednica nije razvrgnuta, niti je uređen način korišćenja predmetnih nepokretnosti, a da tužena nije omogućila tužiljama sudržavinu predmetnih parcela, odnosno njihovo korišćenje prema pripadajućim suvlasničkim delovima, prvostepeni sud shodno odredbi člana 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući pravo ostalih suvlasnika, pravilno postupio kada je usvojio kao osnovan tužbeni zahtev u delu za predaju suposeda spornih parcela tužiljama srazmerno njihovim suvlasničkim udelima; da iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se suvlasnik koji bez saglasnosti, odnosno pravnog osnova koristi suvlasnički deo drugog suvlasnika, ne može smatrati savesnim držaocem i dužan je da drugom suvlasniku plati naknadu za korišćenje; da u takvoj situaciji kada je stvar u susvojini, a jedan suvlasnik je isključivi držalac stvari, pravo na naknadu drugog suvlasnika za korišćenje ove stvari ocenjuje se primenom pravila o sticanju bez osnova i to pravila upotrebljavanja tuđe stvari u svoju korist iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, iako se suštinski ne radi o korišćenju tuđe stvari, zato što drugi suvlasnik ne koristi tuđu već svoju stvar, ali bez saglasnosti ostalih suvlasnika za isključivu državinu; da se pri nespornoj situaciji da tužena predmetne nepokretnosti, na kojima su i tužilje suvlasnici, iskorišćava u celosti i bez saglasnosti tužilja za korišćenje njihovih suvlasničkih delova, osnovano tužbom traži naknada za korišćenje tuđe stvari; da u pogledu naknade za korišćenje predmetnih parcela obradivog poljoprivrednog zemljišta, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je tužiljama dosudio naknadu u nesporno utvrđenoj visini prosečne zakupnine prema mesnim prilikama počev od 2001. godine, kao godine kada je doneto ostavinsko rešenje po kojem su parnične stranke postale suvlasnici predmetnih parcela, kao i od kada je tužena stupila u odnose vezano za zakup predmetnog zemljišta, odnosno od kada je počela da ubira zakupninu za celokupno obradivo zemljište, bez da je sa tužiljama, koje su zahtevale podelu zakupnine, vršila obračun zakupnine spram njihovih suvlasničkih delova; da se u pogledu sporne kuće ne može primeniti isti vremenski period u kome bi tužilje imale pravo na obračun naknade u visini zakupnine zbog neovlašćenog korišćenja njihovih suvlasničkih delova kuće, budući da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da su se tužilje pre podnošenja tužbe obraćale tuženoj sa zahtevom za predaju predmetne kuće u posed, zbog čega je ovaj sud preinačio prvostepenu presudu dosuđujući tužiljama naknadu zbog neosnovanog korišćenja cele kuće od strane tužene sa pripadajućom kamatom počev od 19. aprila 2004. godine, kao dana podnošenja tužbe, a ne od 1. januara 2001. godine, kako je to neosnovano tužbom traženo, a zbog čega je za sporni period (od 1. januara 2001. do 19. aprila 2004. godine) tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 28. februara 2013. godine dostavljen punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. aprila 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Pančevu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 360/12 od 23. januara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od osam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio, pre svega , činjenično relativno složen. U sprovedenom dokaznom postupku, u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, sud je saslušao veći broj svedoka. Pored toga, izvršen je uvid u obimnu pismenu dokumentaciju, a sprovedeno je i poljoprivredno i građevinsko veštačenje, kao i dopuna tih veštačenja.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje sudova. Naime, prvostepeni sud, iako je ročišta za glavnu raspravu zakazivo u primerenim vremenskim intervalima, presudu (P. 93/2010 od 22. marta 2010. godine) je doneo posle gotovo punih šest godina od podnošenja tužbe. Pri tome, pismeni otpravak presude je dostavljen parničnim strankama nakon šest meseci od donošenja presude. Ustavni sud nalazi da je i drugostepeni sud odgovoran za dugo trajanje postupka, budući da je, nakon godinu dana od kada su mu spisi predmeta dostavljeni na odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, rešenjem Gž. 10727/10 od 17. novembra 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji u pogledu utvrđivanja blagovremenosti žalbe, što je dovelo do toga da ukupno odlučivanje drugostepenog suda traje više od dve godine.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman interes da ce o tužbenom zahtevu postavljenom prema njoj odluči u razumnom roku, te da svojim postupcima nije doprinela produženju parnice.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 93/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 511/04), pa je odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, određenu složenost postupka, kao i značaj spora za podnositeljku ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela, uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi Gž. 360/12 od 23. januara 2013. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je prvostepenu presudu delimično preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev u delu u kom su tužilje tražile da se obaveže tužena da im na ime neosnovanog obogaćenja po osnovu sukorišćenja predmetne nepokretnosti – porodične kuće sa dvorištem isplati određene novčane iznose počev od 1. januara 2001. do 19. aprila 2004. godine, kao dana podnošenja tužbe, budući da se pre podnošenja tužbe nisu obraćale tuženoj sa zahtevom za predaju predmetne kuće u suposed, dok je prvostepenu presudu u preostalom pobijanom (nepreinačenom) delu potvrdio. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu ocene o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužene i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrerne.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod, niti dokaz da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što je osnovni preduslov za isticanje povrede prava na jednaku sudsku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti