Odluka Ustavnog suda o imunitetu sudija u građanskopravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući da sudija uživa građanskopravni imunitet i ne može biti tužen za naknadu štete zbog izraženog mišljenja ili glasanja prilikom donošenja sudske odluke. Ograničenje pristupa sudu je opravdano zaštitom nezavisnosti sudstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Milenkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Milenkovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dejana Milenkovića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 5. januara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Milenković iz Beograda je, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, 8. maja 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 5. januara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije. Po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je ustavnu žalbu dopunio podneskom od 15. septembra 2010. godine.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu sa zahtevom za isplatu naknade nematerijalne štete, pri tome označavajući kao tužene sudije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama pričinili štetu, kao i Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde, saglasno članu 6. Zakona o sudijama. Istakao je da je tužbom tražio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog povrede ugleda i prava na pravično suđenje, a da nije tražio naknadu štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti, niti je tražio naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija u parničnom predmetu u kome je on bio stranka. Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i „predmet vrati na odlučivanje po tužbi tužioca“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakom da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

3. Razmatrajući ustavnu žalbu, Sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. oktobra 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskog sudu u Beogradu protiv Republike Srbije - Ministarstva pravde, sudija Okružnog suda u Beogradu Dragice Saveljić Nikolić, Svetlane Pavić, Zorice Smirčić, Zorice Kitanović, Aleksandre Spirkovski i Biserke Živanović i sudija Vrhovnog suda Srbije - Vide Petrović Škero, Branislave Apostolović, Nadežde Radević, Zvezdane Lutovac, Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Ljubice Jeremić, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski, Ljubice Milutinović i Snežane Andrejević, tražeći da sud obaveže tužene da mu solidarno, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti, isplate iznos od 9.900,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i da mu nadoknade troškove postupka. U obrazloženju tužbe je istaknuto da su tuženi pričinili štetu tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, tako što je održan sastanak predsednice Vrhovnog suda Srbije, predsednika građanskog odeljenja tog suda - Predraga Trifunovića i predsednika Drugog opštinskog suda sa zastupnikom ranije tuženog – Ministarstva odbrane, na kome je postignut načelan stav da „tužilac nema pravo na naknadu štete“, jer mu je plata u Vojsci bila redovno isplaćivana. Podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao isplatu navedene naknade nematerijalne štete po osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 8128/08 od 31. oktobra 2008. godine, kojim je tužbu podnosioca protiv navedenih sudija odbacio kao nedozvoljenu i istovremeno dostavio tužbu na odgovor zastupniku prvotužene Republike Srbije - Ministarstva pravde. Podnosilac je podneskom od 5. decembra 2008. godine povukao tužbu u odnosu na prvotuženu i izjavio žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 31. oktobra 2008. godine. Osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 5. januara 2009. godine utvrđeno je da je povučena tužba u odnosu na tuženu Republike Srbiju - Ministarstvo pravde (stav prvi izreke) i otkazano ranije zakazano pripremno ročište( stav drugi izreke).

Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 31. oktobra 2008. godine. U obrazloženju je istaknuto da sud nije utvrdio postojanje ni jednog od razloga žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja. Drugostepeni sud smatra da, saglasno članu 151. stav 1. Ustava i odredbama drugih pravnih akata koji se primenjuju u Republici Srbiji, sudija uživa građanskopravni imunitet, usled koga ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Zbog toga pravo na naknadu štete neposredno protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu, te je prvostepeni sud pravilno odbacio tužbu kao nedozvoljenu.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavna žalbe ukazuje, a u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine, od značaja i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 4. stav 2. Ustava je utvrđeno da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odredbama člana 149. Ustava je utvrđeno: da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (stav 1.); da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (stav 2.).

Odredbama člana 151. Ustava je utvrđeno: da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (stav 1); da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.); da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine, sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je stanovišta da je Okružni sud u Beogradu u osporenom rešenju Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepenog rešenja kojim je tužba u delu koji se odnosio na sudije kao tužene odbačena kao nedozvoljena. Naime, iz sadržine odredbe člana 151. stav 1. Ustava i citiranog člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, proizlazi postojanje imuniteta sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti. Dakle, činjenica da je veći broj sudija u parničnom postupku iniciranom pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, bilo tuženo upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima su odlučivali o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama.

Nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog oblika vlasti u otvorenom demokratskom društvu predstavlja jedan od temeljnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garantija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakom obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Nesporno je da povreda prava na pristup sudu može nastati propisivanjem imuniteta koji u suštini sprečava pokretanje postupka. Međutim, Ustavni sud naglašava da je, u konkretnom slučaju ustanovljeno ograničenje na pristup sudu, opravdano fundamentalnim značajem očuvanja nezavisnosti suda i sudija. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava zauzeto u presudi Ernst i drugi protiv Belgije od 15. jula 2003. godine (broj aplikacije 33400/96, st. 53.-56.), o opravdanosti sudijskog imuniteta od tužbi za naknadu štete u građanskopravnom postupku.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim rešenjem podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog rešenja, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 31. oktobra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odluku doneo nadležni drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca.

Na osnovu napred izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1205/09 od 11. februara 2009. godine odbio, jer je utvrdio da navedenim rešenjem podnosiocu nisu povređena Ustavom zajemčena prava.

6. U pogledu osporenog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8128/08 od 5. januara 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da je protiv stava prvog rešenja, kojim se utvrđuje da je tužba povučena u odnosu na tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo pravde, podnosilac imao pravo žalbe Okružnom sudu u Beogradu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, te da podnosilac nije izjavio žalbu protiv osporenog rešenja. Kako podnosilac prethodno nije iscrpeo zakonom propisano pravno sredstvo protiv rešenja koje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, zbog toga što nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić