Odluka Ustavnog suda o povredi prava na poštovanje doma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda kojom je naloženo iseljenje podnositeljke iz stana u kojem je živela 45 godina. Utvrđena je povreda prava na poštovanje doma jer sudovi nisu sproveli neophodan test srazmernosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na poštovanje doma, zajemčeno članom 8. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 od 18. maja 201 2. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema S. P , saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. P . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 14/18 od 28. februara 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 24. marta 2017 . godine, preko punomoćnika M. R . P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 10. i 27. novembra 2017. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, član a 36. stav 1. i član a 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz navedenu Evropsku konvenciju. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na poštovanje doma, kao elementa prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije.

Ustavnom žalbom osporena je drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi i protivtužbi radi utvrđenja prava na zakup na predmetnom stanu i iseljenja iz tog stana, a u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo tužilje-protivtužene. Povredu prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu podnositeljka, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, sadržanog u odredbama Zakona o stambenim odnosima i Zakona o stanovanju. U pogledu tvrdnje o povredi prava na imovinu, podnositeljka je posebno ukazala i na činjenicu da su pravni prethodnici njenog pokojnog supruga u zamenu za sporni stan dali dva manja stana čiji su bili vlasnici. Obrazlažući povredu prava na poštovanje doma, podnositeljka je istakla da je u spornom stanu živela 45 godina, kao i da su u sudskoj odluci, kojom je njen pokojni suprug stekao stanarsko pravo na tom stanu, ona i njene ćerke navedene kao članovi porodičnog domaćinstva. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude do donošenja odluke o ustavnoj žalbi.

Podneskom od 10. novembra 2017. godine podnositeljka ustavne žalbe je u prilog svojim tvrdnjama o povredi označenih prava ukazala i na Odluku Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine, koja je doneta u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i na presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 712/15 od 2. novembra 2016. godine i Rev. 1409/16 od 11. maja 2017. godine, donete u bitno sličnim pravnim situacijama. Takođe, podnositeljka je istakla da je , u međuvremenu, prinudnim putem iseljena iz predmetnog stana 25. oktobra 2017. godine. Podneskom od 27. novembra 2017. godine podnositeljka je opredelila zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, predlažući da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i ukine osporenu presudu.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 19. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika N. I, advokata iz Beograda, proširila ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 14/18 od 28. februara 2018. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava i prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Podneskom od 25. novembra 2019. godine podnositeljka je dopunila obrazloženje ustavne žalbe. Podnositeljka je osporila pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda da nisu ispunjeni uslovi da o predmetnoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj , po osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, kao i ocenu tog suda o nedozvoljenosti (redovne) revizije zbog toga što je označena vrednost predmeta spora ispod zakonom propisanog novčanog iznosa za izjavljivanje revizije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 od 18. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje učinjeno podneskom tuženog-protivtužioca od 16. decembra 2011. godine. U stavu drugom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je ona posle smrti svoga supruga Do. P, stekla svojstvo zakupca na neodređeno vreme na stanu, bliže označenom u izreci, koji stan će koristiti sa članovima porodičnog domaćinstva, svojim ćerkama S . P . i I . P , što je tuženi-protivtužilac B. S , dužan da prizna i trpi, te da presuda zamenjuje ugovor o zakupu stana, dok isti ne bude zaključen između parničnih stranaka, u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju. U stavu trećem izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev po tužbi za glavno mešanje tužilje-protivtužene S. P . kojim je tražila da sud utvrdi da je ona nosilac prava zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu, što su tuženi-protivtužilac i tuž ena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dužni da priznaju. U stavu četvrtom izreke presude usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i utvrđeno je da tužilja-protivtužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i tužilja po tužbi za glavno mešanje – protivtužena nemaju pravo da predmetni stan koriste kao nosioci prava zak upa na neodređeno vreme, dok je u stavu petom izreke usvojen tužbeni zahtev tuženog- protivtužioca i obavezane su tužilja-protivtužena i tužilja po tužbi za glavno mešanje – protivtužena da se isele sa svim licima i stvarima iz predmetnog stana, kao i da predaju ključeve stana tuženom-protivtužiocu, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavovima šestim i sedmim izreke presude odlučeno je o troškovima postupka, a stavom osmim ukinuta su označena rešenja prvostepenog suda i obavezana je tužilja-protivtužena da nadoknadi troškove zastupanja od strane advokata. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja-protivtužena u tužbi navela da stanuje u predmetnom stanu neprekidno od marta 1972. godine; da je sud, čitanjem rešenja Tr ećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1593/91 od 13. februara 1992. godine, utvrdio da je ovim rešenjem utvrđeno da je protivnik predlagača B. S, kao vlasnik stana, dužan da sa predlagačem Do . P . zaključi ugovor o zakupu predmetnog stana, koji će predlagač koristiti sa članovima porodičnog domaćinstva D . P . i ćerkama S . P . i I . P, te da to rešenje zamenjuje ugovor o zakupu stana, dok se ugovor ne zaključi po odredbama Zakona o stambenim odnosima; da je sud, čitanjem rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 74/06 od 21. decembra 2006. godine, utvrdio da je tim rešenjem predlagač D . P . upućena na parnicu protiv B . S, radi utvrđenja da je stekla svojstvo zakupca predmetnog stana na neodređeno vreme, a posle smrti zakupca – njenog supruga; da među parničnim strankama nije bilo sporno da je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu bila svekrva tužilje-protivtužene, a da je član njenog porodičnog domaćinstva bio njen sin, suprug tužilje-protivtužene, sa kojim je ona zaključila b rak 9. jula 1977. godine; da je u postupku utvrđeno da je tužilja-protivtužena prijavila preb ivalište na predmetnom stanu 22. juna 1978. godine; da je nakon smrti B. P, zakupac na predmetnom stanu postao Do . P, na osnovu navedenog rešenja suda od 13. februara 1992. godine; da je Do . P . preminuo 17. februara 2006. godine, nakon čega je tužilja D . P . pokrenula vanparnični postupak radi donošenja rešenja koji zamenjuje ugovor o zakupu predmetnog stana; da je tužilja po tužbi za glavno mešanje S. P . ćerka D . P . i poko jnog Do. P . i da je ona od rođenja – 20 . septembra 1977. godine, živela u predmetnom stanu; da je s obzirom na to da je tužilja-protivtužena sa Do . P, kao članom porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, zaključila brak nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), sud ocenio da tužilja-protivtužena nije stekla svojstvo člana porodičnog domaćinstva pokojne B. P, koja je u vreme zaključenja braka bila nosilac stanarskog prava, pa samim tim nema pravo da nastavi sa korišćenjem stana; da kako tužilja-protivtužena nije stekla svojstvo člana porodičnog domaćinstva pokojne B . P, ona ne može biti zakupac na predmetnom stanu, u smislu člana 34. Zakona o stanovanju; da je sud, prilikom donošenja odluke, imao u vidu navode tužilje-protivtužene o tome da se ona u predmetni stan uselila 1972. godine, od kada je sa pokojnim Do . P . bila u vanbračnoj zajednici, ali je ocenio da ovi navodi ne utiču na drugačiju odluku suda; da tužilja-protivtužena nije mogla postati član porodičnog domaćinstva pokojne B . P, pre udaje za pokojnog Do . P, jer vanbračna zajednica do stupanja na snagu Zakona o braku i porodičnim odnosima nije bila zakonom regulisan a, pa iz takve zajednice ona nije mogla da stekne bilo kakva prava vezana za korišćenje stana i sticanja svojstva člana porodičnog domaćinstva; da kako je tužilja po tužbi za glavno mešanje S. P . rođena 20. septembra 1977. godine, odnosno nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, sud je ocenio da ni ona nije mogla postati član porodičnog domaćinstva pokojne B . P, zbog čega, u smislu člana 34. Zakona o stanovanju, ne može biti zakupac na predmetnom stanu; da kako ni tužilja-protivtužena, niti tužilja po tužbi za glavno mešanje – protivtužena , nisu mogle steći svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava – pokojne B . P, to je sud ocenio da je osnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da tužene nemaju pravo da predmetni stan koriste kao nosioci prava zakupa; da su obe tužilje uslove za sticanje svojstva člana porodičnog domaćinstva stekle nakon 29. jula 1973. godine, odnosno nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine , kada se useljenjem u stan u privatnoj svojini nije mogao steći status nosioca stanarskog prava i člana porodičnog domaćinstva; da s obzirom na to da je tuženi-protivtužilac vlasnik predmetnog stana, te da se taj stan nalazi u državini tužilje-protivtužene, kao i njenih ćerki (među kojima je i tužilja po tužbi za glavno mešanje), iako one nemaju pravni osnov za korišćenje tog stana, sud je ocenio da je osnovan zahtev tuženog-protivtužioca za iseljenje tužilja iz predmetnog stana; da je sud, prilikom donošenja odluke, imao u vidu navode tužilje-protivtužene da ona kao korisnik navedenog stana ima pravo da isti trajno koristi, kao i da je tuženi-protivtužilac dobio na korišćenje društveni stan, koji stan je i otkupio, ali je ocenio da ovi navodi ne utiču na drugačiju odluku suda; da je sud, upravo u ovom postupku, utvrdio da tužilja-protivtužena nema pravo da stan koristi trajno, a da tuženi-protivtužilac, u smislu odredbe lana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao vlasnik ima pravo da traži povraćaj stvari – stana, koji je u faktičkoj državini tužilje-protivtužene.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 (pogrešno označen broj 17929/07) od 18. maja 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu u svojini građana bila sada pokojna svekrva tužilje D. P . po ugovoru o korišćenju stana iz 1955. godine, a član njenog porodičnog domaćinstva bio je sin Do . P; da se tužilja u predmetni stan uselila posle 29. jula 1973. godine, kada se više nije moglo steći svojstvo nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, što predstavlja uslov i za korišćenje stana po osnovu zakupa, te da je tužilja po tužbi za glavno mešanje S. P . rođ ena posle 29. jula 1973. godine; da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz čl. 40. i 34. Zakona o stanovanju da se utvrdi da tužilje imaju pravo zakupa na neodr eđeno vreme na predmetnom stanu; da je, suprotno navodima žalbe, bitan status tužilja na dan 29. jul 1973. godine, jer je Zakon o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80), u članu 80. stav 1, zaštit io lica koja su do dana stupanja na snagu tog zakona stekla stanarsko pravo na stanu u svojini građana, tako što im je priznao sva prava koja taj zakon priznaje nosiocima stanarskog prva na stanu u društvenoj svojini; da okolnost da je sada pokojni suprug D. P, posle smrti B . P . kao nosioca stanarskog prava, bio u obavezi da zaključi ugovor o zakupu stana sa vlasnikom stana sada pokojnim B . S . nije od uticaja na drugačiju odluku o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, s obzirom na to da su norme o sticanju stanarskog prava prinudnog karaktera i stanarsko pravo se sticalo samo na način predviđen zakonom; da se zaključenje braka tužilje sa sinom pokojne B. P, koja je bila nosilac stanarskog prava, i useljenje tužilje u stan, odnosno rođenje tužilje S . P, desilo nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine i ne postoji pravni osnov po kome su tužilje mogle steći svojstvo nosioca stanarskog prava, niti svojstvo zakupca u smislu odredaba Zakona o stanovanju, pa su neosnovani žalbeni navodi tužilja kojima se osporava primena materijalno g prava u konkretnom slučaju.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 14/18 od 28. februara 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćen predlog za odlučivanje o reviziji tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao o izuzetno dozvoljenoj po osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku. U stavu drugom izreke osporenog rešenja odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalo g, navedeno: da revizijski sud nije prihvatio predlog apelacionog suda za odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava; da se u reviziji ukazuje na konkretno činjenično i pravno pitanje – prenos prava zakupa na neodređeno vreme, kao posebnog prava za koje tužilja smatra da joj pripada, a koje je proisteklo iz prethodnog stanarskog prava; da su nižestepene presude donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom i pravnim stavovima u pogledu primene člana 2. i člana 80. stav 1. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine (stupio na snagu 29. jula 1973. godine); da je od dana stupanja na snagu navedenog zakona stanarsko pravo, odnosno pravo trajnog korišćenja stana moglo da bude stečeno samo na stanu u društvenoj svojini; da nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana koji je to pravo stekao do 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu navedenog zakona, imao je sva prava i obaveze kao i drugi nosioci stanarskog prava na stanu u društvenoj svojini; da se tužilja uselila u stan koji je predmet spora 9. jula 1977. godine, kada je zaključila brak sa članom porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, dakle posle stupanja na snagu navedenog zakona, pa iz tog razloga, po oceni nižestepenih sudova, nije mogla da stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstva i pravo trajnog korišćenja stana; da su sudske odluke, isto tako, donete u skladu sa sudskom praksom u tumačenju i primeni čl. 30-40. važećeg Zakona o stanovanju; da nosioci stanarskog prava, odnosno zakupci stanova na neodređeno vreme, koji to pravo imaju na stanu u svojini građana nastavljaju sa korišćenjem stana u skladu sa navedenim odredbama zakona (tužilja, kao što je navedeno, nije stekla ova prava); da vlasnik stana ima iste obaveze kao nosilac prava raspolaganja, osim obaveze da korisniku stana omogući otkup; da je stoga odlučeno kao u prvom stavu izreke; da je ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), u vezi člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena.

Pored navedenog, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio i sledeće: da iz zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu od 27. juna 2007. godine sledi da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, istakla da je njena svekrva dala dva stana opštini Vračar za sporni stan, da je tuženi dobio stan u društvenoj svojini , kao i da su ona i njen suprug redovno konkurisali za stan, te da su bodovani kao lica sa rešenim stambenim pitanjem, a o čemu je i priložila dokaze; da je tužilja u tužbi kao i tokom postupka isticala zahtev za o slobođenje od troškova postupka, n avodeći da je ona penzioner i da se nalazi u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji; da iz obrazloženja prve prvostepene presude donete u ovoj parnici – presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1100/07 od 28. januara 2009. godine, proizlazi da je nadležni prvostepeni sud prilikom ocene o osnovanosti predmetnih tužbenih zahteva imao u vidu i odredbe člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ; da je podneskom od 19. januara 2012. godine tužilja, po nalogu suda, obavestila sud o njenom imovnom stanju i stanju članova njene porodice, radi rešavanja o zahtevu za oslobađanje od troškova postupka, kao i da je priložila dokaze o uplatama stanarine u korist tuženog; da je tužilja u žalbi protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 o d 18. maja 2012. godine posebno istakla propust suda da primeni materijalno pravo sadržano u o dredbi člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je osporavajući odluku o iseljenju ponovo ukazala na činjenicu da u predmetnom stanu živi od 1972. godine, da su tu rođene i njene ćerke, da redovno plaća zakupninu za taj stan i da je rešenjem suda – koji zamenjuje ugovor o zakupu predmetnog stana od 1992. godine , donetom po predlogu njenog sada pokojnog supruga, utvrđeno da je ona član porodičnog domaćinstva.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, zajemčena su sledeća prava, i to: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1. ), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1. ).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

U vezi sa istaknutim povredama načela i prava iz člana 6, Evropske konvencije i člana 1. stav 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud konstatuje da je sadržina prava garantovana navedenim odredbama Konvencije i Protokola zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, i to odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud eventualnu povredu tih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) i Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 201 3. godine („Službeni glasnik RS“, broj 37/13). Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81 – prečišćeni tekst, 18/81 i 38/84) , Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85 – prečišćeni tekst, 18/85 i 11/88 ) i Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 12/90, 47/90 i 55/90 „Službeni glasnik RS“, br. 3/90 i 7/90), kojima je bilo uređeno pitanje prava i obaveza nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, odnosno pitanje korišćenja stanova u svojini građana.

5. Polazeći od okolnosti konkretnog slučaja, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u delu u kome je osporena presud a Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine , Ustavni sud je navode ustavne žalbe najpre cenio sa stanovišta istaknute povrede prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije.

Ustavni sud ukazuje na to da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) „ dom“ autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega , postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 20348/92, od 29. septembra 1996. godine, st. 53-54. i McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 19009/04, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). Takvo stanovište izraženo u praksi ESLjP, prihvatio je i Ustavn i sud u svojim odlukama (videti odluke Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine i Už-9495/2013 od 22. oktobra 2015. godine , dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je pravo na poštovanje doma teško razdvojiti od prava na poštovanje porodičnog života, budući da je dom, u smislu tumačenja ESLjP, ključan za aktivnosti koje obuhvataju porodičan život.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju , podnositeljka ustavne žalbe sa svojom porodicom u spornom stanu živela najmanje 40 godina (do podnošenja ustavne žalbe) , kao i da je prethodno u tom stanu živeo njen suprug više od 50 godina (od 1955. do 2006. godine, kada je umro), prvo kao član porodičnog domaćinstva lica koje je bilo nosilac stanarskog prava , a potom kao zakupac stana po osnovu rešenja suda koje zamenjuje ugovor o zakupu stana, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nesumnjivo ima trajne i čvrste veze sa predmetnim stanom. Stoga se taj stan može smatrati njenim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, nezavisno od toga da li ona ima pravni osnov za njegovo dalje korišćenje.

Ustavni sud nalazi da osporena drugostepena presud a, kojom je utvrđeno da podnositeljka nema pravo da koristi sporni stan kao nosilac prava zakupa na neodređeno vreme i kojom je obavezana da se iseli iz predmetnog stana, predstavlja mešanje u njeno pravo na poštovanje doma. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u svojim odlukama zauzeo stav da obavezivanje nekog lica na iseljenje iz stana predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma (videti presude Stankova protiv Slovačke, broj predstavke 7205/02, od 9. oktobra 2007. godine, stav 57. i Ćosić protiv Hrvatske, broj predstavke 28261/06, od 15. januara 2009. godine, stav 18.). Takvo stanovište zauzeo je i Ustavni sud u već pomenutim odlukama Už-5084/2011 i Už-9495/2013 .

Razmatrajući pitanje da li predmetno mešanje predstavlja povredu prava na poštovanje doma, Ustavni sud podseća da član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na poštovanje dom a, ako je to mešanje u skladu sa zakonom, ako se tim mešanjem ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih navedenim članom i ako je ono „neophodno u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva. Pri tome, z ahtev neophodnosti u demokratskom društvu odnosi se kako na procesna, tako i na materijalnopravna pitanja ( videti pomenutu presudu McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 49. i presudu Yordanova i drugi protiv Turske, broj predstavke 25446/06 , od 24. aprila 2012. godine, stav 118.).

ESLjP je u više svojih odluka izrazio stav da gubitak doma predstavlja najizrazitiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te da stoga svako lice izloženo riziku mešanja takvog značaj a, u principu, trebalo bi da ima mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnoga suda, u svetlu relevantnih načela iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što je, prema domaćem pravu, njegovo pravo na korišćenje stana prestalo (vidi presude McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 50. i Ćosić protiv Hrvatske, stav 22. ). Međutim, to pitanje se ne nameće samo po sebi u svakom sporu vezanom za iseljenje iz stana, već je stranka dužna da ukaže na povredu tog prava, a sud pred kojim se vodi takav građanski postupak je nadležan da oceni srazmernost i opravdanost takvog mešanja.

Polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi u postupcima koje vode dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Evropske konvencije. Dakle, redovni sudovi su u obavezi da ispitaju da li se radi o mešanju u prav o na poštovanje doma, da utvrde da li je mešanje bilo utemeljeno na zakonu i usmereno na postizanje legitimnog cilja, te konačno, ako jeste, i da ocene može li se mešanje u pravo na poštovanje doma opravdati sa stanovišta razloga propisanih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, odnosno postoji li neophodna društvena potreba za takvo mešanje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku postavila pitanje mešanja u njeno pravo na poštovanje doma . Podnositeljka je u žalbi protiv prvostepene odluke izričito ukazala na propust prvostepenog suda da primeni odredbu člana 8. Evropske konvencije. Takođe, iz sadržine navoda podnositeljke iznetih u tužbi i u toku postupka, proizlazi da je ona u suštini istkala prigovor mešanja u njeno pravo na poštovanje doma još u prvostepenom postupku . Naime, podnositeljka je sve vreme tokom postupka isticala da u predmetnom stanu živi od 1972. godine, da su tu rođene i njene ćerke, da redovno plaća zakupninu za taj stan i da je rešenjem suda – koji zamenjuje ugovor o zakupu predmetnog stana od 1992. godine, donetim po predlogu njenog sada pokojnog supruga, utvrđeno da je ona član porodičnog domaćinstva. Pored toga , podnositeljka je tokom postupka ukazivala i na to da je ona penzioner i da se nalazi u teškoj materijalnoj situaciji, a u prilog tvrdnjama iznetim u zahtevu za oslobođ enje od plaćanja troškova postupka. Takve činjenice i okolnosti, po oceni Ustavnog suda, su svakako od značaja sa stanovišta sadržine garancija prava na poštovanje doma, iz člana 8. Evropske konvencije.

Iz sadržine prvostepene i drugostepene presude proizlazi da su se sudovi , u vezi sa pitanjem mešanja u pravo n a poštovanje doma, u suštini, jedino bavili time da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za iseljenje iz stana (kao vid ograničenja prava na poštovanje dom a), odnosno da li je ono utemeljeno na zakonu. Naime, u navedenim presudama sudovi su zauzeli stav da ne postoji pravni osnov po kome su tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i tužilja za glavno mešanje mogle steći svo jstvo nosioca stanarskog prava, niti svojstvo zakupca stana u smislu odredaba Z akona o stanovanju, s obzirom na to da su se obe tužilje u predmetni stan uselile nakon stupanja na snagu Zakona o sta mbenim odnosima iz 1973. godine. Iz navedenih razloga, sudovi su ocenili da je osnovan protivtužbeni zahtev za iseljenje podnositeljke ustavne žalbe i tužilje za glavno mešanje iz predmetnog stana.

Ustavni sud podseća da je isto pravno pitanje koje se postavlja u ovom ustavnosudskom predmetu razmatrao i u Odluci Už- 5084/2011 od 17. januara 2013. godine. U tom predmetu utvrđeno je da se podnositeljka ustavne žalbe V.I. u stan u svojini građana uselila 1982. godine zaključenjem braka sa licem koje je postalo nosilac stanarskog prava nakon smrti svoga oca (prethodnog titulara ovog prava) 1981. godine, a koje lice je to svojstvo steklo kao član porodičnog domaćinstva pokojnog oca , jer je u stanu živelo pre i posle 29. jula 1973. godine. Takođe, utvrđeno je i da suprug podnositeljke ustavne žalbe V.I. nakon smrti svoga oca, nije imao zaključen ugovor o korišćenju stana sa vlasnicima. Polazeći od tako utvrđenih činjenica, sudovi su usvojili zahtev za iseljenje podnositeljke. U navedenoj Odluci Ustavni sud je istakao da smatra ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova da lice koje se u stan u privatnoj svojini uselilo posle 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine , ne može da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, ali da se arbitrernost u primeni merodavnog prava ogleda u izjednačavanju pojmova nosioca stanarskog prava i korisnika stana. Ustavni sud je tom prilikom, ukazujući na to da Zakon o stambenim odnosima nije onemogućio da se nakon stupanja na snagu tog zakona stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstava nosioca stanarskog prava, odnosno svojstvo korisnika stana, zaključio da je podnositeljka V.I. u režimu Zakona o stambenim odnosima stekla pravo da trajno koristi sporni stan u svojini građana jer se u njega zakonito uselila zaključenjem braka sa nosiocem stanarskog prava, čime je stekla svojstvo korisnika stana.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju reč o bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u predmetu Už-5084/2011, s tim što je pokojni suprug podnositeljk e ustavne žalbe imao pravni osnov za korišćenje spornog stana – rešenje suda koji je zamenjivao ugovor o zakupu, a u kome je podnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa svojim ćerkama, bila označena kao član porodičnog domaćinstva, za razliku od pomenutog predmeta u kome suprug podnositeljke nije imao ni ugovor o zakupu stana, niti je u vanparničnom postupku ishodovao rešenje koji zamenjuje takav ugovor. Postupajući sudovi su i u ovom predmetu ocenili da podnositeljka nema pravni osnov za korišćenje spornog stana i obavezali je da se iseli iz stana. Ustavni sud posebno ukazuje na to da u osporenoj drugostepenoj presudi, kojom je potvrđena prvostepena presuda, nisu izne ti suštinski drugačiji razlo zi za ocenu osnovanosti predmetnog protivtužbenog zahteva za iseljenje iz stana, u odnosu na razloge sadržane u odluci koja je bila predmet ustavnosudske ocene u navedenom predmetu Už-5084/2011, niti su pak izneti dodatn i argumenti za takvu odluku , a što bi eventualno moglo uticati i na drugačiju ocenu Ustavnog suda o spornom pravnom pitanju.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu stavove izražene u praksi redovnih sudova povodom spornog pravnog pitanja, a na koje ukazuje i Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 14/18 od 28. februara 2018. godine. Naime, revizijski sud je u osporenom rešenju konstatovao da su nižestepene presude – kojima je ocenjeno da tužilja koja se uselila u predmetni stan posle 29. jula 1973. godine nije mogla da stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstva i pravo trajnog korišćenja stana, donete u skladu sa sudskom praksom u pogledu primene i tumačenja odredaba člana 2. i člana 80. stav 1. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, kao i odredaba čl. 30-40. Zakona o stanovanju.

Međutim, uvidom u presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 712/15 od 2. novembra 2016. godine, na koju se poziva podnositeljka i koju je priložila uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je revizijski sud , i pored utvrđene činjenice da se tužilac u predmetni stan uselio posle 1973. godine (živi u s tanu od 1980. godine, kada je rođen), ocenio da tužilac poseduje zakonit pravni osnov i pravo da nastavi da koristi predmetni stan u svojstvu zakupca stana na neodređeno vreme, na osnovu člana 34. stav 1, u vezi sa članom 40. Zakona o stanovanju. Ono što je revizijski sud posebno istakao u prilog svom stavu je činjenica da je tužilac , u konkretnom slučaju, imao svojstvo ugovornog člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, tj. da je vlasnik stana zaključenjem takvog ugovora (1990. godine) sa nosiocem stanarskog prava, tužiocu priznao status člana porodičnog domaćinstva i korisnika stana. Iz ove revizijske presude nesumnjivo proizlazi da u ovom predmetu relevantne zakonske odredbe (pre svega, odredbe člana 34. stav 1. i člana 40. Zakona o stanovanju) nisu tumačene na način da lice koje se uselilo u stan u svojini građana posle 29. jula 1973. godine ne može steći svojstvo člana porodičnog domaćinstva i pravo trajnog korišćenja stana.

Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe važećeg Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 104/16) , kojim je, pored ostalog, uređeno i pitanje zakupa na neodređeno vreme stana u svojini građana. Tako je odredbama navedenog zakona predviđeno pravo zakupca takvog stana (zakupac koji je to pravo stekao u skladu sa zakonom i stan koristi po pravnom osnovu – član 140. stav 1.) na preseljenje u stan u javnoj svojini, pod uslovima i na način predviđen zakonom (član 141.), kao i to da pravo na preseljenje u slučaju smrti zakupca imaju i članovi njegovog porodičnog domaćinstva (član 141. stav 7.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da ni u ovom ustavnosudskom predmetu nema razloga da odstupi od svog stava iznetog u Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine o ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava . Stoga je Ustavni sud ocenio da mešanje u prav o na poštovanje doma nije bilo u skladu sa zakonom, a što za posledicu ima povred u tog prava.

U takvoj situaciji, po pravilu, nije se potrebno dalje upuštati u ocenu ispunjenosti drugih uslova za dopušteno mešanje u pravo na poštovanje doma iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije. Ipak, Ustavni sud smatra da je, u okolnostima konkretnog slučaja, neophodno ukazati i na to da prvostepeni sud u svojoj presudi nije razmatrao navode podnositeljke kojima je ukazivala na pitanje prava na poštovanje doma , već je samo utvrđivao činjenice relevantne za postojanje zakonitog pravnog osnova za korišćenje predmetnog stana, odnosno ispunjenost zakonom propisanih uslova za iseljenje iz stana. Takođe, ni drugostepeni sud u osporenoj presudi nije uopšte cenio navode podnositeljke o propustu prvostepenog suda da primeni odredbu člana 8. Evropske konvencije, već je potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno i da je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Ustavni sud napominje da su redovni sudovi slobodni u oceni koje će činjenice smatrati kao pravno relevantne za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva. Međutim, u slučaju kada stranka u postupku istakne prigovor mešanja u pravo na poštovanje dom a, sudovi su dužni da razmotre i ocen e činjenice na kojima stranka temelji takve svoje tvrdnje , i to ne samo one koje se tiču zakonitosti mešanja, naravno , ako ocene da je ono u skladu sa zakonom, već i one koje se odnose na ispunjenost drugih uslova iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije, uključujući i pitanje srazmernosti i opravdanosti mešanja .

Imajući u vidu da su se postupajući sudovi, i pored ukazivanja podnositeljke na pitanje prava na poštovanje doma, ograničili samo na utvrđenje da li je podnositeljka imala zakonit pravni osnov za korišćenje spornog stana, bez upuštanja u ocenu da li je predmetno ograničenje prava (iseljenje iz stana) imalo legitiman cilj i da li je bilo neophodno u demokratskom društvu, odnosno da li je bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo , Ustavni sud nalazi da podnositeljki u predmetnom parničnom postupku nisu bile obezbeđene odgovarajuć e procesnopravne garancije sa stanovišta zaštite prava na poštovanje doma. Stoga, po oceni Ustavnog suda, takav propust sudova, takođe, predstavlja razlog za utvrđenje povrede prava na poštovanje doma. Takav stav je zauzeo i ESLjP u više svojih odluka (videti, pored ostalih, presude Paulić protiv Hrvatske, broj predstavke 3572/06, od 22. oktobra 2009 . godine, stav 45. i Brezec protiv Hrvatske, broj predstavke 7177/10, od 13. jula 2012. godine, stav 50.).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije , pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17929/11 od 18. maja 2012. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga utvrđena povred a prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije i da je određeno da isti sud ponovo odluči o žalbama stranaka, Ustavni sud nije posebno cenio navode podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajamčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava.

7. Kako je osporenom drugostepenom presudom i tužilja za glavno mešanje – protivtužena S. P, koja u spornom stanu živi od svog rođenja (1977. godine), prvo kao član porodičnog domaćinstva svoje babe B. P, a potom i svog oca, odnosno majke – ovde podnositeljke ustavne žalbe , obavezana da se iseli iz tog stana, iz suštinski istih pravnih razloga kao i podnositeljka ustavne žalbe, a uzimajući u obzir i pravnu prirodu i međusobnu uslovljenost i koneksitet predmetnih tužbenih i protivtužbenih zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema S. P , koja nije podnela ustavnu žalbu, pa je, u skladu sa odredb om člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome je osporeno rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 14/18 od 28. februara 2018. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka osporila navedeno rešenje u celini, i to kako u delu u kome je odlučeno o nedopuštenosti revizije kao izuzetno dozvoljene, tako i u delu u kome je odlučeno o nedozvoljenosti (redovne) revizije.

U odnosu na odluku o nedopuštenosti revizije kao izuzetno dozvoljene, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je parnična stranka imala samo procesnu mogućnost da izjavi „izuzetnu“ reviziju, a ocena njene dopuštenosti je u dispoziciji Vrhovnog kasacionog suda. Ovo pravno sredstvo nije ustanovljeno radi zaštite pojedinačnih prava parničnih stranaka, već radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ujednačavanje sudske prakse ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Upravo iz navedenog razloga, osporeno revizijsko rešenje doneto povodom „izuzetne revizije“ ne može se dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Rešenju Už-683/2013 od 13. marta 2014. godine.

Ustavni sud je ocenio da se ni navodi ustavne žalbe o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti (redovne) revizije izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6510/16 od 9. novembra 2016. godine, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog ak ta.

Kako podnositeljka ustavne žalbe povredu prava iz član 36. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na jednaku zaštitu prava potkrepljuju tvrdnj e o povredi tog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava i člana 8. Evropske konvencije ne mogu se dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na imovinu i prava na poštovanje doma, imajući u vidu da je osporenim rešenjem odlučivano samo o ispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje o izjavljenoj reviziji.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na poštovanje doma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti