Odbacivanje ustavne žalbe protiv presuda o naknadi po ugovoru o delu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu poslodavca, jer nisu navedeni ustavnopravno relevantni razlozi koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da su osporene odluke redovnih sudova o isplati naknade po ugovoru o delu dovoljno obrazložene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . i M . P, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N . i M . P . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 16802/17 od 29. oktobra 2020. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 16802/17 od 29. oktobra 2020. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljki ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva Finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-01584/2015-13 od 28. februara 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . i M . P, obe iz Beograda, preko punomoćnika T. H . L, advokata iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 8. januara 20 21. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 16. februara 2021. godine, protiv presude Upravnog suda U. 16802/17 od 29. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da je proizvoljan i arbitraran stav Upravnog suda da sporna parcela nije bila predmet „prinudn og oduzimanja“ i da je „formalno nacionalizovana “ kao gradsko građevinsko zemljište. P o mišljenju podnositeljki ustavne žalbe, neosnovani su navodi osporene presude da je bivšim vlasnicima parcele, kuće i pomoćnog objekta pravo svojine na tim nepokretnostima prestalo zaključenjem ugovora o kupoprodaji od 6. septembra 1960. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnositeljkama na naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 3993/2013 o d 25. septembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za vraćanje , odnosno obeštećenje dela građevinskog zemljišta na k.p. broj …/1 starog premera, odnosno …/1 novog premera KO Savski venac, koji ne služi redovnoj upotrebi objekta broj 1 – porodične stambene zgrade, bivšeg vlasnika R. M . (tačka 1. dispozitiva) i određeno da će o preostalom delu zahteva, koji se odnosi na vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. broj …/3 starog premera, odnosno broj …/3 novog premera, biti naknadno odlučeno (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano: da je zaključkom Agencije prekinut postupak po predmetnom zahtevu u delu koji se odnosi na k.p. broj …/3 starog premera, odnosno k.p. …/3 novog premera, jer je pred nadležnim organom u toku postupak po zahtevu podnositeljki za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju iz poseda te parcele; da je punomoćnik podnositeljki na javnoj raspravi održanoj 25. jula 2014. godine precizirao zahtev, tako što je izjavio da predmet povraćaja nije kuća, već samo zemljište, te da pomoćna zgrada, koja je bila šupa od dasaka, na terenu više ne postoji. Agencija je dalje navela da je u postupku utvrđeno : da su rešenjem Odeljenja za finansije NOO Savski venac od 25. juna 1959. godine nacionalizovane i postale društvena svojina k.p. br. …/ 1 (dalje u tekstu: sporna parcela) i …/3 KO Beograd 7 sopstvenika D. T . i R . M, sa po ½; da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Savski venac od 18. decembra 1959. godine nacionalizovana i postala društvena svojina zgrada u U. broj … u Beogradu, koja se sastoji od jednog stana od osam soba, kao vlasništvo navedenih lica; da su rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Savski venac od 29. aprila 1960. godine izuzeti od nacionalizacije i ostavljeni u svojinu ranijim vlasnicima stanovi od po četiri sobe u prizemlju i na prvom spratu zgrade u U. broj … u Beogradu; da su D. V . i R . M, kao prodavci, zaključile kupoprodajni ugovor sa Saveznim državnim sekretarom za poslove finansija, u ime FNRJ, koji je overen u Drugom sreskom sudu u Beogradu Ov. broj 4294/60 od 6. septembra 1960. godine ; da je predmet tog ugovora „nepokretnost upisana u ZKUL broj …, k.p. broj …/1, koja se sastoji od stambene zgrade sa dva četvorosobna stana i zemljišta površine 1395,10 m2 “, na kome se nalaze voćnjak i „jedna stambena zgrada od slabog materijala“; da je u članu 2. tog ugovora navedeno da su vlasnici nepokretnosti koja je predmet ugovora D. V . i R . M . sa po 1/2, a da su rešenjem komisije za nacionalizaciju određeni posebni delovi zgrade i vlas ništvo na njima ; da je na osnovu rešenja da je „rešenjem suda Dn. 4594/60“, na osnovu navedenih rešenja o nacionalizaciji i predmetnog ugovora nepokretnost u A listu upisana kao društvena svojina i zabeleženo da su izuzeti od nacionalizacije fizički delovi zgrade u U. broj …, te zabeleženo pravo raspolaganja na fizičkim delovima zgrade u korist Direkcije objekata za opšte državne potrebe reprezentacije; da je rešenjem SO Savski venac od 5. februara 1970. godine određena opština Savski venac kao organ raspolaganja i korišćenja na zgradi u društ venoj svojini u U. broj … na spornoj parceli; da su na osnovu odobrenja iz 1992. godine od dva postojeća stana formirana četiri; da su nakon toga fizička lica upisana kao nosioci prava svojine na tim stanovima sa obimom udela 1/1 i kao nosioci prava na objektu sa zajedničkim udelom , a da je zemljište na spornoj parceli ukupne površine 1380 m2, upisano kao svojin a Republike Srbije , korisnik gradska opština Savski venac.

Agencija je, polazeći od navedenog, ocenila da su podnositeljke ustavne žalbe predmetnim kupoprodajnim ugovorom raspolagale nepokretnošću na spornoj parceli, i to svojim suvlasničkim udelima sa po ½, imajući u vidu da u momentu zaključenja ugovora nisu bili doneti propisi koji su uređivali etažnu svojinu i zemljišno-knjižni upis te svojine, „što je tek ustanovljeno Zakonom o svojini na delovima zgrada („Službeni list SFRJ“ br. 43/65 i 57/65)“, te da su raspolagale svojim pravom korišćenja sa po ½ nacionalizovanog zemljišta na toj parceli, budući da je bivšim vlasnicama, kao sopstvenicima svih posebnih delova zgrade, u skladu sa članom 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, ostavljeno pravo besplatnog korišćenja zemljišta na spornoj parceli.

Pozivajući se na odredbe čl. 1, 2, 3. i 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i člana 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, Agencija je zaključila da predmetna imovina nije oduzeta pri menom propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da se predmetni ugovor o kupoprodaji ne može smatrati aktom o podržavljenju, posebno imajući u vidu da je zaključen posle 1958. godine.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01584/2015-13 od 28. februara 2017. godine odbijena je žalba podnositeljki ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije , iz razloga navedenih u pobijanom rešenju. Drugostepeni organ je ocenio neosnovanim navode žalbe da su podnositeljke pravo svojine na spornoj parceli izgubile nacionalizacijom i da na kupca nisu prenele pravo svojine na toj parceli.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16802/17 od 29. oktobra 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljki ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je prihvatio razloge tuženog organa za odbijanje žalbe podnositeljki i istakao da je pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta predstavljalo jedinstveno pravo, koje je u sebi sadržavalo sve elemente prava svojine do 15. februara 1968. godine i stupanja na snagu Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera, te da predmetno zemljište nikada nije bilo izuzeto iz poseda prethodnih vlasnica, koje su njime raspolagale kupoprodajnim ugovorom, tako što su prenele na kupca i pravo korišćenja na zemljištu na kome je zgrada izgrađena. Po oceni tog suda, predmetna parcela nije bila predmet prinudnog oduzimanja, već je samo „formalno nacionalizovana“ kao gradsko građevinsko zemljište.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Članom 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC “, br. 72/11 i 108/13) predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, „Službeni list FNRJ“, broj 52/58 ( tačka 34)).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, takođe, propisano: da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona ( član 15. stav 2.); da je predmet vraćanja, u smislu ovog zakona, građevinsko zemljište u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, kao i građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj odnosno zadružnoj svojini ( član 22. stav 1.).

Odredbom člana 101. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11 i 121/12 ), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja predmetnog rešenja Agencije, bilo je propisano da vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, poslovnim i poslovno-stambenim zgradama izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade.

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68), koji je Savezna narodna skupština usvojila 28. decembra 1958. godine, propisano je: da z grade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se r ešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da ako se na nacionalizovanoj građevinskoj parceli nalazi zgrada koja nije nacionalizovana, sopstvenik te zgrade ima pravo besplatnog korišćenja zemljišta koje pokriva zgrada i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, sve dok na tom zemljištu postoji zgrada (član 37.); da se za nacionalizovanu zgradu ili posebni deo zgrade, zajedno sa zemljištem koje pokriva zgrada i zemljištem koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, ranijem sopstveniku daje naknada koja iznosi 10% od stanarine koja se plaća za tu zgradu ili deo zgrade na dan stupanja na snagu ovog zakona - za vreme od 50 godina (član 42.) .

Odredbama Zakona o svojini na delovima zgrada („Službeni list FNRJ “, br. 16/59 i 48/59 ), koji je bio na snazi na dan zaključenja predmetnog kupoprodajnog ugovora, bilo je predviđeno: da su posebni delovi zgrada u pravnom prometu i mogu se pravnim poslovima sticati i otuđivati, kao i prenositi između društvenih pravnih lica, u granicama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (član 2. stav 3.); da a ko je zgrada u etažnoj svojini podignuta na građevinskoj parceli u društvenoj svojini, svaki sopstvenik posebnog dela te zgrade ima trajno pravo korišćenja građevinske parcele na kojoj je zgrada podignuta (član 6. stav 1.); da ako je zgrada u etažnoj svojini podignuta na građevinskoj parceli u građanskoj svojini, svaki sopstvenik posebnog dela zgrade ima svojinu na idealnom delu građevinske parcele srazmerno vrednosti svog posebnog dela prema ukupnoj vrednosti cele zgrade (član 6. stav 2.) ; da će se upis svojine na posebnom delu nacionalizovane zgrade koji je na osnovu tog zakona pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa ostavljen u svojini ranijeg sopstvenika izvršiti na zahtev sopstvenika, na osnovu samih tih rešenja (član 57. stav 1.); da u slučajevima iz stava 1. ovog člana nije potrebno podnošenje zemljišnoknjižnom sudu plana posebnih delova zgrade, a u zbirku isprava knjige "E" unosi se samo pravnosnažno rešenje komisije za nacionalizaciju na osnovu koga je izvršen upis (član 57. stav 2.).

Saglasno odredbama člana 6. Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera („Službeni list SFRJ “, broj 5/68 ), sopstvenik zgrade stiče pravo da koristi zemljište koje je pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, danom kada su ta zemljišta postala društvena svojina, to pravo traje dok postoji z grada na tom zemljištu i ne može se zasebno prenositi, a u slučaju prenosa prava svojine na zgradu koja se nalazi na zemljištu na koje postoji pravo korišćenja, na sticaoca zgrade prelazi i to pravo.

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatraju da je njihovom pravnom prethodniku na osnovu rešenja o nacionalizaciji oduzeto pravo svojine na spornoj parceli, kući i pomoćnom objektu i da je proizvoljan stav Upravnog suda da sporna parcela nije bila predmet „prinudnog oduzimanja“, već je „formalno nacionalizovana“ kao gradsko građevinsko zemljište.

Ocenjujući ove navode sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( presuda Kopecký protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine , st. 45. do 52.).

Ustavni sud je konstatovao da su u postupku koji je okončan osporenim aktom utvrđene sledeće činjenice:

- da su rešenj ima nadležnog organa od 25. juna, odnosno 18. decembra 1959. godine nacionalizovane i postale društvena svojina sporna parcela i zgrada izgrađena na toj parceli, koja se sastoji od jednog stana od osam soba;

- da su rešenjem nadležnog organa od 29. aprila 1960. godine izuzeti od nacionalizacije i ostavljeni u svojinu ranijim vlasnicama stanovi od po četiri sobe u prizemlju i na prvom spratu zgrade na spornoj parceli;

- da su bivše vlasnice D. V . i R . M, kao prodavci, zaključile ugovor o kupoprodaji sa Saveznim državnim sekretarom za poslove finansija , u ime FNRJ , čiji je predmet sporn a parcela, koja se sastoji od stambene zgrade sa dva četvorosobna stana i zemljišta površine 1395 m2, na kome se nalaze voćnjak i „jedna stamb ena zgrada od slabog materijala;

- da je na osnovu tog ugovora sporna parcela upisana kao društvena svojina i zabeleženo pravo raspolaganja na fizičkim delovima zgrade u korist Direkcije objekata za opšte državne potrebe reprezentacije;

- da su radovima na adaptaciji predmetne zgrade formirana četiri stana i fizička lica upisana kao nosioci prava svojine na tim stanovima sa obimom udela 1/1 i kao nosioci prava na objektu sa zajedničkim udelom ;

- da je zemljište na spornoj parceli ukupne površine 1380 m2, u pisano kao javna svojin a Republike Srbije , korisnik gradska opština Savski venac.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo sporno da je pravnom prethodniku podnositeljki ustavne žalbe nacionalizovana sporna parcela , ali se kao sporno postavilo pitanje da li je raniji sopstvenik izgrađenog građevinskog zemljišta mogao da raspolaže tim zemljištem nakon nacionalizacije.

Ustavni sud je konstatovao da iz naveden ih odred aba zakona proizlazi: da se pravo na vraćanje imovine može ostvariti za imovinu oduzetu primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta; da je predmet vraćanja podržavljeno građevinsko zemljište u javnoj svojini Republike Srbije; da je ranijem sopstveniku davana naknada za nacionalizovanu zgradu ili posebni deo zgrade, zajedno sa zemljištem koje pokriva zgrada i zemljištem koje služi za redovnu upotrebu te zgrade; da je sopstvenik posebnog dela zgrade podignute na građevinskoj parceli u društvenoj svojini imao trajno pravo korišćenja građevinske parcele na kojoj je zgrada podignuta; da je sopstvenik zgrade sticao pravo da koristi zemljište koje je pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, danom kada su ta zemljišta postala društvena svojina, i to se pravo nije moglo zasebno prenositi.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud smatra neprihvatljivom ocenu Agencije da su bivše vlasnice raspolagale svojim pravom sa po 1/2 korišćenja nacionalizovanog zemljišta na spornoj parceli, u skladu sa članom 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da se navedena odredba zakona odnosila na situaciju kada se nacionalizovanoj građevinskoj parceli nalazila zgrada koja nije nacionalizovana, u kom slučaju je sopstvenik zgrade imao pravo besplatnog korišćenja zemljišta, ali samo u delu koji pokriva zgrada i koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, i to dok na tom zemljištu postoji zgrada.

Ustavni sud, takođe, smatra proizvoljnim stanovište Upravnog suda izraženo u osporenoj presudi, prema kome je pravo korišćenja nacionalizovanog gradskog građevinskog zemljišta „sadržavalo sve elemente prava svojine do 15. februara 1968. godine i stupanja na snagu Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera“. Naime, iz odredaba tog zakon a proizlazi da je 28. decembra 1958. godine – kada je stupio na snagu Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sopstvenik zgrade stekao pravo da koristi zemljište koje je pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu i da se to pravo nije moglo posebno prenositi. Iz toga dalje sledi da sopstvenik zgrade nije imao ni pravo korišćenja na celoj katastarskoj parceli na kojoj se nalazila zgrada, a posebno ne pravo raspolaganja. Sud, s tim u vezi, konstatuje da su u konkretnom slučaju izuzeti iz naci onalizacije samo posebni delovi zgrade izgrađene na spornoj parceli , a da je u vreme zaključenja predmetnog kupoprodajnog ugovora zgrada bila u društvenoj svojini , kao i sporna parcela. To znači da su bivše vlasnice mogle raspolagati samo posebnim delovima te zgrade, na kojima su imale pravo svojine, pa su samo ti delovi zgrade mogli biti predmet kupoprodajnog ugovora. Činjenica da je sporna parcela označena kao predmet ugovora o kupoprodaji koji su bivše vlasnice zaključile sa državnim organom 1960. godine, po nalaženju Ustavnog suda, nije od uticaja na ostvarivanje prava na restituciju, budući da na osnovu tog ugovora nije ni izvršen upis prava na spornoj parceli. Iz navedenog razloga ranije vlasnice nisu ni imale razlog da traže poništavanje navedenog ugovora, niti upis prava na parceli, što se u predmetnom rešenju Agencije navodi u prilog tome da su one raspolagale „zemljištem u celini“ na spornoj parc eli.

S obzirom na to da je sporna parcela nacionalizacijom prešla u društvenu svojinu, da je na osnovu predmetnog ugovora o kupoprodaji u javnim knjigama izvršena promena upisa samo u pogledu posebnih delova zgrade, a da je u postupku donošenja predmetnog rešenja Agencije utvrđeno da je sporna parcela u svojini Republike Srbij e, Ustavni sud smatra da su podnositeljke ustavne žalbe imale legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na vraćanje, odnosno obeštećenje za spornu parcelu u delu koji nije potreban za redovnu upotrebu stambene zgrade koja se nalazi na toj parceli. Naime, saglasno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja na građevinskom zemljištu prešlo je u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici.

Po nalaženju Ustavnog suda, odluka o odbijanju zahteva za restituciju navedenog dela sporne parcele , koju je zasnovana na oceni da ta imovina nije oduzeta primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju jer je njome raspolagano predmet nim ugovor om o kupoprodaji , predstavlja mešanje u pravo podnositeljki ustavne žalbe na mirno uživanje imovine, koje nije izvršeno u skladu sa zakonom. Ustavni sud je u odlukama Už-6763/2011 od 30. januara 201 4. godine i Už-5971/2012 od 5. novembra 2015. godine ocenio da takav zaključak ne stvara potrebu da se utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca, sa druge strane, prihvatajući stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u presudi Iatridis protiv Grčke , broj 31107/96, od 25. marta 1999. godine, stav 58.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio razloge na kojima je zasnovana ocena o zahtevu koji se odnosi na deo sporne parcele koji nije potreban za redovnu upotrebu stambene zgrade , Ustavni sud je utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava i , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda U. 16802/17 od 29. oktobra 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljki ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva Finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-01584/2015-13 od 28. februara 2017. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavnom žalb om se , takođe, ukazuje na to da u osporenoj presudi nisu ocenjeni navodi tužbe koji se odnose na zahtev za vraćanje pomoćnog objekt a izgrađenog na spornoj parceli. Ispitujući ove navode, Ustavni sud je konstatovao da se precizira ni zahtev podnositeljki odnosi sam o na zemljište, a ne i na pomoćn i objekat, koji, prema tvrdnji njihovog punomoćnika, više ne postoji . Pored toga, predmetnim rešenjem Agencije je određeno da će naknadno biti odlučeno samo o delu zahteva koji se odnosi na vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. broj …./3 novog premera, te su podnositeljke, ukoliko su smatrale da je Agencija trebalo da odluči i o delu zahteva koji se odnosi na pomoćni objekat, mogle da traže donošenje dopunskog rešenja, saglasno odredbi člana 206. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku,

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na imovinu.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud j e ocenio da se njihovo pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na imovinu može ostvariti poništavanjem osporenog akta i određivanjem da Upravni sud ponovo odluči o tužbi podnositeljki podnetoj protiv upravnog akta kojim je okončan predmetni upravni postupak. Ovaj sud konstatuje da zahtev ustavne žalbe za naknadu materijalne štete nije potkrepljen dokazima o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasnoj uzročnoj vezi između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS “, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.