Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak, pokrenut 2003. godine, prekinut je 2008. godine na predlog tužilaca i od tada je neaktivan. Sud je naglasio da je prevashodna dužnost suda da okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2490/2010
11.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Tintora, Gorana Ranđelovića, Stojana Zlateskog i Luke Čvorovića, svi iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Tintora, Gorana Ranđelovića, Stojana Zlateskog i Luke Čvorovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5710/03 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Tintor, Goran Ranđelović, Stojan Zlateski i Luka Čvorović, svi iz Beograda, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli su 21. i 24. maja 20 10. godine Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5710/03.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už–2456/2010, Už–2488/2010, Už–2489/2010 i Už–2490/2010. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio da se spoje postupci po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už–2488/2010 i Už–2489/2010 pripojeni predmetu Už–2456/2010, a predmet Už–2456/2010 je naknadno pripojen ovom predmetu Už–2490/2010.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Služ beni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5710/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, su 9. septembra 2003. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova. Tužbom su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati u tužbi opredeljene novčane iznose. Odgovor na tužbu je 3. novembra 2003. godine primljen u tom sudu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održao 3. februara 2004. godine. Nakon toga, prvostepeni sud se pismenim putem obraćao određenim državnim organima u cilju pribavljanja potrebnih podataka o primanjima tužilaca, a u vezi sprovođenja postupka po podnetoj tužbi.

U podnesku koji je naslovljen kao „Predlog za nastavak postupka“ od 16. septembra 2005. godine, tužioci su naveli da je Vrhovni sud Srbije zauzeo pravni stav koji je od značaja u ovoj pravnoj stvari i predložili su da sud zakaže ročište i odredi ekonomsko - finansijsko veštačenje na okolnosti koje su bitne za presuđenje.

Tužioci su preko punomoćnika 12. oktobra 2006. godine dostavili sudu podnesak kojim su ponovo urgirali za nastavak postupka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu od 15. juna 2007. godine prihvatio predlog tužilaca za dopunu dokaznog postupka i naložio pribavljanje predloženih dokaza. Ročište koje je bilo zakazano za 22. novembar 2007. godine je odloženo za 22. februar 2008. godine i o tome su obaveštene parnične stranke.

Na ročištu koje je održano 22. februara 2008. godine punomoćnik tužilaca je predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. februara 2008. godine doneo rešenje kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je punomoćnik tužilaca na ročištu od 22. februara 2008. godine predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava od strane Vrhovnog suda Srbije po prethodnom pitanju i da je odlučujući o predlogu punomoćnika tužilaca, sud našao da navedeni razlog predstavlja prethodno pitanje za odluku u parnici, pa je primenom odredbe člana 215. Zakona o parničnom postupku prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. Punomoćnik tužilaca nije tražio pismeni otpravak tog rešenja i odmah po njegovom objavljivanju se odrekao prava na žalbu, a tuženi u zakonskom roku nije izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka.

Predmet je arhiviran 2. aprila 2008. godine.

Spisi predmeta su 14. marta 2013. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom , od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 9. septembra 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 24. maja 2010. godine, trajao šest godina, osam meseci i petnaest dana, s tim da je postupak u prekidu od 22. februara 2008. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka , u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se navedena dužina trajanja parnice od sada već više od devet godina, odnosno četiri godine i pet meseci do prekida postupka i pet godina nakon prekida postupka, ne može smatrati razumnom dužinom trajanja jednog postupka, niti može biti opravdana bilo kakvom složenošću pravnih pitanja i činjeničnog stanja .

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosioci ustavne žalbe su se obratili Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nisu podneli predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosilaca ustavne žalbe koji nisu koristili svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po nj ihovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede , u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocima povređeni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti