Odbijena ustavna žalba zbog nedostupnosti podnosioca tokom krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je utvrdio da je podnosilac bio nedostupan sudu preko 14 godina. Dugo trajanje postupka od skoro 16 godina pripisano je isključivo krivici podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J . iz B . kod Pećinaca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. J . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji K. 282/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J . iz B . kod Pećinaca podneo je Ustavnom sudu, 27. marta 2017. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 49/17 od 22. februara 2017. godine, zbog p ovrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji K. 282/16.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno:

- da je krivični postupak protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , započet 1. juna 2001. godine, rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Inđiji u predmetu Ki. 137/01, a da je pravnosnažno okončan 22. februara 2017. godine, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 49/17;

- da je krivični postupak neopravdano trajao skoro 16 godina, te da je očigledno da pravnosnažna odluka nije doneta u razumnom roku;

- da je okrivljenom povređeno pravo na odbranu time što ni njemu ni braniocu nisu uručeni nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke G. B . i time što je rešenjem od 29. novembra 2016. godine odbijen kao suvišan dokazni predlog da se u svojstvu svedoka sasluša S.J.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te da ukine osporenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji K. 282/16 , utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Rešenjem o sprovođenju istrage istražnog sudije Opštinskog suda u Inđiji Ki. 137/01 (nije naveden datum donošenja rešenja o sprovođenju istrage, ali je rešenje doneto između 22. maja, odnosno 1. juna 2001. godine, kada je nadležno javno tužilaštvo podnelo zahteve za sprovođenje istrage protiv okrivljenog , i 8. juna 2001. godine, kada istražni sudija rešenjem Opštinskog suda u Inđiji Ki. 137/01 spojio predmete ovog suda Ki. 137/01 i Ki. 150/01) pokrenut je krivični postupak protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 166. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 166. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

U toku istražnog postupka saslušano je pet svedoka.

Aktom Opštinskog suda u Inđiji Ki. 137/01 od 23. jula 2001. godine od Odeljenja unutrašnjih poslova u Zemunu traženo je da se kroz odjavno -prijavnu službu i posebno proverom na terenu utvrdi tačno mesto prebivališta Z. J, ovde podnosioca.

Aktom Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijata unutrašnjih poslova – Uprava kriminalističke policije broj 233 – 3635/98 od 30. jula 2001. godine Opštinski sud u Inđiji izvešten je da se Z . J . nalazi u bekstvu i da je od strane SUP -a Beograd raspisana potraga na osnovu naredbe Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetu K. 14334/99.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji Ki. 137/01 od 10. avgusta 2001. godine prema okrivljenom je određen pritvor , koji se imao računati od časa lišenja slobode.

Istog dana Opštinski sud u Inđiji doneo je naredbu za izdavanje poternice protiv okrivljenog u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da se okrivljeni ne može pronaći na označenoj adresi; da je dostavna služba izvestila da se okrivljeni odselio, a da nadležna služba SUP -a Beograd obaveštava da se okrivljeni nije odjavio sa označene adrese, ali da je u bekstvu i da je za njim raspisana potraga po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu; da je, kako je okrivljeni u bekstvu, Opštinsko javno tužilaštvo u Inđiji stavilo predlog da se protiv okrivljenog prekine istraga, raspiše poternica i odredi pritvor, te da istražni sudija nalazi da je predlog osnovan i da donosi ovu naredbu radi raspisivanja poternice.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji Ki. 137/01 od 10. avgusta 2001. godine prekinuta je istraga protiv okrivljenog i određeno je da će se istraga nastaviti kada prestanu procesne smetnje koje su prouzrokovale prekid.

Naredba za izdavanje poternice Ki. 137/01 od 10. avgusta 2001. godine dostavljena je Opštinskom javnom tužilaštvu u Inđiji 13. avgusta 2001. godine, a Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Sremskoj Mitrovici 20. avgusta 2001. godine, što je utvrđeno uvidom u dostavnice za lično dostavljanje.

Aktom Kt. 109/01 od 10. jula 2012. godine Osnovno javno tužilaštvo u Inđiji zatražilo je obaveštenje od istražnog sudije Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici o tome da li je okrivljeni u međuvremenu pronađen i da li je u ovom krivičnom postupku uzeta njegova odbrana.

Istražni sudija Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici se u više navrata obraćao Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Policijska stanica Zemun, a vezano za postupanje po naredbi za izdavanje poternice od 10. avgusta 2001. godine.

Aktom Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Policijska stanica Zemun broj 214.2 – 5 048/12 od 12. maja 2013. godine istražni sudija Osnovnog suda u Sremskom Mitrovici obavešten je da je preko MUP -a Republike Srbije ustanovljeno da za okrivljenim nema raspisane potrage, kao i da je okrivljeni prijavljen na fiktivnoj adresi.

Nakon što je istražni sudija Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici aktom Ki. 1806/13 (ranije Ki. 137/01) od 12. septembra 2013. godine zatražio izveštaj od Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, a vezano za postupanje po naredbi za izdavanje poternice od 10. avgusta 2001. godine, Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici je 16. oktobra 2013. godine dostavila obaveštenje da nikada nije dobila naredbu za raspisivanje poternice, a 28. oktobra 2014. godine Osnovnom sudu u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji dostavila je obaveštenje da je 23. oktobra 2013. godine raspisala poterinicu za licem Z . J, da je lice potraživano na adresi i da nije pronađeno, jer je samo fiktivno prijavljeno. (Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je naredba za izdavanje poternice, tada Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Sremskoj Mitrovici, dostavljena 20. avgusta 2001. godine.)

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici je 12. oktobra 2015. godine dostavilo nadležnom sudu obaveštenje da je 9. oktobra 2015. godine okrivljeni iz Okružnog zatvora u Novom Sadu preuzet od strane policijskih službenika PU u Novom Sadu, te da je uz rešenje o određivanju pritvora sproveden u pritvorsko odeljenje pri KPZ Sremska Mitrovica.

Nakon što je 12. oktobra 2015. godine okrivljeni saslušan pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, rešenjem tog suda Ki. 1806/13 istog dana prema okrivljenom je ukinut pritvor.

Naredbom istražnog sudije Osnovnog suda u Staroj Pazovi Ki. 1806/13 od 13. oktobra 2015. godine određeno je ekonomsko – finansijsko veštačenje.

Izveštaj o veštačenju dostavljen je nadležnom sudu 29. oktobra 2015. godine, a okrivljenom 5. novembra 2015. godine, što je utvrđeno uvidom u povratnicu.

Osnovno javno tužilaštvo u Staroj Pazovi je 5. aprila 2016. godine aktom Kt. 109/01 obavestilo Osnovni sud u Staroj Pazovi da je odustalo od krivičnog gonjenja protiv okrivljenog zbog krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 166. stav 1. tačka 1. KZ RS u vezi sa članom 19. KZ SRJ.

Osnovno javno tužilaštvo u Staroj Pazovi je 19. aprila 2016. godine podnelo optužni predlog protiv okrivljenog, ovde podnosioca, zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika.

Glavni pretres je u periodu od 31. maja do 29. novembra 2016. godine zakazan pet puta, od čega nije održan samo jednom, zbog službene sprečenosti sudije.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K. 282/16 od 29. novembra 2016. godine i osporenom Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 49/17 od 22. februara 2017. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe , pravnosnažno je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je d a svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ističe da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje isključivo prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Podnosilac u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, navodi da je krivični postupak vođen protiv njega trajao neopravdano dugo, skoro 16 godina.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazati da postupak nije okončan u okvirima razumnom roka prema standardima kako Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, a Ustavni sud ističe da se Ustavom utvrđeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemči samo licu koje se i samo ponaša u skladu sa propisanim pravilima postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage (što će se računati od 22. maja 2001. godine, kada je nadležno javno tužilaštvo podnelo prvi zahtev za sproveđenje istrage protiv okrivljenog, imajući u vidu da u rešenju o sprovođenju istrage nije naveden datum njegovog donošenja), a da je pravnosnažno okončan 22. februara 2017. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 49/17, odnosno da je krivični postupak u odnosu na podnosioca trajao 15 godina i devet meseci.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije bio dostupan sudu 14 godina i dva meseca, računajući od 10. avgusta 2001. godine, kada je prema njemu određen pritvor, naređeno izdavanje poternice i prekinuta istraga, pa do 9. oktobra 2015. godine, kada je iz Okružnog zatvora u Novom Sadu sproveden u pritvorsko odeljenje Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici.

Ustavni sud je takođe utvrdio da je istražni sudija tada Opštinskog suda u Inđiji, do trenutka prekida istrage i donošenja naredbe za izdavanje poternice 10. avgusta 2001. godine, blagovremeno preduzimao sve radnje (spojio predmete na osnovu dva zahteva za sprovođenje istrage, saslušao pet svedoka, tražio od nadležnih organa da se utvrdi tačno mesto prebivališta okrivljenog), a da je do prekida istrage došlo isključivo krivicom podnosioca ustavne žalbe, budući da je bio nedostupan sudu, da je bio prijavljen na fiktivnoj adresi, da se nalazio u bekstvu i da je za njim već bila raspisana potraga na osnovu naredbe Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 14334/99.

Dalje, od trenutka kada je Osnovno javno tužilaštvo u Inđiji uputilo akt Kt. 109/01 od 10. jula 2012. godine istražnom sudiji Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, tražeći obaveštenje da li je okrivljeni u međuvremenu pronađen i da li je u ovom krivičnom postupku uzeta njegova odbrana, istražni sudija nadležnog suda se u više navrata obraćao policijskim organima u vezi sa postupanjem po naredbi za izdavanje poternice od 10. avgusta 2001. godine. Nakon što je podnosilac ustavne žalbe 9. oktobra 2015. godine iz Okružnog zatvora u Novom Sadu sproveden u pritvorsko odeljenje Kazneno – popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici, saslušan je pred istražnim sudijom 12. oktobra 2015. godine i prema njemu je istog dana ukinut pritvor, a 13. oktobra 2015. godine naredbom je određeno ekonomsko – finansijsko veštačenje, dok je izveštaj o veštačenju dostavljen nadležnom sudu 29. oktobra 2015. godine, a okrivljenom 5. novembra 2015. godine, blagovremeno i u razumnom roku.

Konačno, od trenutka kada je Osnovno javno tužilaštvo u Staroj Pazovi obavestilo prvostepeni sud da je odustalo od krivičnog gonjenja protiv okrivljenog za krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 166. stav 1. tačka 1. KZ RS u vezi sa članom 19. KZ SRJ, nakon čega je 19. aprila 2016. godine podnelo optužni predlog protiv okrivljenog zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika, nadležni sud je u roku od nepunih osam meseci doneo prvostepenu presudu (29. novembra 2016. godine, nakon što je četiri puta održao glavni pretres), a krivični postupak je pravnosnažno okončan 22. februara 2017. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 49/17. Dakle, od trenutka kada je okrivljeni postao dostupan pravosudnim organima 9. oktobra 2015. godine, krivični postupak je okončan za godinu dana i nepunih pet meseci.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je stava da se ovako dugo trajanje postupka (15 godina i devet meseci) može pripisati isključivo u krivicu podnosioca ustavne žalbe, budući da je 14 godina i dva meseca bio nedostupan sudu, odnosno da je bio u bekstvu i sve vreme prijavljen na fiktivnoj adresi. Stoga je Ustavni sud ocenio da su njegovi navodi o povredi prava na suđenje u razumnom roku neosnovani.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Dalje, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na odbranu time što ni njemu ni braniocu nisu uručeni nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke G. B. Naime, nasuprot tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je izveštaj o veštačenju podnosiocu dostavljen 5. novembra 2015. godine, te je ocenio da je bez uticaja to što navedeni izveštaj nije dostavljen i njegovom braniocu.

U pogledu navoda podnosioca da mu je pravo na odbranu povređeno jer je rešenjem od 29. novembra 2016. godine odbijen kao suvišan njegov dokazni predlog da se u svojstvu svedoka sasluša S.J, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, te se stoga navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U smislu prethodno navedenog, zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi nije da odlučuje o krivici podnosioca ili o tome da li su redovni sudovi pravilno ocenili činjenice i primenili zakon, već da ispita da li je postupak u celini vođen u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje. Dakle, pravo je suda u krivičnom postupku, da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Jedino je redovan sud ovlašćen da u konkretnom slučaju ceni koji su dokazi od značaja za donošenje sudske odluke, odnosno da proceni koje dokaze je nužno izvesti, a čije izvođenje je u konkretnom slučaju suvišno.

Po oceni Ustavnog suda, Osnovni sud u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji i Apelacioni sud u Novom Sadu su na ustavnopravno prihvatljiv način ispitali i uzeli u obzir sve materijalne i pravne elemente koji su, objektivno gledano, bili relevantni za pravično donošenje odluke, te je krivični postupak protiv podnosioca okončan donošenjem presuda u kojima je navedeno dovoljno razloga zbog kojih su nadležni sudovi podnosioca oglasili krivim za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, a koji nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba zbog nedostupnosti podnosioca tokom krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti