Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, ukupna dužina postupka je neopravdana, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi D. U . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . U . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 615/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . U . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. marta 2014. godine, preko punomoćnika dr S . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 615/09.

U ustavnoj žalbi je ukazano na dugo trajanje parničnog postupka od 21 godine, u kojem je podnosilac imao svojstvo tužioca.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražio je naknadu štete i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 30023/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. U, D . U, ovde podnosilac ustavne žalbe, i G . U . podneli su 12. juna 1993. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M . D . i M . D, radi obavezivanja tuženih da sa stepeništa u potkrovlju zgrade uklone lamperiju, vrata i druge stvari, tako da stepenište doved u u pređašnje stanje, te da uklone sve svoje stvari iz potkrovlja i da tužiocima omoguće slobodan i nesmetan prolaz stepeništem i korišćenje kako stepeništa tako i potkrovlja u zgradi. Predmet je formiran pod brojem P. 1977/93.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1977/93 od 8. marta 2001. godine odredio mirovanje u postupku, zbog izostanka tužilaca.

Tužiocu su 9. marta 2001. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je usvojen na ročištu od 25. septembra 2001. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1977/93 od 24. januara 2003. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, zbog izostanka uredno pozvanih tužilaca.

Tužioci su 11. februara 2003. godine podneli predlog za povraćaj u prađašnje stanje.

Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 1977/93 od 9. maja 2003. godine nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10760/03 od 30. oktobra 2003. godine usvojio žalbu tužilaca i ukinuo navedeno rešenje.

Na ročištu od 22. decembra 2004. godine usvojen je predlog za vraćanje u prađašnje stanje.

Tužioci su podneskom od 28. juna 2005. godine tražili određivanje privremene mere.

Uviđaj na licu mesta izvršen je 13. oktobra 2006. godine.

U toku parničnog postupka, tokom 2003. godine, preminuo je prvotuženi M. D.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9394/04 od 11. aprila 2008. godine prekinuo postupak, zbog smrti drugotužene M. D, koji je nastavljen na ročištu od 30. januara 2009. godine protiv sina drugotužene – S . D. Predmet je zaveden pod novim brojem P. 615/09.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 615/09 od 25. maja 2009. godine usvojio tužbeni zahtev. Žalba protiv prvostepene presude je podneta 9. jula 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1814/11 od 16. decembra 2011. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, radi dopune postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1415/12 od 20. marta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 615/09 od 25. maja 2009. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da su tužioci vlasnici porodične stambene zgrade; da su tužioci sa pravnim prethodnicima tuženog 1975. godine zaključili ugovor o prodaji jednog dvosobnog stana na prvom spratu porodične stambene zgrade; da su tužioci vremenom otuđivali i druge određene delove zgrade (stanove); da se iznad stana koji je prodat pravnim prethodnicima tuženog nalazi potkrovlje koje nije bilo predmet kupoprodajnog ugovora; da je u drugom postupku koji je vođen između stranaka, veštačenjem utvrđeno da prostor koji se nalazi iznad prvog sprata ispod krovnog pokrivača predmetne zgrade predstavlja potkrovlje sa izgrađenim nadzitkom radi korišćenja u stambene svrhe, te ovako formiran prostor omogućuje izgradnju normalnih mansardnih stanova, što je predviđeno i projektom i građevinskom dozvolom odobreno; da su potkrovlje tužioci koristili, te nameravali i njega da prodaju, sve dok ih u jednom momentu pravni prethodnik tuženog nije onemogućio u daljem korišćenju, zabranivši im, uz pretnju nožem, da potkrovlju prilaze; da je nesporno da je pravni prethodnik tuženog izveo pri tome radove čije uklanjanje se tužbom traži i tim izvedenim radovima potpuno onemogućio tužioce u slobodnom i nesmetanom prolazu stepeništem koje iz zajedničkog hodnika vodi do potkrovlja, kao i u slobodnom korišćenju samog potkrovlja; da je u slučaju da tužioci imaju pravo svojine (susvojine) na spornom prostoru kao posebnom delu zgrade, tužbeni zahtev osnovan u smislu odredbe člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da se njome koristi i raspolaže u granicama određenim zakonom, a svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica; da u slučaju da se radi o tavanu, na čemu tuženi insistira u žalbi, osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz odredbe člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a prema kojoj odredbi na zajedničkim delovima zgrade (kao što je tavan) i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.

Drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužilaca 18. februara 2014. godine.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 36 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 16 ročišta nije održano (tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za tužioce, zbog nedolaska tužilaca na jedno ročište određeno je mirovanje postupka, zatim zbog nedolaska tužilaca na drugo ročište doneto je rešenje kojim se tužba smatra povučenom). U predmetnom parničnom postupku sproveden je dokazni postupak uviđajem, uvidom u pismena, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe zajedno sa drugim tužiocima pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku relevant an je celokupan period, od 12. juna 1993. godine kada je podnosilac zajedno sa drugim tužiocima podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, do 20. marta 2013. godine kada je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1814/11, odnosno do 18. februara 2014. godine kada je drugostepena presuda dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 20 godina i osam meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, samo trajanje predmetnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, a prvenstveno imajuću u vidu da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično niti pravno složen.

Ustavni sud je pri tom imao u vidu: da tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za tužioce; da je zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca na jedno ročište određeno mirovanje postupka; da je zbog nedolaska podnosioca i drugih tužilaca na drugo ročište doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom; da je postupak u jednom trenutku bio u prekidu zbog smrti drugotužene.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 615/09, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a koja naknada se isplaćuje u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos samog podnosioca ustavne žalbe, kao i objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.