Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za naknadu zbog eksproprijacije i dosudio naknadu nematerijalne štete podnosiocima. Sud je ocenio da je postupak neopravdano dugo trajao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-25/2010
04.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Selmana Podgoričanina i Šuća Podgoričanina, obojice iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Selmana Podgoričanina i Šuća Podgoričanina i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu broj R1. 986/04 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme mere kako bi se vanparnični postupak i z tačke 1. i formalno okončao.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Selman Podgoričanin i Šućo Podgoričanin, obojica iz Novog Pazara, su 31. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara , podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu broj R1. 986/04 i „postupku koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije”.

Ustavnom žalbom je traženo, između ostalog, da Ustavni sud podnosiocima utvrdi i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - O dluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. To znači da se ustavnom žalbom može osporavati samo pojedinačni akt donet ili radnja preduzeta u postupku u kome je odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca, dakle u postupku u kome je podnosilac imao svojstvo stranke. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci osporili trajanje vanparničnog postupka koji su pokrenuli u svojstvu predlagača, a radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, kao i trajanje „postupka pred Vrhovnim sudom Srbije“. Pošto je Ustavni sud utvrdio da se pod „postupkom pred Vrhovnim sudom Srbije“ podrazumeva upravni spor vođen u predmetu tog suda U. 7289/07 u kome podnosioci ustavne žalbe nisu imali svojstvo stranke, to nije bilo uslova da se Ustavni sud upušta u ispitivanje povrede označenog ustavnog prava u odnosu na taj postupak, već je Sud odlučivao o osnovanost i navoda ustavne žalbe samo u odnosu na trajanje vanparničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu broj R1. 986/04.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru R1. 986/04 i Upravnog suda U. 1141/10 (ranije predmet Vrhovnog suda Srbije U. 7289/07), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za finansije Narodnog odbora sreza Kraljevo 03 broj 1419/1-60 od 20. maja 1960. godine eksproprisana je nepokretnost označena u tom rešenju, od ranijeg vlasnika – pokojnog R.P. i određeno da se unosi u Fond opštenarodne imovine, a za potrebe Železničkog transportnog preduzeća iz Beograda, radi izgradnje železničkog koloseka pruge Raška – Novi Pazar .

Podnosioci ustavne žalbe su 4. oktobra 2004. godine podneli predlog Opštinskom sudu u Novom Pazaru za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, koji je zaveden pod brojem R2. 986/04. U predlogu su kao protivnici predlagača označeni Železničko transportno preduzeće Beograd i Republika Srbija.

Opštinski sud u Novom Pazaru je u ovom predmetu zakazao trinaest ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 20. januara 2006. godine, na kome je sud usvojio predlog podnosilaca ustavne žalbe da se od Opštinske uprave opštine Novi Pazar pribavi dokaz o tome kada je nacionalizovana predmetna nepokretnost, a da se od Istorijskog arhiva „Ras“ zatraži izveštaj o tome da li je doneto rešenje o isplati odgovarajuće naknade za eksproprisanu nepokretnost. Na ročištu od 17. februara 2006. godine određeno je da se od Imovinsko-pravne službe opštine Novi Pazar zatraži izveštaj o tome da li je za predmetnu nepokretnost sproveden postupak određivanja naknade, budući da je Istorijski arhiv „Ras“ obavestio sud da takve podatke ne poseduje. Postupajući sud je na ročištu održanom 10. marta 2006. godine doneo rešenje da se rasprava odloži na neodređeno vreme, jer je parnično odeljenje tog suda zatražilo od Vrhovnog suda Srbije odgovore na sporna pitanja koja se odnose na predmete u kojima se kao stranka pojavljuje JP „Železnice Srbije“. Podnosioci ustavne žalbe su na ročištu od 7. jula 2006. godine izjavili da su podneli isti predlog protiv JP „ Putevi Srbije“, po kome je formiran predmet R1. 350/06 i predložili da se združe spisi tog predmeta. Na ročištu održanom 16. oktobra 2006. protivnik predlagača drugog reda predložio je da se postupak prekine i stranke upute na parnicu kako bi se utvrdilo da li obaveza plaćanja naknade postoji i ko je u obavezi da je plati, a sud je doneo rešenje da se od Imovinsko-pravne službe opštine Novi Pazar pribavi izveštaj o tome u kojoj je fazi postupak deeksproprijacije za predmetno zemljište. Postupajući sud je 30. novembra 2006. godine održao ročište za glavnu raspravu na kome je određeno da se od nadležnog organa zatraže podaci o tržišnoj vrednosti eksproprisane nepokretnosti, kao i da se na sledeće ročište pozovu veštaci građevinske i geodetske struke. Nakon još četiri održana ročišta, sud je, na predlog punomoćnika predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na ročištu održanom 18. decembra 2007. godine, doneo rešenje kojim se određuje prekid postupka u toj pravnoj stvari „do okončanja upravnog spora koji je pokrenut pred Vrhovnim sudom Srbije“ i određuje da će se postupak nastaviti na predlog stranaka kada dostave dokaz o okončanju tog postupka. Radilo se o upravnom sporu koji su treća lica pokrenula nakon što je prvostepeno rešenje Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo broj 465-2/2007-05 od 15. maja 2007. godine, kojim je, između ostalog, i predmetno rešenje o eksproprijaciji oglašeno u celini ništavim, postalo konačno, donošenjem rešenja Ministarstva finansija broj 465-02-00106/06 od 8. avgusta 2007. godine.

Navedeni upravni spor pokrenut je pred Vrhovnim sudom Srbije 27. avgusta 2007. godine, a okončan presudom Upravnog suda U. 1141/10 od 22. aprila 2010. godine, odbijanjem tužbe.

Prema podacima iz spisa predmeta vanparničnog postupka, nijedan od učesnika u tom postupku nije predložio da se postupak nastavi.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni vanparnični postupak, Ustavni sud konstatuje da je postupak otpočeo 4. oktobra 2004. godine podno šenjem predloga podnosilaca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Novom Pazaru za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost i da do podnošenja ustavne žalbe, a ni do odlučivanja Ustavnog suda nije formalnopravno okončan.

Imajući u vidu prethodno, te činjenicu da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, azavršava se njegovim trajnim okončanjem, Ustavni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za meritorno odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi iako je, saglasno odredbi člana 170. Ustava kojom je ustanovljena ustavna žalba, Ustavni sud nadležan da odlučuje samo o povredama, odnosno uskraćivanju Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo nakon stupanja na snagu Ustava – 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je kod ocene navoda podnosilaca da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pošao od činjenice da je vanparnični postupak čije se trajanje osporava započet 4. oktobra 2004. godine i da je do trenutka kada je, na predlog podnosilaca ustavne žalbe, određen prekid postupka, decembra 2007. godine, postupak trajao nešto više od tri godine. Ustavni sud je dalje konstatovao da je 18. decembra 2007. godine vanparnični postupak prekinut do pravnosnažnog okončanja upravnog postupka koji se vodio radi oglašavanja ništavim rešenja o ekspropr ijaciji predmetne nepokretnosti i da je taj upravni spor okončan nakon dve godine i pet meseci od prekida vanparničnog postupka, donošenjem presude Upravnog suda U. 1141/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je potvrđeno konačno rešenje Ministarstva finansija o oglašavanju niš tavim u celini rešenja o eksproprijaciji. Ustavni sud ukazuje da se u ovom slučaju predmetni postupak za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost ne može posmatrati odvojeno od upravnog spora koji se vodio pred nadleženim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali da neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinu ti postupak. Ustavni sud napominje da je ovakav stav zauzeo u svojoj dosadašnjoj praksi, a da se on temelji i na stanovištu Evropskog sud a za ljudska prava u Strazburu (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Ocena Ustavnog suda je da se, u konkretnom slučaju, okončanje upravnog spora u navedenom roku ne može smatrati neopravdanim odugovlačenjem tog sudskog postupka, a što bi moglo biti od uticaja na ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku. Takođe, ispitujući postupanje vanparničnog suda nakon donošenja presude Upravnog suda U. 1141/10 od 22. aprila 2010. godine , Ustavni sud je utvrdio da predmetni vanparnični postupak nije nastavljen, ali da odgovornost za to ne snosi sud, s obzirom na to da nijedan od učesnika nije obavestio sud da je navedeni upravni spor okončan, niti je predložio nastavak postupka. Konačno, imajući u vidu pravosnažni ishod upravnog postupka, Ustavni sud konstatuje, sa jedne strane, da je predlog podnosilaca ustavne žalbe za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost postao bespredmetan, ali, sa druge strane, i da predmetni vanparnični postupak još uvek nije formalno okončan.

Polazeći od svega prethodno izloženog, a imajući u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca čiji se uticaj na trajanje postupka mora procenjivati u svakom konkretnom slučaju, kao što su, naročito, postupanje suda pred kojim se vodi postupak, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koje je u postupku trebalo raspraviti, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je za ocenu osnovanosti ustavne žalbe od presudnog značaja ispititati uticaj ovih činilaca u periodu od pokretanja postupka do njegovog prekida.

U smislu navedenog, Ustavni sud nalazi da se, s obzirom na prirodu vanparničnog postupka, u ovom postupku ne mogu pojaviti sporna pravna pitanja, te je sud, ukoliko je takvih pitanja bilo, bio dužan da postupak odmah prekine i učesnike uputi na parnicu. Sa druge strane, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je u konkretnom postupku bilo složenih činjeničnih pitanja, proizašlih pre svega iz okolnosti da su podnosioci ustavne žalbe tražili određivanje naknade za nepokretnost koja je rešenjem nadležnog organa eksproprisana od njihovog pravnog prethodnika još 1960. godine i da, pri tom, uz predlog nisu podneli svu neophodnu dokumentaciju na osnovu koje bi se utvrdile činjenice vezane kako za njihovu aktivnu legitimaciju da traže utvrđivanje ove naknade, tako i za činjenicu da naknada nikada nije određena ni isplaćena njihovom pravnom prethodniku ili njima. Ustavni sud je, takođe, ocenio da pravo koje su podnosioci imali nameru ostvariti u ovom postupku za njih ima relativan značaj, s obzirom na to da su postupak pokrenuli tek nakon više od četiri decenije od kako je nepokretnost eksproprisana i tek nakon godinu dana od kako je pred nadležnim organima uprave pokrenut postupak deeksproprijacije predmetne nepokretnosti. Međutim, nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je, ispitujući ponašanje Opštinskog suda u Novom Pazaru u navedeno vreme trajanja postupka, utvrdio, kao prvo, da je od pokretanja postupka podnošenjem predloga do zakazivanja prvog ročišta prošlo godinu dana i tri meseca, iako je postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost zakonom određen kao hitan i, drugo, da su od januara 2006. godine do decembra 2007. godine kada je postupak prekinut, ročišta zakazivana i održavana u primerenim rokovima, ali da to nije doprinelo efikasnom okončanju postupka, jer je sud samo pokušavao da pribavi i izvede određene dokaze, a da u suštini za sve to vreme nije raspravio, niti utvrdio i jednu činjenicu koja je relevantna za presuđenje. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu i to da je sud, još od trenutka podnošenja predloga imao saznanja da je korisnik eksproprisane nepokretnosti pokrenuo upravni postupak za deeksproprijaciju, a da na ovu okolnost nije reagovao sve do kraja oktobra 2006. godine, kada je od Opštinske uprave Novog Pazara zatražio izveštaj o tome u kojoj fazi je postupak deeksproprijacije. Iz svega izloženog Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe nedelotvornim postupanjem nadležnog suda neopravdano dugo držani u neizvesnosti u pogledu utemeljenosti podnetog predloga, te da im je, bez obzira na ostale okolnosti konkretnog slučaja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke. Ustavni sud napominje da je isti stav o učinjenoj povredi ustavnog prava zauzeo i u Odluci broj Už–26/2010 od 27. oktobra 2011. godine kojom je odlučivao o povred i prava na suđenje u razumnom roku u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

5. S obzirom na to da vanparnični postupak čije trajanje je osporeno ustavnom žalbom formalno nije okončan, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. i formalno okončao, s obzirom na to da je postalo pravnosnažno rešenje Ministarstva finansija broj 465-02-00106/06 od 8. avgusta 2007. godine kojim je u celini oglašeno ništavim, između ostalog, i rešenje o eksproprijaciji predmetne nepokretnosti povodom koga je vanparnični postupak pokrenut.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno okolnost da sud ne može biti odgovoran za trajanje postupka od dana kada su sami podnosioci ustavne žalbe tražili prekid postupka, ne tražeći potom, više godina nakon što su stvorene procesne pretpostavke, da se postupak nastavi. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je , takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti