Odluka Ustavnog suda o pravu advokata da zastupa sebe

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu advokata Zorana Panića, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo. Poništeno je rešenje Vrhovnog suda kojim je revizija odbačena jer je podnosilac, kao advokat, lično izjavio, a nije angažovao drugog advokata za zastupanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Panića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Panića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 502/07 od 11. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji koju je Zoran Panić izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Panića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3424/00-02.

4. Odbacuje se ustavna žalba Zorana Panića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine.

5. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02 od 29. septembra 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Panić iz Beograda je 20. februara 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 502/07 od 11. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, kojim je njegova revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 odbačena kao nedozvoljena, povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, a da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu. Podnosilac ustavne žalbe zaključuje da je „u odlučivanju po žalbi tuženika, zahtevima i predlozima u provedenom prvostepenom postupku povređeno pravo tuženika na suđenje u razumnom roku i pravo na pravično suđenje“, mada se nijedan od iznetih razloga ustavne žalbe ne odnosi se na trajanje parničnog postupka u kome su donete osporene odluke. Dopunom ustavne žalbe od 30. marta 2009. godine podnosilac je predložio da ovaj sud odloži izvršenje presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02 od 29. septembra 2005. godine do donošenja konačne odluke po ustavnoj žalbi.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe po zanimanju advokat i da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda njegova revizija odbačena kao nedozvoljena, zbog toga što ga u postupku po reviziji nije zastupao advokat kako je to propisano odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Smatrajući da „gramatičko, logično i ciljno tumačenje odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku upućuju na zaključak da samo stranka koja po zanimanju nije advokat mora biti zastupana u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti“, podnosilac ustavne žalbe ističe povrede označenih ustavnih prava, dodatno ukazujući i na to da je u dopuni revizije advokat Milan Petrovski, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, u pismenom podnesku izjavio da u svemu prihvata kao svoje navode revizije tuženog.

Navodi ustavne žalbe u vezi presude Okružnog suda u Beogradu odnose se, pre svega, na osporavanje nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, kao jednog od izvedenih dokaza na kojima je bila zasnovana prvostepena presuda, te na ukazivanje da sud u prvostepenom postupku nije na pouzdan način utvrdio da li je tužilja vlasnik spornog stana – prostora koji je koristio podnosilac ustavne žalbe, koji je u parnici imao svojstvo tuženog.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava svakome jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spis predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnoj stvari.

Presudom P. 3424/00-02 od 29. septembra 2005. godine Treći opštinski sud u Beogradu je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se sa svim stvarima i licima iseli iz jednosobnog stana, koji se nalazi u prizemlju desno ulične stambene zgrade broj 99 u ulici Bulevar kralja Aleksandra u Beogradu, a koji se sastoji od jedne sobe sa sporednim prostorijama i koji je upisan u zemljišnoknjižni uložak broj 3996 KO Beograd 2, na katastarskoj parceli broj 3043/1 i da navedeni stan prazan od stvari i lica preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužilji, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. Donošenju navedene presude prethodilo je zakazivanje 14 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu tuženi, iako uredno pozvan, nije pristupio na sedam zakazanih ročišta. U toku postupka tužilja je saslušana u svojstvu stranke, pribavljena je određena dokumentacija vezana za predmetni stan, a takođe je izvršeno i veštačenje od strane veštaka građevinske struke, na čiji nalaz i mišljenje se tuženi i pored više ponovljenih naloga suda nije izjasnio više od godinu dana, da bi nakon toga tražio dopunu veštačenja.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine, potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02 od 29. septembra 2005. godine i odbio žalbu tuženog kao neosnovanu.

Tuženi je 21. decembra 2006. godine lično izjavio reviziju, da bi potom 4. septembra 2007. godine punomoćnik tuženog-advokat dostavio sudu podnesak naslovljen kao „delimično obrazloženje revizije“.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 502/07 od 11. septembra 2008. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine, obrazlažući ovakvu odluku, pored ostalog, time da je tuženi reviziju izjavio lično, a da je odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti stranku mora zastupati advokat, te da je prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 2. istog zakona revizija nedozvoljena, ako je izjavilo lice koje nije advokat. Dalje je navedeno da okolnost što je punomoćnik tuženog-advokat, devet meseci nakon što je tuženi izjavio reviziju, dostavio delimično obrazloženje revizije koje je snabdeveno njegovim pečatom i potpisom, ne čini podnetu reviziju dozvoljenom, jer se takvim postupanjem punomoćnika tuženog ne može otkloniti nedostatak nastao izjavljivanjem revizije u roku. Istaknuto je i to da, imajući u vidu navedene odredbe Zakona, činjenica da je i sam tuženi advokat, ne oslobađa tuženog obaveze da ga u postupku po reviziji mora zastupati advokat i da reviziju u njegovo ime mora izjaviti advokat.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su se primenjivale u vreme donošenja osporenih pojedinačnih akata, a koje su od značaja za ispitivanje istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

5. Ocenjujući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 502/07 od 11. septembra 2008. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a polazeći od navedenih odredaba ZPP, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Iz obrazloženja osporenog akta proizlazi da se odluka Vrhovnog suda Srbije o nedozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju zasniva na stavu da stranka, bez obzira na svoja lična svojstva, odnosno bez obzira na svoje zanimanje, reviziju uvek mora izjaviti preko punomoćnika i to punomoćnika koji je advokat i da je u postupku po reviziji mora zastupati punomoćnik koji je advokat. Ustavni sud ocenjuje da tumačenje relevantnih odredaba ZPP ne upućuje na zaključak da je izneti stav Vrhovnog suda Srbije imao uporište u zakonu. Naime, uslovi za izjavljivanje revizije, kao jednog od vanrednih pravnih lekova u parničnom postupku, i postupak odlučivanja po reviziji, uređeni su odredbama čl. 394. do 412. ZPP. Prema odredbi člana 394. stav 1. ZPP, revizija se može izjaviti protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, a u propisanom roku je mogu izjaviti stranke. U okviru navedenih odredaba su i odredbe člana 401. stav 2. Zakona, kojima je propisano u kojim slučajevima je revizija nedozvoljena, pa je tako jedan od zakonskih razloga za nedozvoljenost revizije ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)). Ustavni sud ukazuje da već iz jezičkog tumačenja odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) ZPP sledi da se ispunjenost ovog zakonskog uslova za dozvoljenost revizije može ceniti isključivo u odnosu na to da li je lice koje je reviziju podnelo advokat ili nije. Kada se navedena zakonska odredba dovede u vezu sa odredbom člana 394. stav 1. ZPP, po oceni Ustavnog suda, nesporno sledi da se revizija koju je izjavila stranka koja je advokat ne može smatrati nedozvoljenom. Sa druge strane, Ustavni sud ocenjuje da se odredba člana 84. stav 2. ZPP, koja se inače nalazi u delu Zakona kojim se uređuju pravila postupka koja se odnose na punomoćnike, ne može tumačiti izolovano od odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona, kao i da se obe zakonske norme moraju tumačiti ne samo jezički, već i ciljno. Ovo iz razloga što je Ustavni sud, ocenjujući saglasnost navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku sa Ustavom, u predmetu IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, donoseći rešenje o neprihvatanju inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) ovog zakona, stao na stanovište da se propisivanjem obaveze da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti zastupa punomoćnik koji je advokat i da revizija nije dozvoljena ukoliko ju je podnelo lice koje nije advokat, građani ne ograničavaju u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka i ograničavanja raspravljanja isključivo na pravna pitanja, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo. Dakle, stav Ustavnog suda je bio da upravo zbog cilja koji je rukovodio zakonodavca prilikom propisivanja ovakvih zakonskih rešenja ona nisu nesaglasna sa Ustavom.

Stoga Ustavni sud ukazuje da bi tumačenje prema kome advokat nema pravo da sebe zastupa u postupku po reviziji, bilo potpuno suprotno cilju propisivanja odredaba koje se odnose na obavezno stručno zastupanje u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti. Naime, to bi značilo da će prava i interesi advokata koji ima procesni položaj stranke biti kvalitetno zaštićeni i obezbeđeni samo ako u njegovo ime reviziju ili zahtev za zaštitu zakonitosti izjavi drugi advokat i ako ga taj drugi advokat zastupa u postupku povodom tog pravnog leka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je odbacivanjem revizije podnosioca ustavne žalbe kao nedozvoljene, umesto da o njoj meritorno odluči, Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem Rev. 502/07 od 11. septembra 2008. godine povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je poništio osporeno rešenje kao meru otklanjanja utvrđenih povreda Ustavom zajemčenih prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine donese novu odluku, kao u tački 2. izreke.

6. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine, Ustavni sud konstatuje da će nadležni sud meritorno odlučivati o izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe, pa će i osnovanost njegovih navoda, u meri u kojoj oni mogu biti osnov osporavanja te presude revizijom, biti ocenjeni u revizijskom postupku. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Konačno, iako ustavna žalba, niti njena dopuna ne sadrže navode koji bi se na bilo koji način odnosili na tok parničnog postupka i vreme njegovog trajanja, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac deo ustavne žalbe kojim se osporava presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 8603/06 od 25. oktobra 2006. godine završava navodima da mu je „u odlučivanju po žalbi ... (donošenjem osporene drugostepene presude), zahtevima i predlozima u provedenom prvostepenom postupku (donošenjem presude protiv koje je žalba izjavljena) povređeno (je) pravo (tuženika) na suđenje u razumnom roku i pravo na pravično suđenje“. Međutim, na osnovu uvida u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02, utvrđeno da je drugostepeni postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe trajao nepunu godinu dana, a da je za višegodišnje trajanje prvostepenog postupka na koji se ustavna žalba odnosi, koji je započeo 2000. godine, a okončan je donošenjem presude septembra 2005. godine, pre svega odgovoran podnosilac ustavne žalbe. Naime, podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, bez opravdanja nije pristupio polovini zakazanih ročišta, iako je bio uredno pozvan ili je iz različitih razloga tražio odlaganje ročišta koja su inače, po pravilu, zakazivana u primerenim rokovima, najčešće svakog drugog meseca, a osim toga svoje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, i pored više ponovljenih naloga suda, nije dostavio više od godinu dana, da bi nakon njihovog dostavljanja tražio da sud odredi dopunsko građevinsko veštačenje. Imajući u vidu utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, neosnovano. Ustavni sud nalazi da bi se u konkretnom slučaju moglo postaviti pitanje da li je postupajući sud preduzeo sve procesne mere da spreči da ponašanje podnosioca ustavne žalbe utiče na neopravdano odugovlačenje postupka, ali da to ne daje osnova podnosiocu ustavne žalbe da se poziva na povredu ovog prava, pošto je osnovni preduslov za zaštitu Ustavom zajemčenog prava da je onaj ko se poziva na povredu prava postupao saglasno propisanim pravilima i nalozima organa koji je vodio postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u odnosu na ovaj deo odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Ustavni sud je odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3424/00-02 od 29. septembra 2005. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku, saglasno odredbi člana 56. stav 3. u vezi člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Ustavni sud je rešio da ovu odluku, zbog njenog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

10. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46) tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku, kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o pravu advokata da zastupa sebe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti