Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje devet godina bez ijedne meritorne odluke. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak, a kao satisfakcija određuje se objavljivanje odluke u Službenom glasniku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2500/2010
25.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Boža Mitrovića iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boža Mitrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7462/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se za to stvore procesni uslovi , preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božo Mitrović iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, je 24. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3070/04.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 16. aprila 2004. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate i da “ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u predmetnom parničnom postupku povređena navedena ustavna prava podnosioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7462/2010 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Božo Mitrović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. aprila 2004. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu 1. januar 2000. – 30. septembar 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 3070/04.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu (12. septembra 2007, 18. marta 2009, 15. juna 2009. i 16. decembra 2009. godine), od kojih je tri održano. Ročište zakazano za 16. decembar 2009. godine nije održano zbog reorganizacije u pravosuđu.

Prvostepeni sud je 8. novembra 2007. godine doneo rešenje P. 3070/04, kojim je zastao sa parničnim postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Postupajući po predlogu tužilaca od 18. marta 2009. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Predmet je zaveden pod brojem P1. 7462/10.

Navedeni prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno osam ročišta za glavnu raspravu (15. juna 2010, 5. novembra 2010, 29. decembra 2010, 17. marta 2011, 13. maja 2011, 5. januara 2012, 11. jula 2012. i 27. novembra 2012. godine), od kojih je šest održano. Ročište zakazano za 5. novembar 2010. godine nije održano jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje (tužena nije uredno pozvana), a ročište zakazano za 5. januar 2012. godine nije održano iz nepoznatih razloga.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. novembra 2012. godine doneo rešenje P1. 7462/10, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da se ova parnica prekida do okončanja postupka koji se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 16. aprila 2004. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj radni spor još nije okončan, imajući u vidu da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7462/10 od 27. novembra 2012. godine prekinut parnični postupak do okončanja postupka koji se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje gotovo devet godina i da je još u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da postupajući sudovi nijednom nisu odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, devetogodišnje trajanje ove parnice i to bez donošenja ijedne meritorne odluke, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju svakako ima, uzimajući pri tome u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje devet godina, a da za sve to vreme nijedanput nije odlučeno o tužbenom zahtevu, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe aprila 2004. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Drugi opštinski sud u Beogradu održao prvo ročište u ovom predmetu tek nakon tri godine i pet meseci od dana podnošenja tužbe i da praktično nije ni sproveo dokazni postupak u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, te da je Prvi osnovni sud u Beogradu u više navrata zakazivao ročišta u dugim vremenskim intervalima, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da nadležni prvostepeni sudovi u ovom parničnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti i načelom hitnog rešavanja radnih sporova.

Imajući u vidu iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijernog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se za to stvore procesni uslovi, preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti