Povreda prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko devet godina. Postupak je bio prekinut, a sud ga nije nastavio po službenoj dužnosti nakon prestanka razloga za prekid.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz B. L, B. H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2013. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8742/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. P. iz B. L, B. H, je 24. maja 2010. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8742/03.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 30. oktobra 2003. godine podneo tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate i da “ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 12. marta 2012. godine tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Odredbom člana 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8742/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. P. (ovde podnosilac ustavne žalbe), N.Đ. i N.Š. su 30. oktobra 2003. godine podneli prvostepenom sudu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, zbog manje isplaćene plate u periodu 1. januar 2000. – 28. februar 2002. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (3. decembra 2003, 1. novembra 2004, 24. januara 2005, 23. marta 2005, 31. maja 2005, 21. decembra 2005. i 7. marta 2006. godine), od kojih je pet održano. Ročište zakazano za 1. novembar 2004. godine nije održano jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje (tužena nije bila uredno pozvana), a ročište zakazano za 23. mart 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvostepeni sud je 1. juna 2005. godine doneo rešenje P. 8742/03, kojim je zastao sa parničnim postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Postupajući po predlogu tužilaca od 31. avgusta 2005. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 8. februara 2008. godine doneo rešenje P. 8742/03, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Parnične stranke nisu podnele žalbu protiv navedenog rešenja, te je prvostepeni sud 19. maja 2008. godine arhivirao predmet.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari bilo je propisano: da sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da će se ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak (član 217. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 30. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj radni spor još nije okončan, imajući u vidu da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 8742/03 od 8. februara 2008. godine prekinut parnični postupak do okončanja postupka u kome je trebalo da se reši prethodno pravno pitanje.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje devet godina i pet meseci i da je od dana podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo četiri godine i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, posebno uzimajući u obzir da je pre dve godine i četiri meseca okončan postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti podzakonskog akta na kome je podnosilac ustavne žalbe temeljio osnovanost tužbenog zahteva u parnici.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje nadležnih prvostepenih sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. O neefikasnom postupanju Prvog opštinskog suda u Beogradu govori činjenica da je u ovom predmetu zakazano samo sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu navedenom sudu. Činjenica da Prvi opštinski sud u Beogradu nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu u periodima od 3. decembra 2003. do 1. novembra 2004. godine i od 7. marta 2006. do 8. februara 2008. godine, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuje da navedeni prvostepeni sud u ovoj parnici nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i da nije ni sproveo dokazni postupak u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Prvi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 8742/03 od 8. februara 2008. godine prekinuo postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom u kome je trebalo da bude rešeno prethodno pitanje za ovu parnicu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da postoji i doprinos Prvog osnovnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer je prema odredbi člana 217. stav 2. ranije važećeg ZPP bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju ili kad nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li su okončani postupci za ocenu ustavnosti i zakonitosti navedenih podzakonskih akata. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku, utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu i dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid parnice jer je Ustavni sud okončao postupak u predmetu IU-104/07, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe tek 12. marta 2012. godine postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio takav zahtev kao neblagovremen, u smislu odredaba člana 85. stav 3. i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević