Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 23 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. Š . iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. Š . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 12138/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 173/93) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. Š . iz Subotice je , 9. aprila 2015. godine , preko punomoćnika M. S . Č, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 12138/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je postupak čiji je predmet radni spor trajao 22 godine i da ona ničim nije doprinela dužini trajanja postupka, te joj je zbog navedene dužine trajanja parnice povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Zahtevala je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12138/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. marta 1993. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca U. p . „S .“ iz Beograda, radi poništaja odluk e tuženog br. 675/2 od 12. januara 199 3. godine kojom je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i odluke br. 675/3 od 16. februara 1993. godine kojom je odbijen prigovor tužilje na odluku o prestanku radnog odnos a zbog učinjene teže povrede radne o baveze. Predmet je dobio broj P1. 173/93.

Pred prvostepenim sudom je održano 20 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedo ka, izvršen je uvid u određenu medicinsku dokumentaciju i normativn e akte tuženog, dok 21 ročišt e nije bilo održano, i to: osam iz procesnih razloga, osam zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, dva na zahtev punomoćnika tuženog, a jedno zbog odsustva tužilje.

Tužbeni zahtev je preciziran 8. jula 1993. godine, a podneskom od 13. oktobra 1994. godine tužba je proširena i na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Beo gradu, kao drugotuženog, radi priznavanja staža osiguranja u neprekidnom trajanju.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 435/2000 od 9. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev radi poništaja odluk a prvotuženog U . p . „S .“ br. 675/3 od 16. februara 1993. godine i br. 675/2 od 12. januara 1993. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev prema drugotuženom Republičkom fondu PIO zaposlenih – Filijala Beograd.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1493/10 od 26. maja 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 435/2000 od 9. decembra 2008. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet se vodio pod brojem P1. 12138/10 i pred tim sudom su održana tri ročišta , na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta ni su bil a održan a iz procesnih razloga. U toku postupka tužilja je kao prvotuženog označ ila „B .“ AD Beograd, pravnog sledbenik a ranijeg prvotuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12138/10 od 27. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbij en je kao neosnovan tužbeni zahtev da se ponište odluke prvotuženog o prestanku radnog odnosa tužilje br. 675/3 od 16. februara 1993. godine i br. 675/2 od 12. januara 1993. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud obaveže prvotuženog da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi znanju i sposobnostima; u stavu trećem izreke odbij en je kao neosnovan tužbeni zahtev da su d obaveže drugotuženog da tužilji prizna staž osiguranja u ne prekidnom trajanju za ceo period; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužilja da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 376.875,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4124/12 od 10. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke , potvrđe na je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12138/10 od 27. maja 2011. godine a žalba tužilje je odbij ena kao neosnovana ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan z ahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi ; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da plati troškove postupka u iznosu od 36.000,00 dinara.

Podnositeljka je 7. aprila 2015. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 2309/15 od 28. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4124/12 od 10. jula 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 22. marta 1993. godine, do donošenja revizijske presude 28. septembra 2016. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, za trajanje parničnog postupka od 23 i po godine, koji za predmet ima radni spor, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina trajanja postupka pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za ovako dugo trajanje parnice snosi prvostepeni sud koji je prvo odlučio delimičnom presudom nakon 15 i po godina od podnete tužbe, dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučio nakon 18 godina od podnete tužbe, što predstavlja apsolutno neprihvatljiv period za postupanje prvostepenog suda. Takođe, veliki broj ročišta pred tim sudom nije bi o održan zbog procenih nedostataka , a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu ažurno i bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud morao da razmotri pre odlučivanja.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva poništaj odluka o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad, te je podnositeljka imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela dužini trajanja postupka, dok odsustvo podnositeljke sa jednog ročišta nije od uticaja na odlučivanje ovoga suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 12138/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 173/93), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se računa period do pravnosnažnog okončanja postupa, a što je predmet zahteva iz ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti