Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko osam godina. Utvrđeno je da je prevashodna odgovornost za odugovlačenje na prvostepenom sudu, uprkos doprinosu punomoćnika podnositeljke.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajke Sokić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Rajke Sokić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 1121/04, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7806/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Rajka Sokić iz Beograda je 24. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st av 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 1121/04.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosi teljka ustavne žalbe 10. februara 2004. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosi teljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1121/04 ( sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7806/10), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Dve tužilje, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe, podnele su 10. februara 2004. godine, preko zajedničkog punomoćnika, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crn a Gor a -Ministarstvo odbrane, koj om su tražile da se obaveže tužena da tuži ljama, civilnim licima Vojske državne zajednice, na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 3 1. januara 2004. godine, isplati svakom po 10.000,00 dinara mesečno , sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate , kao i troškove parničnog postupka.
Zastupnik tužene, Direkcija za imovinsko-pravne poslove, Ministarstva odbrane Srbija i Crna Gora je dostavila odgovor na tužbu 2. marta 2005. godine.
Nakon toga, u predmetu deset meseci nisu preduzimane bilo kakve radnje u postupku, a spisi predmeta su bili na evidenciji sve do 5. januara 2006. godine.
Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2965/03 od 8. februara 2006. godine spojio parnicu P. 1121/04 sa parnicom P. 2965/03, tako da je parnični postupak dalje vođen pod jedinstvenim brojem P. 2965/03.
Prvo ročište održano je 5. maja 2006. godine, nakon dve godine i čeitiri meseca od podnošenja tužbe. Nakon toga je prvostepeni sud dopisima 5. maja 2006. godine i 9. januara 2007. godine od Ministarstva odbrane-Uprav e za budžet i finansije tražio da dostavi izveštaj o utrošku budžetskih sredstava za finansiranje odbrane za period od 1. januara 2000. godine do 5. maja 2006. godine , i to za svaku godinu posebno, kao i podatke o visini prosečne osnovne plate profesionalnih oficira i civilnih lica za isti period i sve odluke o utvrđivanju vrednosti boda koje je trebalo da donosi Ministar odbrane za isti period . Uprava za budžet i finansije Ministarstva odbrane Republike Srbije je svojim dopisom obavestila prvostepeni sud da je izveštaje o utrošku sredstava za finansiranje odbrane za navedeni period dostavila 18. i 26. septembra 2006. godine.
Na ročištu održanom 24. aprila 2007. godine, sud je doneo rešenje da se od nadležnih Vojnih pošta zatraže akta na osnovu kojih je tužiocima isplaćivana zarade u periodu od 1. januara 2000. godine do dana dostavljanja izveštaja. Uprava za kadrove Ministarstva odbrane Republike Srbije je tražene podatke dostavila Drugom opštinskom sudu u Beogradu 23. maja 2007. godine, a za tužilju, ovde podnositeljku ustavne žalbe 10. septembra 2007. godine.
Ročište zakazano za 26. novembar 2007. godine nije održano, jer zastupnik tužene nije primio poziv, a sledeće je održano 22. aprila 2008. godine u odsustvu uredno pozvanog zastupnika tužene.
Punomoćnik tužilaca je podneskom od 4. septembra 2008. godine obavestio sud da je otkazao punomoćje prvotužiocu, a dopisom suda od 5. marta 2009. godine mu je naloženo da se izjasni da li je otkazao punomoćje samo tužiocu S. Đ. ili i ostalim tužiocima i da je, ukoliko nije otkazao punomoćje ostalim tužiocima, obavešten je o ročištu zakazanom za 18. mart 2009. godine. Na dan zakazanog ročišta 18. marta 2009. godine punomoćnik tužioca je podneskom, preko lica zaposlenog u njegovoj advokatskoj kancelariji, obavestio sud da iz zdravstvenih razloga nije u mogućnosti da pristupi zakazanom ročištu i predložio je odlaganje ročišta.
Na ročištu održanom 21. aprila 2009. godine, sud je doneo rešenje o zastajanju sa postupkom u predmetu P. 2965/03 do postupanja punomoćnika tužilaca po nalogu suda , odnosno pružanja podataka koji su od tužilaca još uvek na službi u vojsci i kojima je radni odnos prestao, sud pribavi naredbe, odnosno rešenja o postavljenju i izveštaje o parametrima na osnovu kojih je Računovodstveni centar Ministarstva odbrane vršio obračun zarada tužiocima i izvešaje o primanjima tužilaca za sporni period .
Dopisom od 29. maja 2009. godine prvostepeni sud je pozvao punomoćnika tužilaca da postupi po nalogu suda sa ročišta od 21. aprila 2009. godine, s obzirom na to da pismeno izjašnjenje nije dostavljeno u roku od osam dana.
Podneskom od 10. juna 2009. godine, punomoćnik tužilaca je istakao predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u predmetu. Postupajući po predlog punomoćnika tužioca Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 9. jula 2009. godine dostavio spise predmeta P. 4862/09 Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o predlogu punomoćnika tužilaca od 10. juna 2009. godine.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 584/09 od 16. jula 2009. godine odbio predlog punomoćnika tužilaca za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 62. Zakona o parničnom postupku za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, jer su izneti razlozi neprimereni i ne ukazuju da bi se postupak lakše sproveo pred drugim sudom, a ne stoje ni razlozi koji bi po svom značaju bili naročito važni.
Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu od 9. oktobra 2009. godine doneo rešenje o zastajanju sa postupkom u predmetu P. 4862/09 do postupanja punomoćnika tužilaca po nalogu suda sa ročišta od 21. aprila 2009. godine i pribavljanja izveštaja.
Dopisima od 9. oktobra 2009. godine prvostepeni sud je od Generalštaba Vojske Republike Srbije i Ministarstva odbrane, Uprave za organizaciju, Sektor za ljudske resurse tražio da dostave izveštaj na okolnost da li je VP 8080 Kragujevac prestala da postoji, a ukoliko jeste ko je pravni sledbenik te vojne pošte , kao i izveštaj na okolnost u kojoj su vojnoj pošti zaposleni tužioci M . N. i M. M. koji su prema saznanjima suda ranije bili u radnom odnosu kao civilna lica u službi u Vojsci u VP 8080 Kragujevac. Ministarstvo odbrane, Sektor za politiku odbrane, Uprava za organizaciju je dopisom od 16. oktobra 2009. godine obavestilo sud da je VP 9808 Beograd, pravni sledbenik rasformirane VP 8080 Kragujevac, a dopisom od 26. oktobra 2009. godine da je VP 4810 Benkovac bila u organizaciji sastava bivše JNA na dan 1. februar 1992. godine.
Ročište zakazano za 23. decembar 2010. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, kao i naredno ročište zakazano za 7. april 2011. godine.
Ročište zakazano za 27. septembar 2011. godine je odloženo radi pribavljanja izveštaja, odnosno naredbe o posta vljenju, sa nalogom da se od Vojnoračunskog centra zatraži izveštaj . Ročište zakazano za 18. januar 2012. godine nije održano, a na istom je konstatovano da nije zatražen izveštaj od Vojnoračunskog centra u skladu sa rešenjem sa zapisnika od 27. septembra 2011. godine i ponovo je doneto rešenje da se od navedenog organa zatraži navedeni izveštaj. Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 26. januara 2012. godine od Vojnoračunskog centra tražio da dostavi naredbe, odnosno rešenja o postavljenju i kompletne finansijske dosijee na osnovu kojih je vršen obračun isplata zarada za tužioce . Iz odgovra nadležnog organa od 29. februara 2012. godine proizlazi da Računovodstveni centar, Sektor za budžet i finansije Ministarstva odbrane kao izvršni organ na sudski zahtev može dati podatke o visini mesečnih primanja tužilaca, a da je za dostavljanje naredbe i rešenja o postavljenju potrebno obraćanje suda vojnim poštama u kojima navedena lica rade ili su radila.
Ročište zakazano za 14. maj 2012. godine nije održano zbog nedostaka procesnih pretpostavki.
Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 22. maja 2012. godine Vojnoračunskom centru dostavio tražene podatke radi dostavljanja naredbe, odnosno rešenja o postavljenju i kompletnih finansijskih dosijea za tužioce, na osnovu kojih je vršen obračun isplata zarada, a isti je postupio po dopisu suda 3. jula 2012. godine.
Ročište zakazano za 18. septembar 2012. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Novim dopisom Prvi osnovni sud u Beogradu je 18. septembra 2012. godine ponovo tražio dostavljanje podataka pod pretnjom posledica propuštanja. Sledeće ročište zakazano je za 28. decembar 2012. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 11/09 i 36/11) bilo je propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da najviši sud određene vrste u Republici Srbiji može, na predlog stranke ili nadležnog suda, odrediti da u pojedinom predmetu postupa drugi stvarno nadležan sud sa njegovog područja ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako za to postoje drugi važni razlozi (član 62. stav 1.); da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno, da će sud kada vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediti rok za ponovno podnošenje podneska, ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako su podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu, da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat, kao i da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103.); da će sud zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u toku postupka oceni da je to celishodno, da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa postupkom da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku, kao i da u rešenju o zastajanju sa postupkom sud određuje i koliko će zastajanje trajati (član 219. stav 1, 2. i 3.).
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka , od podnošenja tužbe 10. februara 2004. godine pa nadalje .
Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak još uvek traje, odnosno da nakon osam i po godina nije doneta prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca ( složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanj e podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj e nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca ).
Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, od dostavljanja odgovora na tužbu, prvostepeni sud gotovo deset meseci nije preduzimao nikakve radnje u postupku . Prvostpeni sud je nakon donošenja rešenja o spajanju parnice P. 1121/04 sa parnicom P. 2965/03, prvo ročište zakazao za 5. maj 2006. godine, nakon dve godine i četiri meseca od podnošenja tužbe. Pr vostepeni sud je za osam i po godina zakazao jedanaest ročišta, od kojih je održano sedam ročišta, a neodržano četiri usled nedostatka procesnih pretpostavki, a jedno na predlog punomoćnika tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Ročišta su uglavnom zakazivana u razmaku od šest meseci, pa i do godinu dana. Drugi opštinski sud u Beogradu je u toku postupka dva puta doneo rešenje o zastajanju sa postupkom P. 2965/03 od 21. aprila 2009. godine i P. 4862/09 od 9. oktobra 2009. godine , radi pružanja mogućnosti punomoćniku tužilaca da preduzme radnje u postupku , ne primenjujući odredbu člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, u predmetu nije sprovođen dokazni postupak, niti je doneta odluka o tužbenim zahtevima.
Kada je reč o ponašanju punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je punomoćnik tužilje nakon devet meseci od dostavljanja odgovora na tužbu tužene, predložio prvostepenom sudu da zakaže ročište. Punomoćnik tužilje nije postupao po dopisima prvostepenog suda, i to dopisu od 4. septembra 2008. godine kojim je naloženo da se izjasni da li je otkazao punomoćje prvotužiocu ili i ostalim tužiocima. Prvostepeni sud je upravo zbog nepostupanja po nalogu punomoćnika tužilje, rešenjem P. 2965/03 donetim na ročištu od 21. aprila 2009. godine odredio zastajanje u postupku , a punomoćnik tužilje nije postupio ni po dopisu suda od 29. maja 2009. godine. Podneskom od 10. juna 2009. godine punomoćnik tužilje je predložio određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu, a Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 584/09 od 16. jula 2009. godine odbio navedeni predlog. Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje punomoćnika dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka, ali iz navedenog proizlazi da se korišćenje pojedinih procesnih sredstava za koje nisu ispunjeni uslovi, a koji doprinose dužem trajanju parničnog postupka ne može pripisati na teret sudovima. Osim toga, pasivno ponašanje punomoćnika tužilje ogleda se i u tome što je prvostepeni sud rešenjem P. 4862/09, donetim na ročištu od 9. oktobra 2009. godine , ponovo odredio zastajanje u postupku do postupanja po nalogu suda sa ročišta od 21. aprila 2009. godine , po kome je postup ljeno tek podnesk om od 16. maja 2012. godine .
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1121/04 , a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7806/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izre ke.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.
Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 1121/04 povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan , kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević