Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je pred Upravnim sudom trajao tri godine i tri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 350 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2504/2021
14.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 14313/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo J. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 24. februara 2021. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14313/17 od 23. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom upravnom sporu podneta Upravnom sudu 20. septembra 2017. godine, a da je osporena presuda doneta posle više od tri godine, čime je podnosiocu povređeno prav o na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporen i akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. septembra 201 7. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351-946/2017-GB od 9. avgusta 2017. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-01 broj 351.21-1565/2017 od 10. aprila 2017. godine . Predmetnim rešenjem prvostepenog organa odbačen je kao nedopušten zahtev podnosioca ustavne žalbe za ozakonjenje stambenog objekta u B. broj … u Beogradu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14313/17 od 23. decembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog rešenja Gradskog veća grada Beograda. Upravni sud je predmetni upravni spor rešio bez održavanja javne rasprave, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, nalazeći da predmet spora očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je u upravnom postupku utvrđeno: da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za ozakonjenje do 29. januara 2014. godine, u skladu sa ranije važećim Zakonom o legalizaciji objekata ; da predmetni objekat ne predstavlja objekat upisan po osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, niti nezakonito izgrađen objekat u smislu odredbe člana 6. stav 4. u vezi sa članom 7. stav 1. Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 96/15). Upravni sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 6. st. 1, 3, 4. i 8. i člana 23. stav 1. tač. 1) i 4) navedenog zakona, ocenio da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja je i član 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), kojim je propisano da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ne efikasnim postupanjem Upravnog suda u predmetu U. 14313/17 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući ove navode podnosioca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni spor započeo 20. septembra 2017. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe i okončan osporenom presud om Upravnog suda U. 14313/17 od 23. decembra 2020. godine, što ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje Upravnog suda, Ustavni sud je našao da se ne može smatrati efikasnim odlučivanje koje je trajalo tri godine i tri meseca, posebno stoga što u predmetnom upravnom sporu nisu utvrđivane nove činjenice, ni izvođeni novi dokazi, već je odluka doneta na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao pravni interes da nadležni sud u razumnom roku oceni zakonitost odlučivanja o njegovom zahtevu za ozakonjenje izvedenih radova.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine ( predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14313/17 od 23. decembra 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavnom žalbom se prevashodno ukazuje na to da je zahtev podnosioca zasnovan na odredbi člana 6. stav 4. Zakona o ozakonjenju objekata i da su radovi izvedeni na krovnoj konstrukciji, „što je vidljivo na satelitskom snimku iz 2015. godine“, a što je, po mišljenju podnosioca, trebalo utvrditi izvođenjem dokaza na javnoj raspravi . Ustavni sud je , s tim u vezi, konstatovao da je navedenom odredbom zakona, u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva za ozakonjenje, bilo propisano da je predmet ozakonjenja objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, a koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine, pod uslovima propisanim tim zakonom. Odredb ama člana 7. navedenog zakona je bilo predviđeno da po završetku popisa nezakonito izgrađenih objekata iz člana 6. stav 4. ovog zakona, građevinski inspektor donosi rešenja o rušenju tih objekata i dostavlja ih organu nadležnom za izdavanje rešenja o ozakonjenju (stav 7.), nakon čega taj organ po službenoj dužnosti pokreće postupak ozakonjenja (stav 9.). Saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 2) Zakona, za lica koja su vlasnici nezakonito izgrađenog objekta za koji nije podnet zahtev za legalizaciju do 29. januara 2014. godine, a za koji je građevinski inspektor doneo rešenje o rušenju, postupak ozakonjenja se pokreće danom dostavljanja tog rešenja nadležnom organu.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da nisu bili ispunjeni uslovi propisani zakonom da nadležni organ odlučuje o ozakonjenju izvedenih radova na osnovu tada važeće odredbe člana 6. stav 4. Zakona, budući da postupak ozakonjenja nije pokrenut u skladu sa odredbom člana 23. stav 1. tačka 2) Zakona. Iz toga dalje sledi da za odlučivanje o predmetnom zahtevu podnosioca nije bilo značajno da li su predmetni radovi bili vidljivi na satelitskom snimku iz 2015. godine.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, te je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti