Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao skoro sedamnaest godina povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Dosuđena joj je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2506/2010
03.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrinke Đurić iz Vrdnik a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrinke Đurić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 931/93 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nemater ijalne štete u iznosu od 16 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrinka Đurić iz Vrdnika je 21. maj a 2010. godine, preko punomoćnika Danice Mišković Molnar, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pr ed Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 931/93.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka 30. aprila 1993. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici , radi utvrđenja vlasništva na pokretnim stvarima ; da je prvostepeni sud nekoliko puta odlučivao o tužbenom zahtevu, ali su presude ukidane rešenjima drugostepenog suda, te da je konačno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 22/10 od 11. marta 2010. godine okončan parnični postupak, nakon sedamnaest godina sudovanja.

Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da joj dosudi materijalnu i nematerijalnu štetu koju je pretrpela zbog dugog trajanja parničnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), kojom se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 931/93 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 30. aprila 1993. godine podnela Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici t užbu, radi utvrđenja prava svojine na pokretnim stvarima u okviru bračne tekovine , sa predlogom da sud odredi privremenu meru kojom će zabraniti tuženom da raspolaže sa spornim pokretnim stvarima.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 931/93.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je nakon tri održana ročišta (od 4. juna i 15. septembra 1993. godine i 25. januara 1994. godine), na kojima su se stranke izjasnile o tužbenom zahtevu, doneo delimičnu presudu na osnovu priznanja P. 931/93 od 25. januara 1994. godine. Navedenom prvostepenom presudom utvrđeno je koje su tužiljine lične stvari i obavezan tuženi da ih preda tužilji , u roku od petnaest dana, pod pretnjom izvršenja.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 359/94 od 30. marta 1994. godine uvažio žalbu, pa je delimičnu presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 931/93 od 25. januara 1994. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za donošenje presude na osnovu priznanja, jer se na osnovu izjašnjenja tuženog, koje nije bilo dovoljno precizno i jasno, nije mogao izvući nesimnjiv zaključak da je tuženi u odnosu na sporni deo stvari priznao tužbeni zahtev, zbog čega je prvostepeni sud donoseći pobijanu presudu počinio bitnu povredu pravila postupka, što je bio razlog da se uvaži žalba tuženog i pobijana presuda ukine.

Na ročištu od 26. maja 1994. godine tužilja je proširila tužbu i na roditelje tuženog , a i u pogledu novih stvari za koje je tražila utvrđenje prava svojine, dok je tuženi istakao protivtužbeni zahtev kojim je tražio da sud utvrdi da stvari koje su navedene u tužbi predstavljaju njihovu zajedničku imovinu, jer su dobijene na poklon tokom trajanja bračne zajednice, a da stvari koje su na drugi način stečene tokom braka jesu isključivo njegova svojina.

Do donošenja sledeće delimične presude P. 931/93 od 27. septembra 1994. godine, sud je održao četiri ročišta (od 13. juna, 12. jula, 29. jula i 27. septembra 1994. godine), na kojima je saslu šao predložene svedoke i tužilju, kao parničnu stranku, a dva ročišta (od 31. avgusta i 15. septembra 1994. godine) su odložena zbog ned olaska tuženog.

Navedenom prvostepenom presudom utvrđeno je koje su stva ri tužiljina lična svojina i obavezan tuženi da ih preda tužilji u roku od petnaest dana, pod pretnjom izvršenja.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 116/95 od 30. januara 1995. godine uvažio žalbu , pa je delimičnu presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P . 931/93 od 27. septembra 1994. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog , navedeno da je pobijana prvostepena presuda donesena uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka jer tuženi nije lično pozvan na ročiš te na kome je bilo određeno saslušanje stranaka, te što je u pobijanoj presudi izostalo bliže označenje spornih pokretnih stvari koje je tuženi obavezan da preda tužilji, pa bi tužilja praktično imala izvršnu ispravu koja nije podobna za izvršenje.

Tokom ponovnog postupka, do donošenja sledeće delimične presude P. 931/93 od 31. maja 1999. godine, sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu ( 3. avgusta 1995. godine, 16. jula , 10. septembra, 4. oktobra i 6. novembra 1996. godine, 18. novembra 1997. godine , 22. aprila, 18. maja i 12. juna 1998. godine), od kojih su dva ročišta (od 3. avgusta 1995. godine i 18. maja 1998. godine) odložena zbog nedolaska tuženog. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak saslušanjem predloženih svedoka i saslušana je tužilja kao parnična stranka.

Navedenom prvostepenom presudom ponovo je utvrđeno koje su stvari tužiljina lična svojina i obavezan tuženi da te stvari preda tužilji , u roku od petnaest dana, pod pretnjom izvršenja. Pismeni otpravak presude je dostavljen punomoćnicima parničnih stranaka nakon više od godinu dana od njenog izricanja, 12. i 14. juna 2000. godine.

Tuženi je 20. juna 2000. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1202/00 od 12. decembra 2002. godine uvažio žalbu tuženog , pa je presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 931/93 od 31. maja 1999. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je pobijana prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud propustio da u izreci presude odluči o protivtužbenom zahtevu, koji je tuženi precizirao na ročištu od 26. maja 1994. godine.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je uručen punomoćnicima parničnih stranaka posle šest meseci od njegovog donošenja, početkom juna 2003. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je trinaest ročišta za glavnu raspravu (14. avgusta, 8. i 30. septembra i 16. oktobra 2003. godine, 6. i 10. septembra, 8. oktobra i 12. novembra 2004. godine , 2. marta, 2. juna, 6. oktobra i 18. novembra 2005. godine i 11. januara 2006. godine), koja su u najvećem broju i održan a. Na ročištima su saslušane i parnične stranke u odnosu na koje je proširena tužba, a prvotuženi je precizir ao protivtužbeni zahtev u pogledu stvari za koje je tražio utvrđenje prava s usvojine.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je doneo presudu P. 931/93 od 11. januara 2006. godine kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvoj en tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno koje su tužiljine lične stvari, pa je obavezan tuženi da navedene stvari preda tužilji u posed, utvrđeno je na kojim pokretnim stvarima i u kojem udelu je tužilja suvlasnik po osnovu sticanja u široj porodičnoj zajednici , pa su obavezani tuženi da tužilji omogu će korišćenje zajedničkih stvari; u stavu drugom izreke , u preostalom delu je tužbeni zahtev tužilje , koji se odnosio na lične stvari tužilje i na pokretne stvari koje predstavljaju zajedničku imovinu stečenu u široj porodičnoj zajednici , odbijen kao neosnovan ; u stavu trećem je utvrđeno da je tužilja povukla tužbu u odnosu na određene pokretne stvari; u stavu četvrtom je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca za utvrđenje suvlasništva na pokretnim stvarima stečenim u braku po osnovu poklona i zahtev da mu tužilja–protivtužena naknadi troškove postupka, a u s tavu petom su obavezani tuženi da tužilji nadoknade opredeljene troškove parničnog postupka.

Pismeni otpravak navedene presude je 20. februara 2006. godine dostavljen punomoćnicima p arničnih stranaka.

Tuženi su 7. marta 2006. godine izjavili žalbu protiv prvostepene presude. Spisi predmeta su 11. aprila 2006. godine, nakon dostavljanja odgovora na žalbu, prosleđeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 22/10 od 11. marta 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 931/93 od 11. januara 2006. godine u pobijanom delu kojim je tužbeni zahtev usvojen (stav prvi izreke) , protivtužbeni zahtev odbijen (stav četvrti izreke ) i odlučeno o troškovima spora (stav peti izreke ) potvrdio.

Pismeni otpravak drugostepene presude je dostavljen parničnim strankama sredinom aprila 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji ratione temporis spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud takođe smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog parničnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 30. aprila 1993. godine, podnošenjem tužbe O pštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 22/10 od 11. marta 2010. godine, što ukazuje da je postupak trajao gotovo punih sedamnaest godina.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, U stavni sud je ocenio da Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parnič nog postupka u predmetu P. 931/93. Odgovornost ovog suda se ogleda u činjenici da su mu tri delimične presude (P. 931/93 od 25. j anuara 1994. godine, P. 931/93 od 27. septembra 1994. godine i P. 931/93 od 31. maja 1999. ) ukidane rešenj ima Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici (Gž. 359/94 od 30. marta 1994. godine, Gž. 116/95 od 30. januara 1995. godine i Gž. 1202/00 od 12. decembra 2002. godine ), zbog povrede pravila parničnog postupka. Prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu u celini presudom P. 931 /93 od 11. januara 2006. godine, posle skoro 13 godina od podnošenja tužbe. Pri tome, sud je pismeni otpravak delimične presude P. 931/93 od 31. maja 1999. godine dostavio parničnim strankama posle više od godi nu dana nakon što je tu presudu doneo.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu održane rasprave preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud - Okružni sud u Sremskoj Mitrovici prekoračio razumne rokove odlučivanja , time što je o žalbi protiv treće prvostepene presude odlučivao u vremenskom period u od dve i po godine ( rešenjem Gž. 1202/00 od 12. decembra 2002. godine), pri čemu je pismeni otpravak tog rešenja dostav ljen punomoćnicima parničnih stranaka tek posle šest mesesci , početkom juna 2003. godine , dok o žalbi protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovoci P. 931/93 od 11. januara 2006. godine nije odlučio ni u periodu od tri i po godine, već je to učinio Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž. 22/10 od 11. marta 2010. godine.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posl edica neefikasnog postupanja Opštinskog i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici.

Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu '' Pavlyulynets protiv Ukrajine'' od 6. septembra 2005. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 931/93.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 16 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno predmet spora, postupanje sudova i ukupnu duž inu trajanja parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Us tavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podno siteljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neadekvatnog i neažurnog postupanja sudova.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo materijalnu štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi teljka ustavne žalbe nije dokaza la da je pretrpela materijalnu štetu, zbog dugog trajanja parničnog postupka , kao i da je Sud imao u vidu da su joj dosuđeni troškovi pravostepenog parničnog postupka, a da je Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž. 22/10 od 11. marta 2010. godine obrazložio zašto nije dosudio naknadu troškova žalbenog postupka.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1) i člana 4 5. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti