Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o odbijanju predloga za privremenu meru

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je odbijen predlog za određivanje privremene mere predaje maloletnog deteta majci. Sudovi su se pravilno rukovodili najboljim interesom deteta, koje nije bilo ugroženo u porodici oca. Nije utvrđena ni povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz O . kod Žabara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 239/17 od 23. februara 2017. godine i rešenja Osnovnog suda u Požarevcu I. 1760/17 od 20. januara 2017. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku obezbeđenja koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 1760/17.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz O . kod Žabara je , 27. marta 2017. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 239/17 od 23. februara 2017. godine i Osnovnog suda u Požarevcu I. 1760/17 od 20. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava deteta, prava i dužnosti roditelja i posebne zaštite majke, zajemčenih odredbama čl. 32, 64 – 66. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku obezbeđenja koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu I. 1760/17.

Osporenim rešenjima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za određivanje privremene mere kojom bi se izvršnom dužniku naložilo da joj odmah preda njihovog maloletnog sina, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava. Pored navoda kojima ukazuje da se prilikom donošenja osporenih rešenja sudovi nisu rukovodili najboljim interesom maloletnog deteta, podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe i da je postup ak po predlogu za određivanje privremene mere neopravdano trajao više od godinu dana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni drugostepeni akt i podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, kao i da joj dosudi troškove na ime sastav a ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akt e i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. januara 2016. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Požarevcu predlog za određivanje privremene mere kojom bi se izvršnom dužniku D. M . naložilo da joj odmah preda njihovog maloletnog sina D . M, rođenog 10. septembra 2015. godine, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava , sa periodom važenja do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji će ona pokrenu ti radi samostalnog vršenja roditeljskog prava.

Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu I. 262/16 od 22. aprila 2016. godine predlog je odbijen kao neosnovan.

Veće Osnovnog suda u Požarevcu je rešenjem Ipv(I). 93/16 od 23. maja 2016. godine usvojilo prigovor izvršnog poverioca i ukinu lo navedeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku je Osnovni sud u Požarvecu usvojio predlog izvršnog poverioca rešenjem I. 991/16 od 23. novembra 2016. godine, odlučivši i o načinu održavanja ličnih odnosa između izvršnog dužnika i maloletnog deteta.

Po prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Požarevcu je rešenjem Ipv(I). 319/16 od 12. decembra 2016. godine ukinulo navedeno prvostepeno rešenje i vratilo predmet na ponovni postupak.

Izvršni sudija Osnovnog suda u Požarevcu je u ponovnom postupku doneo osporeno rešenje I. 1760/17 od 20. januara 2017. godine kojim je predlog izvršnog poverioca odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Centar za socijalni rad u Požarevcu, 26. jula 2017. godine, dostavio sudu objedinjeni zaključak oba centra (Centra za socijalni rad u Požarevcu i Centra za socijalni rad u Žabarima), iz kojeg je utvrđeno da nema mesta određivanju predložene privremene mere nakon proteka dužeg vremenskog perioda, s obzirom na to da se otac adekvatno stara o detetu, da je obezbeđeno kontinuirano viđanje deteta sa majkom, i to dva puta nedeljeno u Centru za socijalni rad u Požarevcu, kao i da je obavljeno veštačenje od strane Instituta za mentalno zdravlje u B. na okolnost pod obnosti roditelja za samostalno vršenje roditeljskog prava; da je zatražen izveštaj o postupku povodom krivične prijave podnete protiv izvršnog dužnika zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika; da je iz izveštaja od 22. novembra 2016. godine utvrđeno da su u toku dokazne radnje; da je sud izvršio uvid u spise predmeta P2. 55/16 i utvrdio da je izvršni poverilac, u svojstvu tužioca, podnela tužbu protiv izvršnog dužnika, u svojstvu tuženog, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava i izdržavanja maloletnog deteta; da je izvršeno spajanje sa postup kom u predmetu P2. 56/16, u kome izvršn i dužnik zahteva samostalno vršenj e roditeljskog prava; da je u navedenom predmetu procenu roditeljske podobnosti vršio Institut za mentalno zdravlje – Kabinet za odrasle – Kabinet za sudsku psihijatriju, koji je u svom izveštaju naveo da oba roditelja imaju očuvanu roditeljsku sposobnost i d a u roditeljskoj ulozi ispoljavaju kapacitete da prepoznaju i ispunjavaju bazične i razvojne emocionalne potrebe maloletnog deteta; da je postupak u predmetu P2. 55/16 u fazi pribavljanja izveštaja i izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je sud odlučio kao u izreci ceneći sve izvedene dokaze, kao i nesporne činjenice da je dete uzrasta od 14 meseci i da od rođenja živi u porodici svog oca, ovde izvršnog dužnika; da sud posebno ima u vidu da dete nije ugroženo u porodici gde trenutno živi, da mu je omogućen kontakt dva puta nedeljno sa roditeljem sa kojim ne živi, da se naviklo na porodicu u kojoj se nalazi, da ima sve uslove za normalno obitavanje i da se o njemu brine otac, kao i majka njegovog oca koja je mlađa žena ; da nema svrhe da se detetu menja mesto boravka, jer to ne bi bilo u njegovom najboljem interesu, posebno zbog činjenice da je parnični postupak za vršenje roditeljskog prava u toku i da se očekuje skorije presuđenje ; da to što je protiv nekog lica podneta krivična prijava ili se vodi krivični postupak, ne znači da je to lice krivo, dok se suprotno ne dokaže, a činjenica da je protiv izvršnog dužnika podneta krivična prijava cenjena je i od strane nadležnog Centra za socijalni rad u postupku davanja mišljenja o podobnosti za samostalno vršenje roditeljskog prava; da, prema tome, izvršni poverilac nije učinio verovatnim da su maloletno detete, kao i njegova bezbednost i interes ugroženi činjenicom da ostaje da živi u kući sa ocem i njegovim ukućanima, u kojoj je i do tada živelo; da je sud, rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta, u smislu odredaba člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, kao i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, zaključio da nisu ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere iz člana 460. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Kako je u međuvremenu započela primena Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 106/15), izvršni poverilac je protiv osporenog prvostepenog rešenja izjavila žalbu nadležnom drugostepenom sudu.

Viši sud u Požarevcu je osporenim rešenjem Gž. 239/17 od 23. februara 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca i prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je najbolji interes deteta pravni standard, po kome se u svakom konkretnom slučaju ocenjuju sve okolnosti koje se tiču svih potreba deteta; da za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari nije odlučujuća okolnost evidentna patnja koju trpi majka deteta, zbog toga što je lišena svakodnevnog života sa njim i zbog toga što je upućena na teške, dugotrajne i komplikovane sudske i administrativne procedure, u kojima pokušava da izdejstvuje odluku o vršenju roditeljskog prava u svoju korist; da prema stavu suda, kada zdravlje i život deteta nisu ugroženi, kada ono dug vremenski period boravi u domaćinstvu svog oca, u sredini na koju se naviklo, pri čemu viđa i majku, po mišljenju suda, u nedovoljnim i neadekvatnim vremenskim intervalima, nema mesta da se odredi privremena mera kojom bi se dete predalo majci na samostalno vršenje roditeljskog prava; da iz same prirode privremene mere proizlazi da je odluka u tom postupku vremenski ograničena, pa u situaciji kada već teče parnični postupak za vršenje roditeljskog prava, necelishodno je i suprotno najboljem interesu deteta, menjanje njegovog mesta boravka, s obzirom na to da je moguće da se odluka po privremenoj meri i odluka iz parničnog postupka dijametralno razlikuju; da bi to stvorilo nesigurnost i neizvesnost, koje okolnosti nisu u najboljem interesu deteta; da navodi žalbe da otac deteta vrši nasilje nad majkom deteta, da svi postupci – po privremenoj meri, parnični i krivični predugo traju, da su mišljenja Centara za socijalni rad zbunjujuća, da je otac problematična osoba, proizlaze iz stanja u spisima predmeta; da su to, međutim, okolnosti koje se tiču majke deteta i njegovog oca, a sud smatra da je primaran najbolji interes deteta, dok su interesi roditelja u drugom planu i podređeni su interesima deteta; da se takođe ima u vidu da mogućnost da prvostepeni parnični sud na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti odredi privremene mere kojima bi u najvećoj mogućoj meri zaštitio najbolji interes deteta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

Odredbom člana 460. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti svaka mera kojom se postiže svrha obezbeđenja , pored ostalih, privremeno uređenje spornog odnosa, ako je potrebno da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veće nenadoknadive štete.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) propisano je : da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.).

Odredbama člana 3. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97) propisano je : da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (stav 1.); da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi kao prethodno razmatrao pitanje da li osporena rešenja predstavljaju pojedinačne akt e koji mo gu biti osporen i u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) primenjuje se u svom građanskom „aspektu“ samo na postupke u kojima se odlučuje o građanskim pravima ili obavezama. Kako se svim privremenim merama ne odlučuje o takvim pravima i obavezama, primenljivost člana 6. stav 1. Evropske konvencije zavisiće od toga da li su ispunjeni određeni uslovi. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Velikog veća Micallef protiv Malte, od 15. oktobra 2009. godine, broj predstavke 17056/06, utvrdio dva uslova od čije ispunjenosti će zavisiti primenljivost člana 6. stav 1. Evropske konvencije na postupak određivanja privremenih mera. Član 6. stav 1. Evropske konvencije se sadržinski bitno ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

Prvi uslov je da pravo o kojem se radi i u glavnom postupku i u postupku za određivanje privremene mere mora da bude „građansko“ u autonomnom smislu tog pojma koje mu daje član 6. stav 1. Evropske konvencije. Drugi uslov je da priroda privremene mere, njen predmet i svrha, kao i njena dejstva (učinci) na pravo o kome je reč treba da budu podvrgnuti kontroli. Član 6. stav 1. će biti primenljiv uvek kada se može smatrati da se privremenom merom delotvorno odlučuje o građanskom pravu ili obavezi o kojima se radi, bez obzira na dužinu vremena u kome je ta mera na snazi (videti st. 83-85. navedene presude).

Polazeći od navedenih uslova, kao i činjenice da je, u konkretnom slučaju, predlagač privremene mere majka maloletnog deteta, koje je, nakon njenog napuštanja zajednice života, ostalo da živi kod oca, ovde izvršnog dužnika, Ustavni sud nalazi da su ispunjena oba uslova iz presude Micallef protiv Malte, odnosno da osporena rešenja predstavljaju pojedinačne akte iz člana 170. Ustava.

6. Podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava roditelja iz člana 65. Ustava svodi na tvrdnju da se prilikom donošenja osporenih rešenja sudovi nisu rukovodili najboljim interesom maloletnog deteta, kome je, zbog starosnog doba u ko me se nalazi (15 meseci u vreme podnošenja ustavne žalbe), najpotrebnija majčinska ljubav i pažnja.

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav, Konvencija o pravima deteta i Porodični zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo, kao i način vršenja roditeljskog prava, je uvek uslovljeno zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti, sud dužan da se rukovodi upravo najboljim interesom deteta, poštujući prirodu i specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila.

Iz odredbe člana 65. stav 2. Ustava proizlazi da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava. Poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta, prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta (videti Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženja osporenih rešenja, utvrdio da su sudovi odgovorili na sva odlučna pitanja koja se odnose na vršenje roditeljskog prava, tačnije na privremeno uređenje spornog odnosa između roditelja maloletnog deteta, te dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za zauzet stav, nastojeći da zaštite najbolji interes maloletnog deteta, a uz uvažavanje svih relevantnih okolnosti konkretnog slučaja, kao i mišljenja organa starateljstva i nadležne specijalizovane ustanove – Instituta za mentalno zdravlje, koji je svoje mišljenje dostavio u parnici radi vršenja roditeljskog prava, koju su stranke u međuvremenu pokrenule.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava roditelja iz člana 65. Ustava.

6.1. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak obezbeđenja (postupak radi izdavanja privremene mere) trajao nešto više od godinu dana. Navedeno trajanje postupka se, po oceni Suda, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, polazeći od kriterijuma i standarda usvojenih kako u praksi Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je posebno imao u vidu da su u navedenom periodu ukinute dve prvostepene odluke, najpre odbijajuća, a potom i usvajajuća. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je , prema izveštajima organa starateljstva, sve vreme ostvarivala kontakt sa maloletnim detetom, saglasno modelu koji je uspostavljen pred Centrom za socijalni rad u Požarevcu. Prema tome, navodi ustavne žalbe ne daju u dovoljnoj meri osnova ni za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Tvrdnje o povredi prava deteta iz člana 64. i posebne zaštite majke iz člana 66. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje i prava roditelja. Pored toga, Ustavni sud podseća da se na povredu prava iz člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, to jest roditelj kao zakonski zastupnik deteta, a ne u svoje ime.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o odbijanju predloga za privremenu meru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti