Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud je propustio da oceni ključne navode tužbe i proizvoljno je primenio materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Trgomen-pv“ d.o.o. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Trgomen-pv“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Trgomen-pv“ d.o.o. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se pred Odeljenjem za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo vodio u predmetu broj 351-512/2005-V povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva za kapitalne investicije – Raški okrug sa sedištem u Kraljevu broj 220-351-00006/2007-04 od 2. novembra 2009. godine.

4. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Trgomen-pv“ d.o.o. iz Kraljeva podnelo je 3. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede načela i prava iz člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, kao i povrede člana 84. stav 1, člana 145. stav 2, člana 197. stav 1. i člana 198. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac kao zainteresovano lice izjavio žalbu protiv rešenja o odobrenju za izgradnju objekta , koje je nadležni organ izda o na zahtev R.V. iz Kraljeva; da je rešenje doneto protivno tada važećoj odredbi člana 91. Zakona o planiranju i izgradnji, prema kojoj se uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosio izvod iz urbanističkog plana ili akt o urbanističkim uslovima, koji nije stariji od šest meseci i idejni projekat usklađen sa navedenim aktom; da je zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju broj 351-512/2005- V podnet 24. juna 2005. godine i da je uz zahtev priložen akt o urbanističkim uslovima broj 353-388/2004- V od 12. oktobra 2004. godine; da u spisima predmeta nema dokaza da je izdati akt produžen, što proizlazi i iz obrazloženja drugostepenog organa, koji nije naveo dokaze na osnovu kojih je izvršeno produženje roka važnosti izdatog akta o urbanističkim uslovima.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da tuženi upravni organ i Upravni sud nisu cenili sve navode žalbe i tužbe podnosioca, a posebno: da je idejni projekat u suprotnosti sa aktom o urbanističkim uslovima, jer investitor „sebi dozvoljava slobodu da očigledan sprat krsti u potkrovlje, a potkrovlje u tavan“; da je budući objekat investitora udaljen od susedne parcele samo tri metra, što direktno utiče na visinu budućeg objekta koji bi gradio podnosilac; da je predmetno rešenje o odobrenju za izgradnju stambeno-poslovnog objekta nezakonito i u pogledu odr eđivanja namene budućeg objekta i protivno tada važećem Planu detaljne regulacije – centar grada Kraljeva , kojim je na katastarskoj parceli 150, KO Kraljevo predviđena izgradnja „inividualno sta mbenog objekta bez delatnosti“; da je članom 29. Odluke o privremenim pravilima građenja ( „Službeni list Opštine Kraljevo“, broj 17 od 20. oktobra 2003. godine) bilo predviđen o da je maksimalna spratnost porodičnog stambenog objekta P+2S+Pk; da je postupak osporavanja rešenja upravnih organa otpočeo još 2004. godine, kao i da je upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije pokrenut u novembru 2009. godine, a osporena presuda doneta 6. aprila 2011. godine; da je Upravni sud nezakonito i nesavesno postupao prilikom donošenja osporene presude, jer je ocenio da je pravilno primenjena odredba člana 91. stav 1 . Zakona o planiranju i izgradnji i da se poništaj akta o urbanističkim uslovima mogao tražiti u posebnom postupku.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi: da je na zahtev podnosioca nadležni organ 11. marta 2004. godine izdao akt o urbanističkim uslovima za izgradnju stambeno-poslovnog objekta na kp. br. 152, 153 i 155, KO Kraljevo; da je na osnovu tog akta pristupio izradi idejnog projekta i podneo zahtev za izdavanje rešenja o odobrenju za izgradnju nadležnom organu; da je prvostepeni organ, po nalogu Urbanističke inspekcije Ministarstva za kapitalne investicije, 25. avgusta 2004. godine doneo rešenje kojim je oglasio ništavim akt o urbanističkim uslovima od 11. marta 2004. godine, jer je „navodno“ izdat suprotno zakonskim propisima, odnosno iz razloga što nije obrazovana građevinska parcela izradom urbanističkog projekta preparcelacije i nisu ispoštovani elementi horizontalne i v ertikalne regulacije propisani važećim urbanističkim planom; da postoji „niz rešenja“ o odobrenju za izgradnju istog organa izdatih u istom periodu kojima je drugim investitorima dozvoljena izgradnja objekata na više katastarskih parcela bez obaveze formiranja građevinske parcele izradom urbanističkog projekta; da je nakon podnete tužbe Vrhovnom sudu Srbije drugostepeni organ poništio navedeno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje prvostepenom organu; da je u ponovnom postupku održana javna usmena rasprava 6. maja 2005. godine, na kojoj je podnosilac predočio da je u tekstualnom delu novousvojenog plana od strane Skupštine opštine Kraljevo doneta odluka da svi pojedinačni akti za izgradnju stambenih i stambeno-poslovnih objekata na osnovu Privremenih pravila građenja i Preispitanog plana detaljne regulacije - centar grada Kraljeva ostaju na snazi; da se ta odluka odnosi i na kp. br. 152, 153 i 155, KO Kraljevo, čiji je korisnik podnosilac; da do podnošenja ustavne žalbe nije pravnosnažno rešen zahtev podnosioca za izdavanje odobrenja za izgradnju, dok je sa druge strane favorizovana izgradnja objekta na susednoj katastarskoj parceli i to protivno zakonu, tada važećem Regulacionom planu i drugim propisima“, po zahtevu koji je kasnije podnet.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete. Dopunom ustavne žalbe podnetom 5. februara 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je istakao i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni pojedinačni akt, spise predmeta Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo broj 351-512/2005-V i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo (dalje u tekstu: Odeljenje) broj 351-512/2005-V od 14. jula 2005. godine izdato je R .V. iz Kraljeva i preduzeću „Deming“ d.o.o. iz Kraljeva odobrenje za izgradnju stambeno-poslovnog objekta spratnosti Po + Su + Pr + 4S + Pk na kat astarskoj parceli 150 , KO Kraljevo, u Obilićevoj ulici 8/I . U obrazloženju rešenja je navedeno da su R .V. iz Kraljeva i preduzeće „Deming“ d.o.o. iz Kraljeva podneli zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju zaveden pod brojem 351-512/2005 -V od 24. juna 2005. godine, uz koji su priložili dokumentaciju označenu u rešenju; da su sastavni delovi rešenja akt o urbanističkim uslovima, izdat od strane nadležnog odeljenja broj 353-388/2005-V od 12. oktobra 2004. godine i idejni projekat stambeno-poslovnog objekta spratnosti Po + Su + Pr + 4S + Pk na kat astarskoj parceli 150 , KO Kraljevo.

Zaključkom Odeljenja od 7. jula 2005. godine privrednom društvu „Trgomen-pv“ d.o.o. iz Kraljeva, ovde podnosiocu ustavne žalbe, priznato je svojstvo zainteresovanog lica u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju stambeno-poslovnog objekta, po zahtevu investitora „Deming“ d.o.o. i Rodoljuba Vilimonovića iz Kraljeva.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2005. godine izjavio žalbu protiv rešenja Odeljenja od 14. jula 2005. godine, koja je odbijena rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije – Raški okrug sa sedištem u Kraljevu (dalje u tekstu: Ministarstvo) broj 220-351-00006/2007-04 od 22. avgusta 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da se u spisima predmeta nalazi akt o urbanističkim uslovima izdat od strane nadležnog odeljenja broj 353-388/2005-V od 12. oktobra 2004. godine, kao i idejni projekat, kao osnov za izdavanje reše nja o odobrenju za izgradnju i da predmetno odobrenje nije izdato suprotno odredbama člana 91. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03), u kome se bliže određuje koje dokaze je stranka dužna da priloži uz zahtev.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6563/05 od 1. novembra 2006. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje M inistarstva od 22. avgusta 2005. godine, zbog povrede pravila postupka u vezi sa ovlašćenjem za potpisnika osporenog akta. U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije Ministarstvo je 18. januara 2007. godine donelo rešenje broj 220-351-110/2006-04, kojim je ponovo odbilo žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja Odeljenja od 14. jula 2005. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 963/07 od 17. septembra 2009. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje Ministarstva od 18. januara 2007. godine, zbog toga što tuženi nije dostavio nadležnom sudu spise predmeta na uvid. Rešenjem Ministarstva od 2. novembra 2009. godine, donet im u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, treći put je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Odeljenja od 14. jula 2005. godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da se ne mogu uzeti u obzir navodi podnosioca da je predmetni akt o urbanističkim uslovima stariji od šest meseci, jer se to iz spisa predmeta ne može zaključiti.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. novembra 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv rešenja Ministarstva od 2. novembra 2009. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno, pored ostalog: da iz obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da su R.V. iz Kraljeva i preduzeće „Deming“ d.o.o. iz Kraljeva podneli zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, koji je zaveden pod brojem 351-512/2005-V od 24. juna 2005. godine; da su priložili svu potrebnu dokumentaciju predviđenu članom 91. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03), na osnovu koje je doneto rešenje o odobrenju za izgradnju; da je pravilno postupio tuženi organ kada je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, postupajući u svemu po nalozima datim u presudi Vrhovnog suda Srbije U. 963/07 od 17. septembra 2009. godine; da je odredbom člana 91. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03) propisano da se uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi – izvod iz urbanističkog plana ili akt o urbanističkim uslovima, koji nije stariji od godinu dana, idejni projekat potvrđen od strane nadležnog organa da je urađen u skladu sa izvodom, odnosno ak tom iz tačke 1. ovog stava, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu s vojine na objektu, odnosno pravu korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu i rešenje iz člana 84. ovog zakona, kao i drugi dokazi određeni urbanističkim planom, odnosno aktom o u rbanističkim uslovima. Upravni sud je ocenio da su navodi tužbe o tome da je povređen član 91. Zakona o planiranju i izgradnji i da je akt o urbanističkim uslovima „stariji od godinu dana“, neosnovani sa razloga koji su već dati u obrazloženju osporenog rešenja, koje je kao pravilne prihvatio i taj sud, jer se poništaj akta o urbanističkim uslovima može tražiti u posebnom postupku, a ne u upravnom sporu. Upravni sud je, nalazeći da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca, odlučio kao u dispozitivu presude, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) , koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik PC“, broj 111/09).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psih ičkog ili fizičkog invaliditeta ( član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36); da s vi imaju jednak pravni položaj na tržištu i da su z abranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (član 84. st. 1. i 2.); da se s udske odluke donose u ime naroda i da se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i pr opisu donetom na osnovu zakona (član 145. st. 1. i 2.); da z akoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.); da p ojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovom ustavnosudskom sporu od značaja je i odredba člana 91. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („ Službeni glasnik RS“, broj 47/ 03), koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva za izdavanje rešenja o odobrenju za izgradnju, a kojom je bilo propisano da se uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi izvod iz urbanističkog plana ili akt o urbanističkim uslovima, koji nije stariji od šest meseci (tačka 1)) i idejni projekat usklađen sa izvodom odnosno aktom o urbanističkim uslovima (tačka 2)) .

Članom 22. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, koji je objavljen u „ Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 34/06 od 18. aprila 2006. godine , dodat je član 59a sledeće sadržine:

„Protiv akta o urbanističkim uslovima može se podneti prigovor u roku od 15 dana od dana njegovog izdavanja. Po prigovoru odlučuje rešenjem organ koji je izdao akt o urbanističkim uslovima. Ako nadležni organ povodom podnetog zahteva utvrdi da nema uslova za izdavanje akta o urbanističkim uslovima, donosi rešenje kojim se zahtev odbija. Protiv rešenja iz st. 2. i 3. ovog člana može se izjaviti žalba.“

Članom 30. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji izmenjena je odredba člana 91. stav 1 , osnovnog teksta izmenjenog Zakona, tako što su u tačk i 1) reči: „šest meseci“ zamenj ene rečima: „godinu dana“, a u tački 2) reč: „usklađen“ zamenj ena je rečima: „potvrđen od strane nadležnog organa da je urađen u skladu“.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za izdavanje odobrenja za gradnju, propisani odredbom člana 91. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o planiranju i izgradnji, budući da je od izdavanja akta o urbanističkim uslovima do podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za gradnju proteklo više od šest meseci i što idejni projekat nije usklađen sa aktom o urbanističkim uslovima. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, ocena Upravnog suda o zakonitosti pobijanog rešenja tuženog organa zasnovana je na primeni odredbe člana 91. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji koji nije merodavan za odlučivanje, a sporan je i stav toga suda da se u posebnom postupku mogao tražiti poništaj akta o urbanističkim uslovima.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je Za konom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/ 03) bilo određeno maksimalno vreme koje može proteći od izdavanja akta o urbanistič kim uslovima do podnošenja zahteva za izdava nje odobrenja za izgradnju i da je odredbom člana 91. stav 1) tačka 1), koja je važila na dan podnošenja predmetnog zahteva za izdavanje rešenja o odobrenju za izgradnju, taj period iznosio šest meseci. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2006. godine navedeni period produžen na godinu dana, a istim zakonom je propisana mogućnost izjavljivanja prigovora protiv akta o urbanističkim uslovima.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni organ ocenio da predmetno odobrenje za izgradnju nije izdato suprotno odredbama člana 91. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine i da se ne mogu uzeti u obzir navodi žalbe da je predmetni akt o urbanističkim uslovima stariji od šest meseci, jer se to iz spisa predmeta ne može zaključiti . Iz sadržine obrazloženja osporene presude proizlazi da je Upravni sud ocenu o ispunjenosti uslova za izdavanje predmetnog odobrenja za izgradnju zasnovao na odredbi 91. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji ( „Službeni glasnik RS “, br. 47/03 i 34/06), prema kojoj akt o urbanističkim uslovima nije smeo biti stariji od godinu dana.

Polazeći od izloženog, a posebno imajući u vidu da je od izdavanja predmetnog akta o urbanističkim uslovima do podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju proteklo više od šest meseci, Ustavni sud nalazi da nema činjeničnog utemeljenja ocena Upravnog suda da je predmetno odobrenje za izgradnju izdato u skladu sa odredbom člana 91. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine. Takođe, Upravni sud je u obrazloženju osporenog akta ocenjivao navode tužbe da je akt o urbanističkim uslovima „stariji od godinu dana“, iako iz spisa predmeta upravnog organa nesumnjivo proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe ukazivao na to da je predmetni akt stariji od šest meseci.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su proizvoljni i bez utemeljenja u merodavnom materijalnom pravu razlozi Upravnog suda koji su bili odlučujući za ocenu o ispunjenosti zakonskih uslova za izdavanje predmetnog odobrenja za izgradnju objekta i da takvo obrazloženje iz osporenog akta ne zadovoljava zahteve i standarde u pogledu pravičnosti suđenja.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što se upravni organi i Upravni sud nisu izjasnili o njegovima navodima kojima je ukazivao na neusklađenost idejn og projekta sa aktom o urbanističkim uslovima i na nezakonitost r ešenja o odobrenju za izgradnju stambeno-poslovnog objekta u pogledu određivanja namene, a time i spratnosti predmetnog objekta.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u upravnom sporu odluči vao na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred upravnim organima. Prilikom razmatranja da li su poštovane garancij e iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud posebno ima u vidu obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.), pri čemu ta obaveza ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , 19. april 1994. godine, § 61.). Međutim, za ocenu o ispunjenosti standard a prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke niže stepenog organa.

Ustavni sud konstatuje da u rešenjima upravnih organa i osporenoj presudi nisu ocenjeni navodi podnosioca ustavne žalbe da idejni projekat nije usklađen sa aktom o urbanističkim uslovima i da je rešenje o odobrenju za izgradnju stambeno-poslovnog objekta nezakonito u pogledu određivanja namene, a time i spratnosti predmetnog objekta. Imajući u vidu da je zakonitost rešenja o odobrenju za izgradnju, u smislu odredbe člana 91. stav 1. tačka 2) Zakona o planiranju i izgradnji, zavisila od ocene o usklađenosti idejnog projekta sa aktom o urbanističkim uslovima, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ bio dužan da se o tim navodima podnosioca izjasni, a da je Upravni sud, propuštanjem da otkloni učinjenu povredu pravila postupka, povredio pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odluč ujući kao u tački 1. izreke.

7. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca protiv rešenja Ministarstva za kapitalne investicije – Raški okrug sa sedištem u Kraljevu broj 220-351-00006/2007 -04 od 2. novembra 2009. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je upravni postupak koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom započeo još 2004. godine.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 351-512/2005-V Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti Opštinske uprave opštine Kraljevo mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 28. jula 200 5. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo žalbu protiv rešenja Odeljenja od 14. jula 2005. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 13373/10 od 6. aprila 2011. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 5. maja 201 1. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao skoro šest godina, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku bilo relativno složenih činjeničnih, ali ne i pravnih pitanja, jer je nadležni organ prevashodno trebalo d a utvrdi da li su ispunjeni uslovi za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta u pogledu važenja akta o urbanističkim uslovima i usklađenosti idejnog projekta sa tim aktom. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti odobrenja za izgradnju objekta bila od velik og pravnog i materijalnog značaj a za podnosioca ustavne žalbe , jer je ishod predmetnog postupka od uticaja na ostvarivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu prevashodno dovelo do neopravdano dugog trajanja osporenog postupka , imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva od 18. januara 2007. godine odlučivao dve i po godine, a Upravni sud je osporenu presudu doneo nakon godinu ipo dana. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je drugostepeni organ blagovremeno postupao u izvršenju sudskih presuda, nakon poništavanja konačnih rešenja u upravnom sporu, ali je i u novodonetim rešenjima propuštao da na osnovu uvida u spise utvrdi činjenice na koje je ukazivao podnosilac ustavne žalbe, kao žalilac.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da će se nakon poništavanja osporene presude ponovo odlučivati o tužbi podnosioca protiv konačnog rešenja Ministarstva od 2. novembra 2009. godine. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svog stava prema kojem se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, po pravilu, vezuje za datum tog predaje tog podneska, a imajući u vidu da je podnosi lac zahtev za naknadu materijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 5. februara 2013. godine, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neblagovremen, budući da je podnet nakon proteka roka propisanog članom 84. stav 1. Ustava.

Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu u delu u kojem je istaknut zahtev za naknadu materijalne štete , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporen om presudom podnosi lac ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije. U vezi sa istaknutim povredama prava na jednaku zaštitu prava i na pr avno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava , Ustavni sud ocenjuje da podnosilac povredu navedenih ustavnih prava zasniva na tvrdnji da je bio u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao R.V. i druga lica kojima je izdato odobrenje za izgradnju objekta, ali da o njegovom zahtevu još nije pravnosnažno odlučeno, jer je oglašen ništavim akt o urbanističkim uslovima koji je nadležni organ izdao 2004. godine. Ustavni sud, takođe, ukazuje da povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava može nastati kao posledica postupanja nadležnih organa u poslednjoj instanci, zbog čega nije razmatrao da li postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u predmetnom postupku i onom u kome se odlučuje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, pozivajući se na povrede člana 84. stav 1, člana 145. stav 2, člana 197. stav 1. i člana 198. stav 1. Ustava, u suštini ukazuje na pogrešnu primenu materij alnog prava u osporenoj presudi, o čemu se Sud već izjasnio kroz utvrđenje povrede prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti