Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko 16 godina. Naloženo je okončanje postupka u najkraćem roku i dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Petkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Petkovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 49702/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Petković iz Beograda je 6. juna 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 563/97.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da predmetni izvršni postupak traje već 14 godina, te da prinudno izvršenje još nije sprovedeno. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao sada nadležnom sudu za sprovođenje izvršenja, da preduzme sve mere kako bi se predmet hitno okončao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 20. novembra 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 49702/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom postupku: da je Četvrti opštinski sud u Beogradu, postupajući po predlogu za izvršenje izvršnog poverioca Nenada Petkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je podnet 20. maja 1997. godine, doneo 26. juna 1997. godine rešenje o izvršenju protiv izvršnog dužnika Đurđa Živkovića, radi naplate duga u iznosu od 16.577,00 dinara i odredio da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika; da je sudski izvršitelj nakon donošenja rešenja o izvršenju prvi put izašao na lice mesta 25. oktobra 1997. godine, kada je konstatovao da izvršni dužnik nije zatečen i da je navedeno rešenje dostavio supruzi dužnika, te da je izvršitelj sledeći put na lice mesta izašao 26. oktobra 1998. godine, kada je konstatovao da na adresi dužnika nema stvari koje mogu biti popisane i zaplenjene, o čemu je postupajući sudija dopisom od 4. decembra 1998. godine obavestio izvršnog poverioca; da je izvršni poverilac podneskom od 22. januara 1999. godine tražio da se ponovi popis u njegovom prisustvu, pa je sudski izvršitelj ponovo izašao na lice mesta 25. februara 1999. godine, kada je konstatovao da je zatekao izvršnog dužnika i da mu je uručio zaključak o popisu i proceni stvari, te da je izvršni poverilac nakon toga podneskom od 29. marta 2001. godine urgirao da se nastavi postupak izvršenja; da je sudski izvršitelj izašao na lice mesta 5. novembra 2001. godine, kada je konstatovao da je zatekao izvršnog dužnika i da mu je uručio zaključak o popisu i proceni stvari, što se ponovo desilo i 27. novembra 2001. godine; da su 5. decembra 2001. godine popisane pokretne stvari izvršnog dužnika i da je konstatovano da su se poverilac i dužnik dogovorili da će dug biti izmiren u roku od dva i po meseca; da se nakon toga izvršni poverilac nije obraćao prvostepenom sudu sve do 11. aprila 2005. godine, kada je u službenoj belešci konstatovano da je poverilac pristupio u sud, ističući da je izvesno mirno rešenje spora i predlažući da se predmet arhivira dok on ne obavesti sud da je dug namiren; da je postupajući sudija dopisom od 9. maja 2005. godine naložio izvršnom poveriocu da se izjasni za koje vreme traži odlaganje izvršenja u smislu člana 60. Zakona o izvršnom postupku, pa se poverilac podneskom od 23. maja 2005. godine izjasnio da traži odlaganje do 1. jula 2005. godine; da je službeno lice ponovo izašlo na lice mesta 23. oktobra 2007. godine i konstatovao da nije zatekao izvršnog dužnika, a zatim i 9. maja 2008. godine kada je konstatovao nemaštinu; da je izvršni poverilac 16. januara 2009. godine podneo zahtev za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika, koji je rešenjem od 9. jula 2009. godine odbačen kao nedozvoljen; da je izvršni poverilac podneo prigovor protiv navedenog prvostepenog rešenja, koje je potvrđeno rešenjem IPV (I)703/2012/7 od 22. maja 2013. godine; da je drugostepeno rešenje dostavljeno izvršnom poveriocu 17. jula 2013. godine, nakon čega u postupku nije preduzeta nijedna procesna radnja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku iz 1978. godine, člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine i člana 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji su se primenjivali na predmetni izvršni postupak, afirmisale su načelo hitnog postupanja suda.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak 20. maja 1997. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da prinudno izvršenje još nije okončano.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj izvršni postupak traje više od 16 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Činjenice da je sudski izvršitelj Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u više navrata samo konstatovao da je zatekao dužnika na licu mesta, ne pristupajući popisu, proceni i prodaji njegovih stvari u cilju sprovođenja izvršenja, te da je taj sud imao dva velika perioda neaktivnosti (od 25. februara 1999. do 5. novembra 2001. godine i od 1. jula 2005. do 23. oktobra 2007. godine) u kojima nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se prinudno naplatilo potraživanje podnosioca, a da je Prvi osnovni sud u Beogradu tek nakon nepune četiri godine odlučio o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipp. 47/09 od 9. jula 2009. godine, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da navedeni sudovi u ovom izvršnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom hitnosti, u smislu odredaba člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku iz 1978. godine, člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine i člana 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju izvršnog postupka koje se ogleda u njegovom pasivnom držanju u periodu od 5. decembra 2001. do 1. jula 2005. godine (podnosilac ustavne žalbe u navedenom periodu nije obavestio izvršni sud da li je dužnik na osnovu sporazuma stranaka od 5. decembra 2001. godine dobrovoljno izmirio dug, niti je tražio nastavak sprovođenja prinudnog izvršenja, dok je u maju 2005. godine tražio da se odloži izvršenje do 1. jula te godine), praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević