Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Usvojena ustavna žalba zbog povrede načela ne bis in idem. Poništena presuda Apelacionog suda kojom je podnositeljka osuđena za krivično delo nakon što je za isti događaj pravnosnažno oslobođena od prekršajne odgovornosti, čime je povređeno njeno ustavno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. K . iz K . kod Uba , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine, te podnositeljka oglašena krivom za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i utvrđuje se da je u ovom delu podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine te podnositeljka oglašena krivom za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i određuje se da navedeni sud donese u ovom delu novu odluku o žalbi branioca okrivljene J. K . izjavljen e protiv presude Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K . iz K . kod Uba podnela j e Ustavnom sudu, 19. marta 201 4. godine, preko punomoćnika A . A , advokata iz Uba, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je „Apelacioni sud u Beogradu, na taj način što je potvrdio deo presude Osnovnog suda u Valjevu u kojem osuđuje okrivljenu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, za uvredu i što je preinačio deo presude Osnovnog suda u Valjevu, pa osudio podnositeljku za laku telesnu povredu, a što se sve odnosi na isti događaj za koji je Prekršajni sud u Valjevu ranije pravnosnažno oslobodio J. K, povredio pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu “.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 724/12 Osnovnog suda u Valjevu, kao i celokupne dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice koje se tiču prekršajnog postupka koji je vođen protiv podnosi teljke ustavne žalbe:

Presudom Prekršajnog suda u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu Pr. 27765/10 od 27. juna 2012. godine okrivljena, ovde podnositeljka us tavne žalbe, i okrivljena S.P. oslobođene su krivice da su 10. avgusta 2010. godine oko 15h u mestu Kožuaru na putu koji vodi do Katića narušavale javni red i mir , i to tako što je okrivljena S.P. fizički nasrnula na J . K . u nameri da je udari, a okrivljena J . K . je S.P. zadala udarac nogom u nogu, a razlog je taj što su jedna drugu međusobno ogovarala kod komšija, a čime bi učinile prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“ br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05), jer je za prvookrivljenu J. K . utvrđeno da delo za koje se tereti nije prekršaj već krivično delo, a za drugookrivljenu u postupku nije dokazano da je okrivljena S.P. učinila navedeni prekršaj koji joj je zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka Policijske stanice u Ubu br. 1-705-00220/10 od 12. avgusta 2010. godine stavljen na teret, a kako je to proizlazi iz presude.

Presuda Prekršajnog suda u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu Pr. 27765/10 od 27. juna 2012. godine je postala pravnosnažna 12. jula 2012. godine .

3.2. Činjenice koje se tiču krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude:

Privatna tužilja S.P. podnela je protiv okrivljene J.K. privatnu tužbu 1. novembra 2010. godine zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika.

Na glavnom pretresu od 25. avgusta 2011. godine koji je održan u predmetu Osnovnog suda u Valjevu K. 2922/10 okrivljena J . K . je podnela privatnu tužbu protiv S.P, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika

Na glavnom pretresu održanom 24. oktobra 2011. godine, branilac okrivljene J. K . je izjavio da je povodom istog događaja protiv obe okrivljene pokrenut prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, te je predložio da Osnovni sud u Valjevu zastane sa vođenjem krivičnog postupka do okončanja prekršajnog postupka.

Dopisom Osnovnog suda u Valjevu K. 2922/10 od 1. novembra 2011. godine obavešten je Prekršajni sud u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu da je S.P. podnela privatnu tužbu protiv okrivljene J.K, zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 2922/10 od 30. januara 2012. godine, stavom prvim izreke, okrivljena J. K . oglašena je krivom da je učinila krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, te joj je posledično izrečena jedinstvena novčana kazna u iznosu od 40.000 dinara, stavom drugim izreke okrivljena S.P. je oslobođena od optužbe da je učinila krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, a stavom trećim izreke prema okrivljenoj J. K . je odbijena optužba da je učinila krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1592/12 od 23. aprila 2012. godine uvažena je žalba okrivljene J. K . te je uki nuta presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 2922/10 od 30. januara 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na glavnom pretresu od 5. jula 2012. godine održanom u predmetu Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 branilac J. K . je obavestio s ud da je Prekršajni sud u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu doneo presudu protiv obe okrivljene, kao i da je činjenični opis dela koje se stavlja na teret J . K . identičan izreci presude Prekršajnog suda u Valjevu – Odeljenje u Ubu, a na glavnom pretesu održanom 7. septembra 2012. godine branilac je priložio gore navedenu presudu, koja je postala pravnosnažna i izvršna.

Branilac podnositeljke ustavne žalbe je na glavnom pretresu od 15. januara 2013. godine, kao i u završnoj reči datoj na glavnom pretresu od 1. marta 2013. godine, predložio Osnovnom sudu u Valjevu da podnositeljku oslobodi od optužbe, zbog toga što su obe okrivljene presudom prekršajnog suda oslobođene od optužbe zbog istog događaja.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine, stavom drugim izreke, prema podnositeljki je odbijena optužba da je „dana 10. avgusta 2010. godine u selu Kožuar, sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svesna da je njeno delo zabranjeno i želeći izvršenje istog, lako telesno povredila tužilju – okrivljenu S.P. iz Kožuara, tako što je ovu (S.P.) udarila nogom na kojoj je imala papuču u predeo stomaka i nanela joj laku telesnu povredu u vidu otoka kože i potkožnog tkiva veličine 8 x6 cm, sa oguljotinom kože u centralnom delu veličine 3x2 cm, a čime je učinila krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika“, dok je stavom trećim izreke podnositeljki za krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika izrečena sudska opomena.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je „pred Prekršajnim sudom u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu, vođen postupak protiv obe okrivljene pod brojem Pr. 27765/10. Dana 27. juna 2012. godine doneta je presuda kojom se okrivljene J. K . i S.P. oslobađaju od krivice , i to okrivljena S.P. da je fizički nasrnula na J, a okrivljena J. da je S . zadala udarac nogom. Predmet ovog prekršajnog postupka bio je prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru. Dakle, predmet prekršajnog postupka nisu bile uvrede, pa je sud u krivičnom postupku okrivljenoj J . za krivično delo uvrede izrekao sudsku opomenu, dok je okrivljenu S.P. oslobodio od optužbe nalazeći da nema dokaza da je okrivljena počinila krivično delo uvrede. Okrivljena S.P. je okrivljenoj J . stavila na teret krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika. Međutim, ove radnje su bile predmet prekršajnog postupka. Članom 4. Protokola 7. Evropske konvencije o ljudskim pravima propisuje se da se nikome ne može ponovo suditi u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo za koje je bio već pra vnosnažno oslobođen ili osuđen. Navedenim članom se sprečava da u odnosu na isto lice bude više puta pravnosnažno odlučeno na relevantan način, a u pogledu iste stvari, odnosno istog kažnjivog dela bilo u istoj bilo u različitoj vrsti kaznenog postupanja . Kako je uvidom u presudu Prekršajnog suda u Valjevu Pr. 27765/10 od 27. juna 2012. godine okrivljena J. K . oslobođena krivice zbog sumnje da je dana 10. avgusta 2010. godine u Kožuaru okrivljenoj S.P. zadala udarac nogom, to je ovaj sud prema okrivljenoj odbio optužbu da je počinila krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika “.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine usvojena je žalba privatne tužilje S.P, te je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine, tako što je Apelac ioni sud u Beogradu okrivljenu J. K . og lasio krivom da je izvršila krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, dok se odbijaju kao neosnovane žalba branioca okrivljene J. K . izjavljene u odnosu na oslobađajući deo presude, u delu u kome je okrivljena S.P. oslobođena zbog izvršenja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i u osuđujućem delu u odnosu na okrivljenu J . K , u delu u kojem je okrivljena J . K . oglašena krivom zbog i zvršenja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, te je okrivljenoj J. K . posledično izrečena sudska opomena.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu je, između ostalog, navedeno da „Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je u konkretnom slučaju neprihvatljiv stav prvostepenog suda, a vezano za inkriminisani događaj od 10. avgusta 2010. godine i krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav. 1. Krivičnog zakonika, da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari budući, a kako to prvostepeni sud nalazi , da su radnje okrivljene J . K . bile predmet prekršajnog postupka, odnosno da je predmet prekršajnog postupka bio iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer je u tom postupku okrivljena J . K . oslobođena krivice zbog sumnje da je dana 10. avgusta 2010. godine zadala udarac nogom oštećenoj S.P, to je prvostepeni sud našao da prema okrivljenoj treba odbiti optužbu zbog krivičnog dela lake telesn e povred e iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika. Naime, iz spisa predmeta Prekršajnog suda u Valjev u Pr. 27765/10 od 27. juna 2012, godine, proizilazi da se okrivljena J. K . oslobađa od krivice zbog sumnje da je dana 10. avgusta 2010. godine oko 15 časova u mestu Kožuar na putu koji vodi do Katića, da je okrivljena J . S . P . zadala udarac nogom u nogu, a razlog je ta j što su jedna dr ugu međusobno ogovarale kod komšija, čime bi učinile prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer je utvrđeno da delo koje se tereti nije prekršaj, već krivično delo. Dakle, Prekršajni sud u Valjevu okrivljenu J. K . oslobađa od krivice iz razloga što se u konkretnom slučaju ne radi o prekršaju već o krivičnom delu. Stoga, Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata zaključak da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari, iako je nesporno da je predmet i u prekršajnom i krivičnom postupku bio isti događaj, s tim što je u prekršajnom postupku okrivljena oslobođena od krivice za iste radnje koje je preduzela. Međutim. pod pojmom 'delo' ne podrazumeva se samo radnja koje okrivljena preduzima, već i posledica koja je iz nje proistekla. Posledica 'dela' kod prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji je bio predmet vođenja prekršajnog postupka, jeste ugrožavanje spokojstva građana i remećenje javnog reda i mira, dok je posledica dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika nanošenje lake telesne povrede ili lako narušavanje zdravlja drugoga. Samim tim veće Apelacionog suda u Beogradu nalazi da se v konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari “.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena (člana 6. stav 1.); da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena (član 369. stav 1. tačka 2)); da drugostepeni sud ispituje presudu u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 369) (član 380. stav 1. tačka 2)).

Odredbom člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir – kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava time što je „Apelacioni sud u Beogradu, na taj način što je potvrdio deo presude Osnovnog suda u Valjevu u kojem osuđuje okrivljenu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, za uvredu i što je preinačio deo presude Osnovnog suda u Valjevu, pa osudio podnositeljku za laku telesnu povredu, koja se odnosi na isti događaj za koji je Prekršajni sud u Valjevu ranije pravnosnažno oslobodio J . K .“, Ustavni sud je, uvažavajući praksu i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava, u Odluci Ustavnog suda Už-1285/12 od 26. marta 2014. godine, postavio kriterijume na osnovu kojih vrši ocenu da li je došlo do povrede prava iz člana 34. stav 4. Ustava, i to: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

5.1. U odnosu na prvo sporno pitanje, Ustavni sud konstatuje sledeće: da bi se, u konkretnom slučaju, utvrdilo da li donošenje oslobađajuće presude u prekršajnom postupk u (koji se po pravilu vodi za tzv. lakša kažnjiva dela) predstavlja smetnju za vođenj e krivičnog postupka protiv podnositeljke za krivično delo, neophodno je odlučiti da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na tzv. „krivičnu“ stvar, odnosno da li bi eventualna osuda u konkretnom prekršajnom postupku, po svojoj prirodi bila „krivična“.

U utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava postavljena su tri kriterijuma, koja su opštepoznata kao „merila Engel“ (videti, pre svih, odluku Engel i drugi protiv Holandije, predstavke br. 5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72, 5370/72, od 8. juna 1976. godine), koja treba razmotriti pri utvrđivanju da li se radi o „optužbi za krivično delo“, a to su: 1) pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma, i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i stepen težine kazne.

Evropski sud za ljudska prava je u više svojih presuda (videti između ostalih: Maresti protiv Hrvatske, od 25. jula 2009. godine, broj predstavke 55759/07 i Muslija protiv Bosne i Hecegovine , od 14. januara 2014. godine, broj predstavke 32042/11, kao i u presudi Milenković protiv Srbije, od 1. marta 2016. godine, broj predstavke 50124/13 ) primenom tzv. „Engel merila“ konstatovao da određena dela imaju krivičnu konotaciju iako se prema relevantnom domaćem pravu smatraju delima malog društvenog značaja da bi se na njih primenjivao krivični zakon i postupak. Takođe, pozivanje na „lakšu“ prirodu dela, samo po sebi ne isključuje njegovu kvalifikaciju kao „krivičnog“ u autonomnom smislu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nadalje, stepen i težina sankcije se utvrđuje s obzirom na najvišu zaprećenu kaznu koju predviđa relevantni zakon, bez obzira na to koja je kazna po vrsti i meri u konkretnom slučaju izrečena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je odredbom člana 33. stav 8. Ustava utvrđeno da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo, ima shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo, dok iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava nedvosmisleno proizlazi da se načelom ne bis in idem garantuje zabrana dvostruke ugroženosti pojedinca kako u krivičnom, tako i u postupcima za svako drugo kažnjivo delo. Stoga Ustavni sud, u skladu sa već ustaljenom praksom Evropskog suda za ljudska prava, u načelu prihvata mogućnost da osuda jednog lica u postupku za „neko drugo kažnjivo delo“ može predstavljati procesnu smetnju da se protiv njega vodi krivični postupak povodom istog životnog događaja, i to pod istim uslovima pod kojima vođenje krivičnog sudskog postupka i osuda za krivično delo aktivira zabranu za vođenje drugog kaznenog postupka protiv njega povodom istog životnog događaja.

Ispitujući postojanje navedenih kriterijuma u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je za prekršaj zbog koga je protiv podnositeljke vođen prekršajni postupak , Zakonom o javnom redu i miru propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 60 dana, kojima se sankcioniše drsko i nasilničko ponašanje u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, javnog reda, ali u izvesnom slislu i do određenog stepena i telesnog integriteta svakog pojedinca. Po oceni Ustavnog suda, odredba člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru usmerena je prema svim građanima i njome se građani štite od nepristojnog i drskog vređanja, pa u izvesnom smislu i od fizičkih nasrtaja drugih osoba, a koje vrednosti i interesi, nesumnjivo, spadaju u sferu zaštite krivičnog prava. Dodatno, za naved eni prekršaj je zakonom, alternativno sa novčanom kaznom, zaprećena kazna zatvora do 60 dana čija je svrha kažnjavanje i odvraćanje od društveno nepoželjnog ponašanja, koja je svojstvena krivičnim sankcijama. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, potvrđenu u više navrata, da se stepen težine kazne utvrđuje s obzirom na najveću moguću kaznu koju predviđa merodavno pravo, te da kada zaprećena kazna uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što se podnositeljki stavljalo na teret predstavlja „optužbu za krivično delo“.

Imajući u vidu sve navedeno, a naročito ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovan u odredbama člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud zaključuje da prekršajni postupak koji je vođen protiv podnosi teljke ustavne žalbe jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

5.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je prekršajni postupak protiv podnositeljke pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude, a krivični postupak je okončan donošenjem presude kojom je podnositeljka oglašena krivom, između ostalog, i za krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ (idem), Ustavni sud je pošao od utvrđenih kriterijuma i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Nakon što je u predmetu Zolotukhin protiv Rusije (broj predstavke 14939/03 , presuda od 7. juna 2007. godine) primenio kriterijum „materijalnog identiteta dela“, Evropski sud za ljudska prava je u značajnoj meri konsolidovao svoju praksu, te je i u već pominjanim presudama Maresti protiv Hrvatske i Muslija protiv Bosne i Hecegovine primenjivan činjenično utemeljeni pristup, za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara. Prema tome, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7 mora shvatiti na način da zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizlazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda. Na ovaj način osigurano je usklađeno tumačenje pojma „isto delo“ kao elementa idem u načelu ne bis in idem.

Ustavni sud je, u konkretnom predmetu, utvrdio da je protiv podnositeljke vođen prekršajni postupak koji je okončan donošenjem pravnosnažne presude Prekršajnog suda u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu Pr. 27765/10 od 27. juna 2012. godine, a kojom su okrivljene J . K . i S.P. oslobođene krivice „da su dana 10. avgusta 2010. godine oko 15h u mestu Kožuaru na putu koji vodi do Katića narušavale javni red i mir i to tako što je okrivljena S.P. fizički nasrnula na J . K . u nameri da je udari, a okrivljena J . K . je S.P. zadala udarac nogom u nogu, a razlog je taj što su jedna drugu međusobno ogovarala kod komšija, a čime bi učinile prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“ br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05), jer je za prvookrivljenu J. K . utvrđeno da delo za koje se tereti nije prekršaj već krivično delo, a za drugookrivljenu u postupku nije dokazano da je okrivljena S.P. učinila navedeni prekršaj koji joj je zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka Policijske stanice u Ubu br. 1-705-00220/10 od 12. avgusta 2010. godine stavljen na teret “, a kako to proizlazi iz izreke presude. Nakon pravnosnažnosti gore navedene prekršajne presude, podnositeljka ustavne žalbe je oglašen a kriv om presudom Apelacionog suda u Beogradu da je „dana 10. avgusta 2010. godine u selu Kožuar, sposobna da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postucima, svesna da je njeno delo zabranjeno i želeći izvršenje istog, lako telesno povredila tužioca – okrivljenu S.P, tako što je udar ila nogom na kojoj je imala papuču u predelu stomaka i time je tako nanela laku telesnu povredu u vidu otoka kože i potkožnog tkiva veličine 8x6 cm sa oguljotinom kože u centralnom delu veličine 3 x2 cm, a čime je izvršila krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika“, te joj je za navedeno krivično delo i za krivično delo uvrede iz člana 170. Krivičnoh zakonika posledično izrečena sudska opomena.

Dakle, Ustavni sud zaključuje da su č injenice koje su obuhvaćene izrekom presude Prekršajnog suda u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu Pr. 27765/10 od 27. juna 2012. godine identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ , za koje je podnositeljka ustavne žalbe , između ostalog, oglašen a kriv om u krivičnom postupku, nakon što je prekršajna, oslobađajuća presuda postala pravnosnažna ( res iudicata). Nadležni prekršajni sud je opisom prekršajnopravne situacije i navođenjem elemenata bića prekršaja zašao u elemente bića krivičnog dela.

Ustavni sud na ovom mestu želi da ukaže da po pravilu nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u srpskom zakonodavstvu ne sme da dovede do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku prestavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela. Takođe, suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih, života i telesnog integriteta svakog pojedinca bi bila dovedena u pitanje kada bi prekršajni sud svojom izrekom proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirao zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela. Ustavni sud stoji na stanovištu da se prekršajni sudovi moraju ograničiti na utvrđivanje onih činjenica koje čine biće prekršaja i da prepuste krivičnom sudu da utvrđuje činjenice bitne za postojanje krivičnog dela. Konkretno, jedan u osnovi jedinstven događaj, koji započinje kao remećenje javnog reda i mira, a završava kao povreda telesnog integriteta, može se vremenski i sadržinski sagledati u dve zasebne celine, odnosno kao dva različita činjenična stanja, jedno u prekršajnom a drugo u krivičnom postupku. U tom slučaju učiniocu ne bi u prekršajnom i krivičnom postupku bile stavljene na teret iste činjenice, pa ne bi došlo ni do povrede načela ne bis in idem.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su dela zbog kojih je u prekršajnom postupku protiv podnositeljke ustavne žalbe doneta oslobađajuća presuda a u krivičnom postupku joj je izrečena sudska opomena – ista ( idem).

5.3. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da je Prekršajni sud u Valjevu – Odeljenje suda u Ubu 27 . juna 20 12. godine doneo presudu Pr. 27765/10, kojom je oslobodio podnositeljku i koj a (presuda) je postal a pravnosnažn a 12. jula 20 12. godine, dok je krivični postupak protiv podnositeljke pokrenut 1. novembra 2010. godine, podnošenjem privatne tužbe privatne tužilje S.P. Osnovnom sudu u Valjevu. Dakle, kada je oslobađajuća presuda iz prekršajnog postupka postal a pravnosnažn a i pravna stvar stekla status res iudicata, krivični postupak je u tom predmetu već bio pokrenut. U tim okolnostima Ustavni sud, uvažavajući ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, smatra da je u konkretnom slučaju Osnovni sud u Valjevu postupio na ustavnopravno prihvatljiv način kada je osporenom presudom, prema podnositeljki, odbio optužbu za krivično delo lake telesne povrede, a da Apelacioni sud u Beogradu nije postupio na ustavnopravno prihvatljiv način preinačavajući prvostepenu presudu u jednom delu i oglašavajući podnositeljku krivom za krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ (videti slučajeve Zolotukhin protiv Rusije i Muslija protiv Bosne i Hercegovine, citirane gore).

Polazeći od toga da je cilj člana 34. stav 4. Ustava zabrana ponavljanja postupka koji je okončan odlukom koja je stekla status res iudicata, a da je Ustavni sud utvrdio da je protiv podnosi teljke ustavne žalbe prvobitno doneta pravnosnažna oslobađajuća presuda u prekršajnom postupku, koji se u smislu odredaba člana 34. stav 4. i člana 33. stav 8. Ustava izjednačava sa krivičnim postupkom, te da je n akon pravnosnažnosti prekršajne presude on a oglašen a kriv om za krivično delo koje se odnosilo na isto ponašanje za koje je vođen i okončan prekršajni postupak, i koja je o buhvatala u suštini iste činjenice, a za koja je primenom i korektivnih kriterijuma utvrđeno da se radi o istom delu ( idem), Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine , u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine došlo do povrede načela ne bis in idem.

6. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe delom presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 4433/13 od 4. decembra 2013. godine kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine, te podnositeljka oglašena krivom za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), rešavajući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude u delu u kome je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 724/12 od 2. marta 2013. godine, te podnositeljka oglašena krivom za krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, i određivanjem da Ape lacioni sud u Beogradu p onovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi č lana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U odnosu na navod ustavne žalbe da je „Apelacioni sud u Beogradu, na taj način što je potvrdio deo presude Osnovnog suda u Valjevu u kojem osuđuje okrivljenu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, za uvredu, a što se sve odnosi na isti događaj za koji je Prekršajni sud u Valjevu ranije pravnosnažno oslobodio J. K, povredio pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu “, Ustavni sud je, uvidom u osporenu prvostepenu presudu, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom t umačenju merodavnog prava, te je, stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti