Odbijena ustavna žalba; obustava izvršnog postupka u skladu sa zakonom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka. Sud je ocenio da je izvršni sud postupao u skladu sa zakonom kada je obustavio postupak, jer izvršni poverilac nije predložio dozvoljeno sredstvo izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. P . iz sela B , opština Merošina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. P . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV(I). 105/16 od 11. februara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u delu koji se odnosi na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. P . iz sela B, opština Merošina, podneo je Ustavnom sudu, 25. marta 2016. godine, preko punomoćnika S . A, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV(I). 105/16 od 11. februara 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je obustavljen izvršni postupak; da je on kao izvršni poverilac podneo predlog da se dalje izvršenje sprovede zaplenom novčanih sredstava iz budžeta Republike Srbije, a koji predlog nije prihvaćen; da Osnovni sud u Nišu nije objasnio zašto on ne može da ostvari svoje potraživanje na predloženi način i pored toga što je citirao sporazum koji su zaključili izvršni dužnik i Republika Srbija, a prema kome su sva prava i obaveze izvršnog dužnika prešla na državu; da izvršni sud nije odgovorio na pitanje da li podnosilac ustavne žalbe na osnovu tog Sporazuma može da pokrene izvršni postupak protiv Republike Srbije kao izvršnog dužnika; da izvršenje nije sprovedeno, a da je od podnošenja predloga za izvršenje prošlo deset godina.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporeno drugostepeno rešenje i naknadi podnosiocu troškove za sastavljanje ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i drugu dokumentaciju , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac Ž. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. avgusta 2004. godine predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Nišu protiv izvršnog dužnika DP „S.“, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u N išu P1. 112/104 od 25. februara 2004. godine, radi namirenja novčanog potraživanja, i to na nepokretnosti izvršnog dužnika. Opštinski sud u Nišu je rešenjem I. 4059/04 od 30. avgusta 2004. godine usvojio navedeni predlog za izvršenje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 24761/10.

Osnovni sud u Nišu je rešenjem I. 2476/10 od 23. decembra 2015. godine obustavio postupak izvršenja određen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Nišu I. 4059/04 od 30. avgusta 2004. godine i u celini ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju navedenog prvostepenog rešenja je navedeno: da je rešenjem od 17. marta 2011. godine promenjeno sreds tvo izvršenja tako što je određeno da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na tekući račun izvršnog poverioca; da je podneskom Narodne banke Srbije od 5. januara 2015. godine obavešten sud da izvršenje nije sprovedeno na sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika; da je izvršni poverilac podneskom predložio da se izvršenje sprovede zaplenom novčanih sredstava iz budžeta Republike Srbije, imajući u vidu da su Republika Srbija i izvršni dužnik zaključili sporazum 2008. godine prema kome su sva prava i obaveze izvršnog du žnika prešla na državu; da je rešenjem toga suda I. 24761/10 od 6. februara 2015. godine već odbijen predlog izvršnog poverioca da izvršenje bude sprovedeno na sredstvima na računu budžeta Republike Srbije i u obrazloženju istog rešenja je navedeno da se predlog izvršnog poverioca odbija iz razloga što država kao osnivač društva ne odgovara za obaveze privrednog društva svojom imovinom, već za iste obaveze odgovara samo privredno društvo; da je zaključkom suda od 8. maja 2015. godine naloženo izvršnom poveriocu da predloži sredstvo izvršenja u ovom postupku, pod pretnjom nastupanja zakonskih posledica; da je podneskom od 13. maja 2015. godine izvršni poverilac ponovo predložio izvršenje na računu budžeta Republike Srbije; da s obzirom na to da izvršni poverilac nije predložio sredstvo izvršenja, odnosno da nije postupio u skladu sa nalogom suda, a da izvršenje nije moguće sprovesti na ranije predloženim sredstvima, sud je u skladu sa odredbama člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odlučio kao u izreci rešenja.

Osnovni sud u Nišu je osporenim rešenjem veća izvršnog suda IPV(I). 105/16 od 11. februara 2016. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca podnet protiv rešenja sudije pojedinaca I. 24761/10 od 23. decembra 2015. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je sporazumom o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi DP „S.“, preduzeće dobilo status društva sa ograničenom odgovornošću, da je na osnovu donetog zaključka, Vlada Republike Srbije, utvrdila da udeo državne svojine iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće u celini u državnoj svojini; da izvršni poverilac uz podneti predlog za nastavak postupka izvršenja plenidbom sredstava sa računa Republike Srbije nije dostavio dokaz o prelazu potraživanja u smislu odredbe člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a iz samog sporazuma se ne može utvrditi da je obaveza po rešenju o izvršenju prešla na Republiku Srbiju; da država kao osnivač – član društva ne odgovara za obaveze privrednog društva svojom imovinom, već za te obaveze odgovara samo privredno društvo, te iz tih razloga obaveza iz izvršne isprave ne može biti naplaćena neposredno sa računa Republike Srbije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14) ( u daljem tekstu: ZIO) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da su sredstva izvršenja radi ostvarenja novčanog potraživanja: prodaja pokretnih stvari, prodaja nepokretnosti, prenos novčanog potraživanja, prenos potraživanja za predaju pokretnih stvari ili nepokretnosti, unovčenje drugih imovinskih prava, prenos sredstava koja se vode na računu kod banke, prodaja akcija i prodaja udela u privrednim subjektima (član 19. stav 2.); da s ud može, na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti, u toku postupka, zaključkom odrediti drugo sredstvo i na drugim predmetima izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onih koji su prethodno određeni (član 20. stav 2.); da se i zvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku i odredba stava 1. ovog člana se shodno primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik (član 23. st. 1. i 2.) .

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

6. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac , po drugi put (posle prvog neuspešnog pokušaja) tražio promenu sredstva izvršenja tako da se dalje izvršenje sprovede umesto na novčanim sredstvima na računima izvršnog dužnika DP „S .“, na novčanim sredstvima na računu budžeta Republike Srbije. U vezi sa nav edenim, Ustavni sud ukazuje da su sredstva izvršenja iz člana 19. stav 2. ZIO iz 2011. godine bila prodaja pokretnih stvari, prodaja nepokretnosti, prenos novčanog potraživanja, prenos potraživanja za predaju pokretnih stvari ili nepokretnosti, unovčenje drugih imovinskih prava, prenos sredstava koja se vode na računu kod banke, prodaja akcija i prodaja udela u privrednim subjektima. Promena sredstva izvršenja, u smislu odredbe člana 20. stav 2. ZIO iz 2011. godine, je podrazumevala određivanje drugog sredstva izvršenja iz člana 19. stav 2. navedenog zakona umesto onog koji je prethodno određen, pri čemu isto lice ostaje izvršni dužnik. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim zahtevom nije tražio promenu sredstva izvršenja, već je suštinski tražio da se izvršenje sprovede protiv novog lica kao izvršnog dužnika (Republike Srbije).

Ustavni sud dalje ukazuje da je izvršni postupak strogo formalni postupak. Ova karakteristika izvršnog postupka se ogleda i u tome da je ZIO iz 2011. godine odredio ko može biti izvršni dužnik i ne postoji mogućnost šireg i drugačijeg tumačenja. U konkretnom slučaju od pravnog značaja su odredbe člana 23 . st. 1. i 2. ZIO iz 2011 . godine, kojima je bilo propisano da se izvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku i odredba stava 1. ovog člana se shodno primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik. Navedeni član Zakona treba razumeti tako da je izvršni sud dužan da utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, dužan je da zatraži da izvršni poverilac dostavi javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom dokazuje da je obaveza prešla s dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje. Ako takvom ispravom ne raspolaže dužan je da prelaz obaveze dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku. Ustavni sud ocenjuje da sporazum, na koji se poziva podnosilac ustavne žalbe , ne sp ada ni u jednu zakonsku kategoriju, kao osnova prenosa ili prelaza potraživanja, iz člana 23. ZIO iz 2011. godine. Ustavni sud, takođe, ukazuje da zakonom ili drugim propisom nije predviđen prenos ili prelaz obaveze iz izvršne isprave sa izvršnog dužnika na državu.

7. Imajući u vidu iznete razloge, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 105/16 od 11. februara 2016. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu, te odlučio kao u prvom delu izreke.

8. Kako podnosilac navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su već razmatrani, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. Ustava. Pored toga, podnosilac ustavnom žalbom nije istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, niti je povredu prava na imovinu vezao za dugotrajnu nemogućnost naplate potraživanja koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom, već povredu prava na imovinu isključivo vezuje za osporeni akt, jer smatra da mu je usled povrede prava na pravično suđenje povređeno i pravo na imovinu.

9. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine Ustavom zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova u najvišoj instanci pri istim činjeničnim i prav nim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe ni je dostavi o dokaze da je Osnovni sud u Nišu, kao izvršni sud, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačija pravnosnažna rešenja od rešenja koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocima ustavne žalbe.

10. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena pra va i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.