Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Stečajni postupak, koji je trajao preko devet godina, rezultirao je nerazumnim odugovlačenjem i samo delimičnim namirenjem potraživanja podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2515/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. S . iz A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. S . i utvrđuje da su podnositeljki ustavne povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 3206/2002.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. S . iz A . izjavila je 3. juna 2011. godine, preko punomoćnika V . Đ, advokata iz A, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 3206/2002 i povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 27/2003.

Podnositeljka ustavne žalbe je, pored opisa toka predmetnog stečajnog postupka, navela: da je stečajni postupak započet još 2002. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan, što ukazuje da je došlo do povrede prva na suđenje u razumnom roku; da kako je njeno potraživanje bilo osporeno u stečajnom postupku, bila je prinuđena i da vodi parnični postupak pred istim sudom u predmetu P. 27/2003, u kome je pravnosnažno utvrđeno predmetno potraživanje; da je njoj od ukupno utvrđenog potraživanja u iznosu od 2.253.807,33 dinara isplaćeno samo 287.356,43 dinara. Predložila je da Sud usvoji ustavnu žalbu, ujedno ističući i zahtev za naknadu štete.

U odgovoru na ustavnu žalbu, Privredni sud u Nišu je, pored ostalog, naveo: da je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom D. „M .“ iz A. predstavljao izuzetno složen postupak stečaja; da složenost tog postupka proizilazi iz činjenice da je stečajni dužnik građevinsko preduzeće, koje je obavljalo specifičnu delatnost; da je stečajni dužnik od imovine imao brojne nepokretnosti i nezavršene lokale, sa nerešenim imovinsko-pravnim statusom, sa tim povezane brojne nedovršene upravne postupke eksproprijacije i prelaska nepokretnosti u društvenu svojinu, postupke razmene nepokretnosti, brojne mašine i opremu sa nesređenom dokumentacijom i u lošem stanju; da su te okolnosti uticale na tok postupka stečaja i unovčenja nepokretne i pokretne imovine stečajnog dužnika, čemu su doprineli nerešeni imovinski odnosi, problemi u proceni imovine stečajnog dužnika od strane veštaka, otežana prodaja imovine zbog brojnih neuspelih javnih licitacija, brojni parnični i upravni postupci; da iz navedenih razloga, imovina stečajnog dužnika nije mogla biti prodata odjednom, već je za unovčenje iste bio neophodan duži vremenski period; da u prilog navedenom, govori i činjenica da celokupna imovina stečajnog dužnika nije ni mogla biti unovčena u stečajnom postupku, već je preostala imovina, i to nepokretnosti (lokali), predata razlučnom poveriocu Republičkoj direkciji za robne rezerve.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene akte, dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Nišu St. 3206/2002, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Postupak stečaja nad stečajnim dužnikom D. „M .“ A. otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Nišu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) St. 3206/2002 od 17. aprila 2002. godine. Stečajni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 15. jula 2002. godine prijavu potraživanja Trgovinskom sudu po osnovu izgubljene dobiti.

Rešenjem stečajnog veća Trgovinskog suda St. 3206/2002 od 27. avgusta 2002. godine utvrđeno je potraživanje podnositeljke ustavne žalbe po navedenoj prijavi potraživanja u iznosu od 488.095,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, dok je njeno potraživanje osporeno za iznos od 1.145.600,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Za iznos osporenog potraživanja podnositeljka je upućen na parnicu.

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, je početkom 2003. godine podnela tužbu Trgovinskom sudu kojom je tražila da se utvrdi njeno potraživanje prema tuženom D. „M .“ u stečaju A, koje je osporeno u stečajnom postupku. Nakon nekoliko održanih ročišta za glavnu raspravu, podnositeljka je na ročištu održanom 7. decembra 2004. godine preinačila tužbeni zahtev usklađujući ga sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Trgovinski sud je doneo presudu P. 27/2003 od 7. decembra 2004. godine kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio potraživanje tužilje prema tuženom u iznosu od 1.613.520,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 2003. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojom je tražila da se utvrdi njeno potraživanje prema tuženom u iznosu od 488.095,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 162.635,00 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda St. 3206/2002 od 18. aprila 2005. godine odobren je nacrt za glavnu deobu, sa nalogom stečajnom upravniku da u roku od 15 dana od pravnosnažnosti rešenja izvrši isplatu iznosa iz rešenja poveriocima. Istim rešenjem stečajnom poveriocu, ovde podnositeljki ustavne žalbe, utvrđeno je potraživanje u iznosu glavnice 488.095,00 dinara sa pripadajućom kamatom u iznosu od 1.765.712,33 dinara što je ukupno iznosilo 2.253.807,33 dinara. Takođe je određeno da se podnositeljki ustavne žalbe isplati iznos od 74.857,52 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda St. 3206/2002 od 8. juna 2007. godine odobrena je naknadna deoba podnositeljki ustavne žalbe, za isplatu iznosa od 55.579,15 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda St. 3206/2002 od 10. jula 2007. godine, koje je postalo pravnosnažno 5. decembra 2007. godine, odobrena je naknadna deoba, sa nalogom stečajnom upravniku da u roku od 15 dana od pravnosnažnosti rešenja izvrši isplatu iznosa iz rešenja poveriocima, a podnositeljki ustavne žalbe konkretno iznos od 173.147,26 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda St. 3206/2002 od 27. jula 2009. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. decembra 2009. godine, ponovo je odobrena naknadna deoba, sa nalogom stečajnom upravniku da u roku od 15 dana od pravnosnažnosti rešenja izvrši isplatu iznosa poveriocima. Podnositeljki ustavne žalbe je isplaćen iznos od 39.351,65 dinara.

Nakon toga, više nije bilo odobrenih naknadnih deoba kojima bi se preostali deo utvrđenih potraživanja isplatio stečajnim poveriocima. Konačno, rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 1/2010 od 11. maja 2011. godine, koje je postalo prav nosnažno 6. juna 2011 godine, zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, a stečajni dužnik je 13. jula 2011. godine brisan iz registra privrednih društava koji se vodi kod Agencije za privredne registre.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je stečajni postupak pokrenut 7. aprila 2002. godine, a da je pravnosnažno okončan 6. juna 2011 godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja stečajnog postupka, a u okviru njega i trajanje parničnog postupka čija je dužina, takođe osporena.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni stečajni postupak trajao devet godina i dva meseca, što prima facie ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Što se tiče značaja prava o kome je odlučivano u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdan interes da se u što većoj meri namiri njeno potraživanje prema stečajnom dužniku koje je delimično utvrđeno u tom stečajnom postupku, a delimično u parničnom postupku na koji je bila upućena kad joj je deo potraživanja osporen.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

U vezi sa složenošću činjeničnih i pravnih pitanja u ovom stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da ona jesu bila nešto složenija i da su zahtevala donekle obimniji i dugotrajniji postupak. Specifičnost stečajnog postupka se ogleda u tome da njegova dužina ne zavisi uvek od postupanja stečajnog sudije, stečajnog veća, odnosno stečajnog upravnika, već i od drugih objektivnih okolnosti na koje sud ne može uticati. Naime, pored potrebe da se iz privredno-pravnog prometa isključi privredni subjekt koji više nije u stanju da obavlja svoju delatnost, jedan od ciljeva stečajnog postupka jeste kolektivno namirenje potraživanja stečajnih poverilaca, pa makar, ono bilo i delimično, koje se sprovodi unovčenjem imovine stečajnog dužnika. U konkretnom slučaju radilo se o stečaju društvenog građevinskog preduzeća koje je posedovalo određeni broj kako nepokretnih, tako i pokretnih stvari. Pored toga, u stečajnom postupku bilo je neophodno odlučiti o većem broju prijavljenih potraživanja stečajnih poverilaca, sprovesti postupak unovčenja imovine stečajnog dužnika i potom sprovesti glavnu deobu.

I pored navedenog, Ustavni sud ipak nalazi da složenost samog stečajnog postupka, u konkretnom slučaju, ne može biti opravdanje za devetogodišnje trajanje, posebno imajući u vidu da je odredbom člana 8. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, br. 84/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da je stečajni postupak hitan. Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak koji vode sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju okončanja postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti efikasno postupanje, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. S obzirom na izloženo, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja stečajnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji i suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), uz napomenu da se ovakav stav Suda ipak ne može primeniti bez ograničenja kada se radi o potraživanjima utvrđenim odlukama suda u stečajnom postupku. S tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-2808/2009 od 24. oktobra 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima „Kačapor i dr. protiv Srbije“, „Burdov protiv Rusije“).

Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti