Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Višestruko ukidanje prvostepenih presuda značajno je doprinelo nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1798/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. B. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B. iz V. je 3. juna 2011. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1798/04.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi veoma detaljno i hronološki izneo činjenično stanje i tok predmetnog parničnog postupka navodeći: da je predmetni postupak nerazumno dugo trajao zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova; da je drugostepeni sud tri puta ukidao prvostepene presude iz razloga što prvostepeni sud nije postupao po nalozima drugostepenog suda, tako da je postupak četiri puta vođen pred prvostepenim sudom; da mu je zbog takvog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

U osporavanju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine podnosilac je, nezadovoljan odlukom drugostepenog suda, naveo: da je tužilac D. N. S. 9. juna 1994. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja prava vlasništva na vozilu tuženog; da je vozilo podnosioca kada je pronađeno nakon krađe imalo veliku vrednost, a u vreme kada mu je vraćeno imalo je mnogo manju vrednost zbog amortizacije vozila usled proteka vremena, a osporenom presudom je utvrđeno da nema osnova da se tužilac obaveže na naknadu štete podnosiocu po ovom osnovu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12946/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. N. S. je 9. juna 1994. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi utvrđivanja prava vlasništva. Predmet je dobio broj P. 2870/94.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2870/94 od 23. juna 1994. godine usvojen je zahtev za izdavanje privremene mere, pa je zabranjeno tuženom preuzimanje od MUP-a, otuđenje i opterećenje konkretnog putničkog vozila, sve do pravnosnažnog okončanja postupka.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je sedam ročišta, dok šest ročišta nije održano, i to: dva jer veštak nije dostavio svoj nalaz, dva zbog nedolaska veštaka, dva zbog nedolaska tuženog.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem tuženog, uvidom u izveštaje MUP-a, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke i veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i veštačenjem od strane Udruženja sudskih veštaka „V.“.

Tuženi je 22. novembra 1994. godine podneo protivtužbu sa zahtevom za naknadu štete.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2870/94 od 3. septembra 1997. godine odbijen je prigovor tuženog na rešenje o izdavanju privremene mere od 23. juna 1994. godine, a rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2682/97 od 17. novembra 1997. godine odbijena je žalba tuženog i rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2870/94 od 3. septembra 1997. godine je potvrđeno.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2870/94 od 20. maja 1999. godine obavezan je tuženi–protivtužilac da isplati tužiocu–protivtuženom iznos od 488.396,11 dinara glavnice, sa zakonskom zateznom kamatom, a tužilac–protivtuženi je obavezan da isplati tuženom–protivtužiocu iznos od 26.763 DEM, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa dinarskom protivvrednošću domicilne kamate, što iznosi 92.332,35 dinara, tako da su ova potraživanja stranaka prebijena uz obavezu tuženog–protivtužioca da isplati tužiocu–protivtuženom iznos od 396.063,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i uz obavezu tužioca–protivtuženog da tuženom–protivtužiocu preda u posed putnički automobil marke „Mercedes“. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog da sud utvrdi da je isti stekao pravo vlasništva na predmetnom putničkom automobilu, kao i protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da mu se na ime naknade štete isplati iznos od 495.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2417/99 od 22. septembra 1999. godine, u stavu prvom izreke, žalba tuženog–protivtužioca se delimično uvažava pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2870/94 od 20. maja 1999. godine ukinuta u usvajajućem pobijanom delu tužbenog zahteva i protivtužbenog zahteva (st. 1, 2. i 3. izreke pobijane presude), kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, dok je u stavu drugom izreke u preostalom delu žalba odbijena a pobijana presuda potvrđena u odbijajućem pobijanom delu protivtužbenog zahteva (stav 6. izreke pobijane presude).

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 36/2000 i održana su dva ročišta na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 36/2000 od 24. maja 2001. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi–protivtužilac da isplati tužiocu–protivtuženom iznos od 2.525.612,41 dinara glavnice, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženom isplati iznos dinarske protivvrednosti 26.763,00 DEM i dinarske protivvrednosti domicilne kamate u visini od 2.598,37 DEM; u stavu trećem izreke međusobna potraživanja stranaka su prebijena, pa je obavezan tuženi–protivtužilac da isplati tužiocu–protivtuženom iznos od 1.644.771,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 236.200,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2571/01 od 30. oktobra 2001. godine žalba tuženog je usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 36/2000 od 24. maja 2001. godine ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 305/02 i održano je jedno ročište na kome su pročitani spisi predmeta.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 305/02 od 13. novembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi–protivtužilac da isplati tužiocu-protivtuženom iznos od 2.525.612,41 dinara glavnice, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac–protivtuženi da isplati tuženom–protivtužiocu iznos dinarske protivvrednosti 26.763,00 DEM i iznos dinarske protivvrednosti domicilne kamate od 2.598,37 DEM; u stavu trećem izreke međusobna potraživanja stranaka su prebijena pa je obavezan tuženi–protivtužilac da isplati tužiocu–protivtuženom iznos od 1.644.771,30 dinara, glavnice sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 261.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 161/03 od 20. februara 2004. godine žalba tuženog je usvojena, presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 305/02 od 13. novembra 2002. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1798/04 i održano je deset ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke, izvedeno je veštačenje, kao i dopunsko veštačenje od strane veštaka mašinske struke i veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušani su veštaci, dok četiri ročišta nisu održana, i to: tri jer veštak nije dostavio svoj nalaz, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili na veštačenju.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1798/04 od 17. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu od 613.596,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev preko utvrđenog iznosa do iznosa od 2.525.612,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21. februara 2001. godine do 24. juna 2002. godine i zahtev za utvrđenje i isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 21. februara 2001. godine do 24. juna 2002. godine; u stavu trećem izreke je utvrđeno potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 846.077,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate; u stavu četvrtom izreke prebijena su međusobna potraživanja tužioca i tuženog i obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 232.481,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. juna 2002. godine do isplate i iznos od 268.974,00 dinara na ime troškova postupka; u stavu petom izreke protivtužbeni zahtev tuženog je delimično usvojen, a odbijen je preko utvrđenog i dosuđenog iznosa od 232.481,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine pa do traženog iznosa od 1.967.781,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine žalba tužioca je delimično usvojena, a delimično odbijena kao neosnovana, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1798/04 od 17. juna 2008. godine je potvrđena u prvom, drugom i petom stavu izreke, preinačena je u stavu trećem izreke tako što je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog preko utvrđenog potraživanja od 161.415,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. juna 2002. godine pa do isplate, pa do iznosa od 846.077,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate, odnosno za iznos od 684.662,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate; ista presuda preinačena je u stavu četvrtom izreke, tako što su prebijena međusobna potraživanja tužioca i tuženog i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 452.181,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate i iznos od 305.600,00 dinara na ime troškova prvostepenog parničnog postupka, te je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 18.750,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je stanovište drugostepenog suda da okolnost da je vrednost predmetnog vozila umanjena zbog proteka vremena, vremenskom amortizacijom, nije razlog za usvajanje protivtužbenog zahteva; da bi do umanjenja vrednosti vozila zbog vremenske amortizacije došlo i da je vozilo bilo u državini tuženog; da amortizacija vrednosti vozila zbog proteka vremena nije posledica krađe vozila, niti određivanja privremene mere po predlogu tužioca; da zato nema osnova obavezivanju tužioca na naknadu štete tuženom po ovom osnovu, odnosno nema osnova da se utvrdi potraživanje tuženog prema tužiocu za iznos od 684.662,00 dinara i zakonske zatezne kamate na taj iznos od 24. juna 2002. godine do isplate; da predajom pronađenog vozila tužilac nije delimično isplatio potraživanje tuženog kako to pogrešno smatra tuženi, već je postupio po odredbi člana 13. stav 4. Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila, i zato nema mesta primeni člana 313. Zakona o obligacionim odnosima o uračunavanju plaćanja, kako to pogrešno smatra tuženi; da nema osnova da se vrednost vraćenog vozila uračunava tužiocu kao novčano davanje radi izmirenja bilo kakve novčane obaveze prema tuženom; da je obaveza na predaju pronađenog vozila samostalna obaveza, zasnovana na ugovoru o kombinovanom osiguranju, za slučaj krađe i Uslovima za kombinovano osiguranje motornih vozila; da pored te obaveze stoji obaveza za isplatu štete iz odredaba čl. 7. i 8. Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila; da je visinu te obaveze tužioca sud pravilno utvrdio prema vrednostima na dan vraćanja vozila 24. juna 2002. godine, u delu koji se odnosi na oštećenje vozila; da tužilac nije dospeo u docnju sa danom 9. juna 1994. godine, kako to pogrešno smatra tuženi, jer to nije dan kada je tužilac trebalo da vrati predmetno vozilo, zato što tuženi nije do tada vratio primljeni iznos tužiocu; da kako nema osnova za utvrđenje obaveze tužioca da tuženom naknadi vremensku amortizaciju vozila, to je prvostepenu presudu drugostepeni sud preinačio, i odbio protivtužbeni zahtev tuženog za iznos od 684.662,00 dinara i zakonsku zateznu kamatu na taj iznos od 24. juna 2002. godine do isplate po tom osnovu; da je prvostepena presuda pravilna u delu u kojem je utvrđeno potraživanje tuženog za iznos od 161.415,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate, kao i u delu kojim je utvrđeno potraživanje tužioca za iznos od 613.596,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate; da po prebijanju tih potraživanja, preostaje obaveza tuženog da tužiocu isplati iznos od 452.181,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. juna 2002. godine do isplate.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe- 9. juna 1994. godine, pa do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlaganja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena presuda je doneta posle četiri godine i u tom periodu je bilo održano sedam ročišta, dok šest ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je nakon četiri meseca odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je nova prvostepena presuda doneta posle godinu dana i osam meseci, a drugostepena, kojom je ponovo ukinuta prvostepena presuda doneta je nakon pet meseci. Nova prvostepena presuda je doneta posle godinu dana, dok je drugostepeni sud posle godinu dana i tri meseca ponovo ukinuo prvostepenu presudu, i na kraju, prvostepeni sud je odlučio posle četiri godine i tri meseca, dok je postupak pravnosnažno okončan nakon nepune tri godine, donošenjem osporene presude. Dakle, parnični postupak je trajao 16 godina i deset meseci, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (Evropski sud za ljudska prava, Odluka Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/1 od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja i presuđenja bilo potrebno izvesti dokaze putem veštačenja od strane veštaka raznih struka, međutim ni ta okolnost ne može biti opravdanje za trajanje postupka od skoro 17 godina.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je u određenoj meri doprineo trajanju postupka, jer nije prisustvovao na dva ročišta. Imajući u vidu predmet tužbenih zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1798/04 (inicijalno P. 2870/94), te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, značaj predmeta spora, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, preispita zakonitost osporene presude. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene presude za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Novom Sadu dovoljno jasno i argumentovano obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućeg suda. Ustavni sud ukazuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. U konkretnom slučaju eventualna povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na imovinu, već predstavljaju izraz subjektivnog stava podnosioca o utvrđenom činjeničnom stanju i pravnoj oceni suda, te se ne mogu smatrati prihvatljivim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11166/10 od 30. marta 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti