Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Kao ključni razlog za dugotrajnost postupka navedeno je neefikasno postupanje prvostepenog suda i višestruko ukidanje odluka i vraćanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 98/09 (inicijalno predmet P. 232/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Velike Plane podneo je, 30. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5912/12 od 12. juna 2013. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih članom 23, članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parnici koju je podnosilac ustavne žalbe vodio u svojstvu tužioca, radi isplate, kao i dužina trajanja parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude.

Od Ustavnog suda se, između ostalog, zahteva da se jasno i precizno izjasni da li podnosilac ustavne žalbe ima pravo na kamate koje su važile u spornom periodu i kako su se kamate menjale do danas, te se traži isplata zarada, primena kamate od 6% mesečno, isplata regresa, uplata doprinosa i tome slično. Pored toga, podnosilac traži i da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, imajući u vidu odredbe člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", broj 101/13), ustavnu žalbu u delu kojim se zahteva zaštita prava na suđenje u razumnom roku ustupio na dalju nadležnost Apelacionom sudu u Beogradu, dok je rešenjem Už-7049/2013 od 27. januara 2015. godine odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5912/12 od 12. juna 2013. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 36/2015 od 19. marta 2015. godine ustavna žalba Už-7049/2013 je vraćena Ustavnom sudu na nadležnost, radi postupanja po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, budući da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5912/12 od 12. juna 2013. godine, odnosno pre 22. maja 2014. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 98/09 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. J . iz Velike Plane, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. februara 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog DP "P ." iz Velike Plane, radi isplate zarade. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 232/03.

Do donošenja presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana tri ročišta, zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju i sprovedeno ekonomsko veštačenje. Kako je u toku postupka došlo do statusne promene prvobitno tuženog preduzeća DP "Plana" iz Velike Plane, usled podele na devet novih preduzeća, tužilac je u skladu sa nastalom promenom kao tužene označio novonastala preduzeća kao pravne sledbenike prvobitno tuženog. Tuženi su 22. septembra 2009. godine podneli protivtužbu, zbog neosnovanog obogaćenja.

Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo delimičnu presudu P. 232/03 od 8. aprila 2004. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu solidarno isplate određene novčane iznose, sa pripadajućom kamatom, na ime neisplaćene zarade, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i pripadajućih doprinosa iz radnog odnosa za određeni period i odredio da će o preostalom delu tužbenog zahteva, protivtužbenom zahtevu i troškovima postupka odlučiti konačnom presudom.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 1104/04 od 17. avgusta 2004. godine vraćeni su spisi predmeta Opštinskom sudu u Velikoj Plani P. 232/03, bez odluke o žalbama tuženih, sa obrazloženjem da se ne može iz spisa predmeta sa sigurnošću utvrditi u čije ime su podnete žalbe tuženih, a rešenjem Gž1. 1529/04 od 7. decembra 2004. godine, takođe su vraćeni spisi predmeta P. 232/03 Opštinskom sudu u Velikoj Plani radi utvrđenja da li podnesak tužioca od 30. juna 2004. godine predstavlja zahtev za donošenje dopunske presude ili žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 151/06 od 20. aprila 2005. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03 od 8. aprila 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je bitno za donošenje odluke.

U ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Velikoj Plani je nakon ročišta održanog 8. jula 2005. godine ponovo doneo delimičnu presudu P. 232/03 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu solidarno isplate određene novčane iznose, sa pripadajućom kamatom, na ime neisplaćene zarade, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i pripadajućih doprinosa iz radnog odnosa za određeni period i odredio da će o preostalom delu tužbenog zahteva, protivtužbenom zahtevu i troškovima postupka, sud odlučiti konačnom presudom.

Presudom Okružnog suda u Smederevu Gž1. 1124/05 od 14. februara 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03 od 8. jula 2005. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1172/06 od 7. septembra 2006. godine odbačena je revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Smederevu Gž1. 1124/05 do 14. februara 2006. godine, sa obrazloženjem da je tužilac lično izjavio reviziju protiv drugostepene presude, a pored toga revizija je bila nedozvoljena i prema vrednosti predmeta spora.

Prvostepeni sud je nastavio postupak radi odlučivanja o preostalom tužbenom i protivtužbenom zahtevu. Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03 od 9. marta 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu regresa za 2000, 2001. i 2002. godinu, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade odbijen kao neosnovan, protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 585/07 od 23. januara 2008. godine vraćeni su spisi predmeta Opštinskom sudu u Velikoj Plani P. 232/03 bez odluke o izjavljenim žalbama, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da li je prvostepena presuda dostavljena tužiocu, kako bi se mogla utvrditi blagovremenost njegove žalbe, kao i da li je prvostepena presuda i žalba tužioca dostavljena tuženima.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž1. 373/08 od 21. avgusta 2008. godine vraćeni su spisi predmeta Opštinskom sudu u Velikoj Plani P. 232/03 bez odluke o izjavljenim žalbama, jer je utvrđeno da prvostepeni sud nije odlučio o delu tužbenog zahteva kojim je tražena isplata regresa za 2003. godinu.

Dopunskom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03 od 1. oktobra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati regres za 2003. godinu.

Presudom Okružnog suda u Smederevu Gž1. 1685/08 od 26. novembra 2008. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 232/03 od 9. marta 2007. godine tako što je tužba odbačena u delu kojim je tražena isplata minimalne zarade za period od novembra 2000. do juna 2002. godine, potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je tražena isplata razlike između dosuđene minimalne i obračunate zarade za period od novembra 2000. do decembra 2003. godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda, kao i dopunska presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev2. 213/09 od 13. maja 2009. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Smederevu Gž1. 1685/08 od 26. novembra 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 98/09 od 3. novembra 2009. godine obavezani su tuženi da tužiocu isplate razliku između dosuđene minimalne i obračunate zarade za traženi period od 2000. do 2003. godine, dok je u odnosu na pojedine tužene postupak prekinut zbog otvaranja stečaja.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3939/10 od 26. januara 2011. godine vraćen je predmet P. 98/09 Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, radi dopune postupka.

Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari je prešla na Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 98/09 od 25. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati regres za 2003. godinu.

Tužilac je izjavio žalbu protiv dopunske presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3840/11 od 2. februara 2012. godine predmet P. 98/09 je vraćen Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, radi dopune postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije postupio po rešenju Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3939/10 od 26. januara 2011. godine.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 98/09 op 21. marta 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženog na plaćanje već dosuđenih iznosa zarade po presudi od 3. novembra 2009. godine i već dosuđenih iznosa koji se odnose na isplatu regresa sa kamatom od 6% na mesečnom nivou pa do dosuđene zakonske kamate.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv navedene dopunske presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2761/12 od 15. avgusta 2012. godine predmet P. 98/09 vraćen je Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, radi dopune postupka, budući da izvornik dopunske presude od 21. marta 2012. godine nije potpisan od strane postupajućeg sudije, a pored toga, u spisima predmeta nije bilo dokaza da je žalba tužioca izjavljena protiv dopunske presude, dostavljena punomoćniku tuženog.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5912/12 od 12. juna 2013. godine prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 98/09 od 3. novembra 2009. godine je potvrđena u delu koji se odnosi na isplatu iznosa za glavni dug i kamatu počev od 4. februara 2002. do 30. juna 2002. godine, preinačena u delu kojim je tražena isplata kamate na iznos glavnog duga za period novebar i decembar 2000. godine, za period od 1. januara do 30. aprila 2001. i za period od 1. juna do 31. decembra 2001. godine tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u tom delu, ukinuta u delu koji se odnosi na isplatu razlike zarade za period od 1. januara do 30. aprila 2001. godine, budući da je u tom delu prekoračen tužbeni zahtev tužioca, odbačena žalba tužioca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 98/09 od 3. novembra 2009. godine i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka po žalbi.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 20. avgusta 2013. godine dostavljen tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. februara 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5912/12 od 12. juna 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak do pravnosnažnog okončanja trajao preko deset godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka počev od podnošenja tužbe 6. februara 2003. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko deset godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen spor radi isplate potraživanja iz radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je doneo čak sedam presuda, od kojih su dve bile delimične presude i tri dopunske presude, budući da je sud propuštao da odluči o tužbenom zahtevu u celini. Drugostepeni sud je osam puta odlučivao u predmetnoj stvari i doneo tri presude i pet rešenja kojima su ukinute prvostepene presude, od kojih su tri rešenja doneta bez odlučivanja o izjavljenim žalbama, odnosno radi dopune postupka, budući da nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o izjavljenim žalbama. Predmet je dva puta razmatran i pred Vrhovnim sudom Srbije po reviziji.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku, te da svojim postupcima nije doprineo produženju parnice.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom Velikoj Plani u predmetu P. 98/09 inicijalno predmet P. 232/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, utvrđivanjem povrede navedenog prava podnosioca.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti