Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Prekomerno trajanje, uzrokovano i greškom suda, rezultiralo je dosuđivanjem naknade nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroljuba Peričina iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroljuba Peričina i utvrđuje da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u vanparničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 487/12 (sada predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 487/12).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroljub Peričin iz Beograda izjavi o je Ustavnom sudu, 19. marta 2014. godine, preko punomoćnika Bojana Gavrilovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovim sudom u Beogradu u predmetu R1. 487/12 (sada predmet Trećeg osnovnog suda u Beogardu R1. 487/12).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je predlog za uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari podneo pre više od 13 godina, te da je tokom trajanja postupka njegov problem „besomučno odlagan i nerešavan“, kao i da je nakon enormnih troškova i maltretiranja kojima je kao predlagač bio izložen, sud tek nakon pet godina doneo prvostepeno rešenje kojim je samo konstatovano faktičko stanje na terenu, a ne i uredio ono radi čega je postupak iniciran. Takođe, podnosilac ističe da je po žalbi koju je izjavio odlučeno tek nakon pet godina.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te mu utvrdi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000.000,00 dinara .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise vanparničnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 487/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

Miroljub Peričin iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. jula 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog protiv protivnika predlagača S.P, radi uređenja načina korišćenja nepokretnosti.

Do donošenja prvog pravostepenog rešenja, vanparnični sud je zakazao i održao 20 ročišta, na kojima je sproveo dva građevinska veštačenja (nalaz i mišljenje sduskog veštaka su dostavljeni sudu 18. marta 2002. godine i 21. aprila 2003. godine), kao i tražio da se navedeni nalazi dopune (dopune nalaza i mišljenja su dostavljene sudu 3. jula i 14. novembra 2002. godine). Takođe, sud je sproveo i jedno geodetsko i urbanističko veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 26. aprila 2004. godine), jedno komisijsko veštačenje ( komisijski nalaz i mišljenje veštaka građevinske, geodetske i finansijske struke je dostavljen sudu 13. jula 2005. godine), te izvršio uviđaj na licu mesta (10. aprila 2004. godine), kao i više puta saslušavao veštake.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 27. februara 2006. godine doneo (prvo) prvostepeno rešenje R1. 229/01, kojim je uredio način korišćenja zajedničkih nepokretnosti stranaka, tako što je u stavu 1. izreke ure dio način korišćenja zajedničke kuće, u stavu 2. izreke uredio način korišćenja zajedničke katastarske parcele, dok je u stavu 3. odluč io o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi predlagača od 12. aprila 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo (prvo) drugostepeno rešenje Gž. 12044/06 od 14. februara 2007. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje u st. 1. i 3. izreke i predmet u tom delu vra tio na ponovni postupak.

U ponovnom postupk u, vanparnični sud je zakazao i održao sedam ročišta, na kojima je sproveo jedno komisijko veštačenje ( komisijski nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 3. septembra 2007. godine), kao i dva puta saslušavao veštake.

Tokom trajanja ovog dela postupka, sud je doneo rešenje R1. 54/07 od 11. decembra 2008. godine, kojim je predlagača uputio na postupak pred upravnim organom nadležne opštine radi dobijanja odobrenja za izvođenje radova u skladu sa nalazom komisije veštaka zbog izgradnje spoljnog stepeništa na zajedničkoj kući, a sve sa ciljem uređenja korišćenja sporne nepokretnosti. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je: da je sud predlagača uputio na upravni postupak radi pribavljanja odobrenja nadležnog organa za izgradnju stepeništa prema projektu komisije veštaka na koje su stranke dale saglasnost.

Postupajući po žalbi predlagača od 26. marta 2009. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4004/10 od 4. aprila 2012. godine, kojim je uki nuo ožalbeno prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženj u drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 145. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku ( kojim je propisano da kada je među zajedničarima sporno pravo na stvari koja je predmet postupka, sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa), jer u ovom postupku pravo na stvari nije sporno, te da je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku nastavi sa postupanjem u skladu sa primedbama datim u rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž. 12044/06 od 27. februara 2006. godine.

U daljem toku postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao i održao jedno ročište nakon kojeg je doneo (drugo) prvostepeno rešenje R1. 487/12 od 28. septembra 2012. godine, kojim je uredio način korišćenja zajedničke kuće i protivnik a predlagača obaveza o da predlagaču naknadi troškove postupka. Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje R1. 487/12 od 23. aprila 2013. godine, kojim se ispravlja prvostepeno rešenje tako što umesto prezimena stranaka Perčin treba da stoji Peričin, dok u svemu ostalom prvostepeno rešenje ostaje neizmenjeno.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača od 7. marta 2013. godine, Viši sud u Beogradu je doneo (drugo) drugostepeno rešenje Gž. 7843/13 od 14. novembra 2015. godine, kojim je žalbu odbi o i prvostepeno rešenje potvr dio.

4. Odredbom Ustava , na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13 i 55/14) propisano je : da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja predloga, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja vanparničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni vanparnični postupak pokrenut 6. jula 200 1. godine podnošenjem predloga Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 14. novembra 201 5. godine, donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 7843/13 . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog vanparničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je trajao 14 godina i četiri meseca . Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak vođen radi utvrđenja načina korišćenja zajedničkih nepokretnosti stranaka. Ustavni sud je dalje utvrdio da je vanparnični sud u dokaznom postupku sprovede o građevinsk a, geodetska i komisijska veštačenja, kao i dopune ovih veštačenja, da je izvršio uviđaj na licu mesta, te više puta sasluša vao veštake. Polazeći od toga, ocen a je Ustavnog suda da su činjenična i pravna pitanja koja je vanparnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku bila složena , što donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao više od 1 4 godina.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni postupak, koji se vodio radi utvrđenja načina korišćenja zajedničke kuće, za podnosioca ustavne žalbe bio značajan, shodno čemu je imao i legitiman interes da se on okonča u primerenom roku . Ali, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na specifičnost vanparničnog postupka, koji se umnogome razlikuje od parničnog, u kojem vanparnični sud, kao u konkretnom slučaju, nastoji da uređenje korišćenja zajedničke stvari sporazumno reši, a zatim ukoliko zajedničari ne postignu sporazum, da nastoji da svojim rešavanjem zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara. Dakle, radi se o postupku u kome se, pre svega, izlazi u susret volji stranaka, naravno koliko to dozvoljavaju okolnosti konkretnog slučaja i materijalnopravni propisi, a kada to nije moguće, ipak postoji obaveza suda da zadovolji opravdane zahteve i interese svih zajedničara. Polazeći od toga, Ustavni sud nalazi da je podnosilac, kao stranka u postupku, u konkretnom slučaju, predlagao brojna veštačenja, te tražio dopune istih, što mu se ne može staviti na teret, ali se ne može staviti ni na teret vanparničnom sud u, jer sa jedne strane , sud izvodi dokaz veštačenjem kada mu je potrebno stručno znanje kojim sam ne raspolaže, a sa druge strane, kao što je već istaknuto, spada u domen ovlašćenja i volje stranaka.

I pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove. Polazeći od toga, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud rešenjem prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari i pored toga što nisu bili ispunjeni uslovi da se podnosilac uputi na pokretanje upravnog postupka (uslovi iz člana 145. Zakona o vanparničnom postupku), a što je produžilo trajanje postupka za tri godine i četiri meseca. Shodno tome, Ustavni sud je ocenio da i pored činjenice da se , u konkretnom slučaju , radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima , da su vanparnični sudovi o načinu uređenja zajedničke katastarske parcele pravnosnažno odlučili tek nakon više od pet godina, d ok je o načinu uređenja zajedničke kuće pravnosnažno odlučeno tek nakon više od 14 godina, što su neprihvatljivo dugi periodi sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno ukupno trajanje vanparničnog postupka, ali i činjenicu da se u konkretnom slučaju radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima zbog kojih je sud, na predlog podosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, sprovodio više veštačenja iz različitih oblasti. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ima o u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti