Odbijanje ustavne žalbe radnika zbog zakonitosti otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Sud je utvrdio da nižestepene odluke sadrže jasne razloge i da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Nenadovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovice Nenadovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 251/07 od 8. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 36/08 od 13. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 735/08 od 24. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Nenadović iz Valjeva izjavio je 20. februara 2009. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 251/07 od 8. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 36/08 od 13. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 735/08 od 24. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajamčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je drugostepeni sud u obrazloženju „pobijane“ presude samo prepisao razloge koje je za odluku dao prvostepeni sud u pogledu učešća predstavnika sindikata u disciplinskom postupku, a da je iste razloge „bez jasnog obrazloženja“ prihvatio i Vrhovni sud Srbije; da su potpuno nejasni razlozi drugostepenog suda u pogledu toga da je tuženi izvršio svoju obavezu iz člana 93. st. 2. i 3. Zakona o radnim odnosima; da je drugostepeni sud bio dužan da u obrazloženju „pobijane“ presude oceni sve navode žalbe, a posebno one od značaja za donošenje odluke, i ukoliko zaključi da su ti navodi neosnovani – da u obrazloženju presude navede jasne i dovoljne razloge, što u konkretnom slučaju nije učinjeno; da osporene presude ne sadrže jasne razloge o tome „na osnovu čega su sudovi zaključili“ da tužiocu tokom disciplinskog postupka nije povređeno pravo na odbranu, kao i da se „potpuno ignorišu“ navodi žalbe da je tokom postupka prvostepeni sud utvrdio da je u vreme kada je vođen predmetni disciplinski postupak tužilac bio na bolničkom lečenju od 23. do 27. septembra 2001. godine; da osporene presude ne sadrže dovoljne i jasne razloge o tome da li je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe bio u fizičkoj mogućnosti da na relacijama između dve stanice putnicima koji su ušli na jednoj stanici izda autobuske karte do momenta dolaska do druge stanice; da sudovi opšte nadležnosti „nisu postupali kao nepristrasni sudovi“ jer su ignorisali sve činjenice i dokaze koje su „išle u prilog“ tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 251/07 od 8. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja Saobraćajnog preduzeća „Lasta“ A.D. Beograd broj 01-3/93 od 14. novembra 2001. godine, broj 01-3725/1 od 14. decembra 2001. godine i M-737 od 18. decembra 2001. godine i da mu se priznaju sva prava iz radnog odnosa, dok je stavom drugim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju ove presude, pored ostalog, navedeno je: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca počev 1992. godine, a da je kao kondukter radio od 1998. godine; da je prilikom vršenja dve kontrole od strane terenskih kontrolora dana 11. septembra 2001. godine na liniji Beograd – Ub - Valjevo, utvrđeno da tužilac nije izdao vozne karte za osam, odnosno 11 putnika, kao i da je jednom putniku izdao kartu po nižoj ceni od utvrđene u registrovanom cenovniku tuženog; da je zahtevom nadležnog organa tuženog broj D-90 od 14. septembra 2001. godine, koji je dostavljen i izvršnom odboru sindikata kod tuženog, pokrenut disciplinski postupak protiv tužioca; da je tužilac u disciplinskom postupku saslušan 7. novembra 2001. godine, da je nakon rasprave održane 14. novembra 2001. godine nadležni disciplinski organ tuženog doneo rešenje broj 01-3/93 od 14. novembra 2001. godine kojim je tužilac oglašen odgovornim za povredu radne obaveze utvrđene kolektivnim ugovorom tuženog, zbog čega mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa; da na raspravu održanu 14. novembra 2001. godine nije došao tužilac, niti je izostanak opravdao, a da su toj raspravi prisustvovali predstavnici obe sindikalne organizacije koje su u tom momentu bile organizovane kod tuženog; da je tužilac protiv navedenog prvostepenog rešenja tuženog izjavio prigovor; da u navedenom prigovoru nije isticana povreda prava na odbranu usled neučestvovanja u disciplinskom postupku predstavnika sindikata; da je rešenjem nadležnog drugostepenog organa tuženog broj 01-3725/1 od 4. decembra 2001. godine odbijen prigovor tužioca kao neosnovan; da je rešenjem direktora tuženog broj M-737 od 18. decembra 2001. godine utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos zbog izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa sa danom 4. decembrom 2001. godine; da je, prema oceni prvostepenog suda, disciplinski postupak protiv tužioca vođen u skladu sa tada važećim Zakonom o radnim odnosima, čijim odredbama je, između ostalog, bilo propisano da se zahtev za pokretanje disciplinskog postupka i poziv za raspravu dostavlja i sindikatu i da je disciplinski organ dužan da omogući učešće sindikata, što je tuženi ispoštovao; da je tužilac više puta isticao da nije mogao da dođe na raspravu zakazanu za 26. septembar 2001. godine jer je u periodu od 23. do 27. septembra 2001. godine bio bolestan i nije dolazio na posao, ali da ta rasprava nije ni održana navedenog datuma zbog sprečenosti disciplinskog organa, već da je rasprava održana 14. novembra 2001. godine; da je prvostepeni sud našao da je tužilac bio uredno pozvan na raspravu održanu 14. novembra 2001. godine, da tužilac nije obavestio disciplinski organ o svojoj bolesti kao razlogu za neodazivanje raspravi, te da ne bi moglo da se smatra da mu je uskraćeno pravo na odbranu; da tužilac nije dokazao da je ovlastio neko drugo lice da ga brani u disciplinskom postupku ili da ga zastupa sindikalna organizacija, niti da njegovom eventualnom braniocu nije bio dozvoljen pristup disciplinskom ogranu, te da ni zbog toga tužiocu nije povređeno pravo na odbranu tokom vođenja disciplinskog postupka protiv njega; da je prvostepeni sud mišljenja da su nadležni disciplinski organi tuženog tokom disciplinskog postupka protiv tužioca utvrdili sve činjenice od značaja za postojanje radne obaveze i disciplinske odgovornosti tužioca, a koje su utvrđene na pouzdan način i koje su dovele do pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je da je tužilac prema odredbi člana 42. Pravilnika o posadi vozila, broj 9312 od 27. novembra 1991. godine, bio u obavezi da izdavanje autobuskih karata na usputnim stanicama i stajalištima izvrši pre polaska autobusa, a ukoliko je zadržavanje vozila na usputnim stanicama i stajalištima kratko – do dolaska na sledeću stanicu, odnosno stajalište, dok je prema odredbi člana 43. navedenog pravilnika bio dužan da voznu kartu izda po registrovanom cenovniku tuženog i to za relaciju na kojoj putnik putuje, pri tom uvažavajući sve propisane popuste; da je prvostepeni sud utvrdio da je udaljenost između stanice na kojoj je ušla prva kontrola i njoj prethodne stanice – šest kilometara, a između stanice na kojoj je ušla druga kontrola i njoj prethodne stanice - devet kilometara, kao i da u autobusu nije bilo gužve, te da je tužilac, koji nije bio početnik, bio fizički u mogućnosti da obavi svoj posao i da izda karte putnicima između dve autobuske stanice; da je uvidom u rešenje tuženog od 21. septembra 2001. godine prvostepeni sud utvrdio da je tužilac i ranije disciplinski odgovarao i novčano kažnjen za nesavesno vršenje posla konduktera; da je, po mišljenju prvostepenog suda, disciplinski postupak sproveden u svemu u skladu sa zakonom.

Okružni sud u Valjevu je osporenom presudom Gž1. 36/08 od 13. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 251/07 od 8. juna 2007. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da u prvostepenom postupku i u prvostepenoj presudi nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po služenoj dužnosti; da su neosnovani navodi žalbe da je presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud o svim odlučnim činjenicama dao dovoljne i jasne razloge; da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, odnosno da su odluke donete u disciplinskom postupku zakonite; da su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenicu da je tužiocu povređeno pravo na odbranu u disciplinskom postupku; da je prvostepeni sud pravilnom ocenom iskaza svedoka utvrdio da su u disciplinskom postupku učestvovali predstavnici oba sindikata koji su bili registrovani kod tuženog u vreme vođenja disciplinskog postupka, te da su neosnovani navodi žalbe da u tom delu prvostepeni sud nije pravilno ocenio iskaze svedoka; da su neosnovani navodi žalbe da tužilac nije bio uredno pozvan na raspravu u disciplinskom postupku, jer je bio na bolovanju u periodu od 23. do 27. septembra 2001. godine, s obzirom na to da je prvostepeni sud utvrdio da je rasprava vođena 14. novembra 2001. godine, kada je i doneto prvostepeno rešenje, a da u toku disciplinskog postupka, odnosno u prigovoru na rešenje disciplinske komisije, kao i u toku prvostepenog postupka nije pružio dokaze da se nalazio na bolovanju 14. novembra 2001. godine; da su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenicu da li je tužilac učinio povredu radnih obaveza koje mu se stavljaju na teret, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravilnom ocenom iskaza svedoka utvrdio da je tužilac učinio povrede radnih obaveza koje su stavljene na teret.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 735/08 od 24. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe izjaveljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 36/08 od 13. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni suda Srbije pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) na koju se revizijom ukazuje, s obzirom na to da su razlozi nižestepenih odluka jasni i neprotivrečni i u skladu sa činjeničnim stanjem i izvedenim dokazima; da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca; da su neosnovani navodi revizije u delu u kojem se tužilac poziva na uskraćeno pravo na odbranu i neučestvovanje sindikata u disciplinskom postupku, jer je tužilac uredno pozvan na raspravu pred disciplinskim organom, ali se nije odazvao pozivu, a izostanak nije pravdao kako je to predviđeno članom 95. stav 3. Zakona o radnim odnosima; da su sudovi pravilno cenili da je samostalni sindikat tuženog uzeo učešće u disciplinskom postupku protiv tužioca u smislu odredbe člana 93. navedenog zakona.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01), koji je se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da omogući predstavniku sindikata da učestvuje u postupku utvrđivanja prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih koji proističu iz zakona i kolektivnog ugovora (član 5. stav 1.): da stupanjem na rad zaposleni preuzima dužnosti i obaveze na radu i u vezi sa radom (u daljem tekstu: radne obaveze), utvrđene zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da zaposleni koji svojom krivicom ne ispunjava radne obaveze ili se ne pridržava odluka donesenih kod poslodavca - odgovara za učinjenu povredu radne obaveze, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 87. st. 1. i 2.); da se zahtev za pokretanje disciplinskog postupka podnosi u pisanom obliku i sadrži naročito ime i prezime zaposlenog, radno mesto na kome je raspoređen, opis i vreme izvršenja povrede radne obaveze i dokaze koji ukazuju na izvršenje povrede radne obaveze, da se ovaj zahtev dostavlja organu nadležnom za vođenje disciplinskog postupka, zaposlenom i sindikatu, kao i da su u postupku za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog disciplinski organi dužni da omoguće učešće predstavnika sindikata (član 93.); da je organ nadelžan za vođenje disciplinskog postupka dužan da poziv za raspravu dostavi podnosiocu zahteva za pokretanje disciplinskog postupka, zaposlenom protiv koga se pokreće postupak, svedocima (ako ih ima) i sindikatu (član 94.); da zaposleni ima pravo da u disciplinskom postupku uzme branioca, da je rasprava pred organom nadležnim za vođenje disciplinskog postupka usmena i javna, da zaposleni mora biti saslušan pred disciplinskim organom, osim ako se bez opravdanih razloga ne odazove na uredno dostavljen poziv, i ne može mu se uskratiti odbrana, kao i da se na zahtev, odnosno uz pristanak zaposlenog, u disciplinskom postupku može ga zastupati sindikat (član 95. st. 1, 2. i 3.); da se prestanak radnog odnosa, između ostalog, izriče za neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza (član 101. stav 1. tačka 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je, pre svega, utvrdio da su o tužbenom zahtevu podnosioca odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni Ustavom i zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden javno, primenom pravila merodavnog procesnog prava, da je u toku postupka podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, omogućeno da javno iznese i obrazloži podneti zahtev i da učestvuje na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku.

U pogledu iznetih navoda da osporena drugostepena presuda, kao i presuda Vrhovnog suda Srbije ne sadrže dovoljne i jasne razloge, Ustavni sud, najpre, konstatuje da u okviru prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine). Međutim, prema oceni Ustavnog suda, parnični sudovi su u osporenim odlukama, kojima su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja njegovog bivšeg poslodavca na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, dali jasna i precizna obrazloženja svojih pravnih stavova. Naime, sudovi su obrazložili svoje odluke i u pogledu navoda podnosioca da nije učinio povredu radne obaveze, kao i u pogledu istaknute povrede prava na odbranu i učešću predstavnika sindikata u disciplinskom postupku koji je prethodio parničnom postupku. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na obrazloženje drugostepene i revizijske presude, odnosno da su navedeni sudovi u obrazloženjima svojih odluka „samo citirali razloge koje je naveo prvostepeni sud u osporenoj presudi“, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da u obrazloženju presude drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, kao i da je odredbom član 405. stav 2. istog zakona propisano da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim sudskim odlukama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević