Odluka o (ne)povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao skoro šest godina, to se smatra opravdanim zbog složenosti predmeta i potrebe za više veštačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. S . iz B . G , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đ. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu K. 47/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. S . iz B . G . je 28. marta 201 2. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz O, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž . I 5354/10 od 12. oktobra 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je protiv njega pokrenut krivični postupak 29. decembra 2005. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage i da su tokom postupka donete dve osuđujuće i jedna oslobađajuća presuda. Dalje navodi da je postupak pravnosnažno okončan 12. oktobra 2011. godine , donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu kojom je potvrđena prvostepena osuđujuća presuda i zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao preko šest godina. Takođe, podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje, smatrajući da „osnovanost sumnje ni do danas nije dokazana, iako je postupak pravnosnažno okončan“, odnosno „da je do ugrožavanja bezbednosti saobraćaja došlo krivicom maloletnog učesnika“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu štete i poništi osporen u presud u.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je iz navoda podnosioca utvrdio da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Somboru K. 47/10. Povreda prava na pravično suđenje odnosi se na drugostepenu presudu donet u u ovom postupku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Somboru Su. VIII-VIII-109/2013, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Somboru (ranije pred Opštinskim suom u Odžacima), zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije , koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 29. decembra 2005. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Odžacima Ki. 311/05 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvrši o navedeno krivično delo. U istražnom postupku je saslušan podnosilac ustavne žalbe, ispitani su svedoci i obavljena su veštačenja (saobraćajno-tehničko i sudsko-medicinsko).

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Odžacima je 9. maja 2006. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Predmet je u Opštinskom sudu u Odžacima dobio broj K. 154/06. Tokom trajanja postupka je, pored ostalog, na predlog branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, obavljena delimična rekonstrukcija i kontrolno saobraćajno-tehničko veštačenje.

Opštinski sud u Odžacima je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 22. juna 2007. godine doneo presudu K. 154/06 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za predmetno krivično delo i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Navedena presuda je ukinuta 7. decembra 2007. godine rešenjem Okružnog suda u Somboru Kž. 534/07 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, pored ostalog, obavljeno i super-veštačenje od strane Fakulteta t. n . u N . S, te je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Odžacima 24. septembra 2008. godine doneo presudu K. 5/08, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za predmetno krivično delo i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca. Navedena presuda je ukinuta 20. februara 2009. godine rešenjem Okružnog suda u Somboru Kž. 4/09 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Odžacima je, u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 23. aprila 2009. godine doneo presudu K. 61/09 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za predmetno krivično delo. Navedena presuda je ukinuta 28. avgusta 2009. godine rešenjem Okružnog suda u Somboru Kž. 344/09 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Opštinskom sudu u Odžacima dobio novi broj K. 86/09, a glavni pretres je zakazan i održan 8. decembra 2009. godine, nakon čega je odložen.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Somboru, koji je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka (tokom kojeg je izvršeno i usaglašavanje veštaka saobraćajno-tehničke struke na glavnom pretresu održanom 1. februara 2010. godine), 7. aprila 2010. godine doneo presudu K. 47/10. Navedenom presudom je, pored ostalog, podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 12. oktobra 2011. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 5354/10, kojom su izjavljene žalbe odbijene, a prvostepena presuda potvrđena. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio navode prvostepenog suda, ocenivši da je taj sud potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice i da je o tome dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 29. decembra 2005. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 12. oktobra 201 1. godine kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 5354/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao pet godina , devet meseci i trinaest dana.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da trajanje krivičnog postupka, koji se vodio zbog osnovane sumnje da je okrivljeni izvrši o krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, izlazi izvan okvira razumnog roka.

Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da, s obzirom na to da je bio okrivljeni u osporenom krivičnom postupku, na strani podnosioca je postojao opravdani interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku, kao i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ustavni sud dalje ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postupka koji je potrebno sprovesti. U konkretnom slučaju, dokazni postupak je podrazumevao ispitivanje svedoka , obavljanje delimične rekonstrukcije saobraćajne nezgode i sprovođenje sudsko-medicinskog i saobraćajno-tehničkog veštanjenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je još tokom istražnog postupka obavljeno saobraćajno-tehničko veštačenje, a da je nakon podizanja optužnice, upravo na zahtev odbrane, u dokaznom postupku sprovedeno i kontrolno saobraćajno-tehničko veštačenje, da bi potom bilo izvršeno i superveštačenje od strane Fakulteta t. n . u N . S. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pravnosnažno okončan nakon što su veštaci saobraćajno-tehničke struke usaglasili svoje nalaze i mišljenja. Navedeno, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ustavni sud je imao u vidu činjenicu da je tokom trajanja postupka predmet optužbe razmatran četiri puta pred dve sudske instance, što se saglasno kako praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Međutim, polazeći od nesporne složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, okolnosti da je sud odlučivao o optužbama protiv podnosioca zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja povodom saobraćane nezgode u kojoj je život izgubilo maloletno lice, odnosno da je bilo neophodno utvrditi uzročno-posledičnu vezu između radnji podnosioca i nastupanja smrtne posledice, o čemu je pravnosnažno odlučeno nakon usaglašavanja nalaza i mišljenja veštaka saobraćajno-tehničke struke, te da je osporeni krivični postupak i pored svega navedenog pravnosnažno okončan za pet godina i nešto više od devet meseci, Ustavni sud je ocenio da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvena celina, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije nave o razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu (da „osnovanost sumnje ni do danas nije dokazana, iako je postupak pravnosnažno okončan“, odnosno „da je do ugrožavanja bezbednosti saobraćaja došlo krivicom maloletnog učesnika“) se zapravo ukazuje na to da podnosilac ustavne žalbe nije kriv za krivično delo za koje osuđen, odnosno da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, te se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o (ne)povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti