Odluka Ustavnog suda o ništavosti odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Drugostepeni sud je pogrešno primenio pravo kada je odbio zahtev zaposlenog na osnovu vansudskog poravnanja, jer se zaposleni ne može odreći prava na zaradu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ć etković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Josipa Bodnarčuka iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Josipa Bodnarčuka i utvrđuje se da su presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 914/09 od 26. oktobra 2009. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, na pravičnu naknadu za rad i na socijalnu zaštitu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 69. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponov i postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog sud a u Kuli P1. 1347/06 od 10. juna 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Josip Bodnarčuk iz Kule je 15. decembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 914/09 od 26. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom drugostepenom presudom preinačena presuda Opštinskog suda u Kuli P1. 1347/08 od 10. juna 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tuženi A.D. „Đuro Strugar“ iz Kule da mu na ime razlike zarade, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje isplati određene novčane iznose; da je drugostepeni sud izveo potpuno drugačiji zaključak iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom, nalazeći da je jedino bitno to što su parnične stranke zaključile vansudsku nagodbu koja nije poništena, niti je raskinuta; da se ugovorom o vansudskom poravnanju podnosilac ustavne žalbe odrekao prava na tužbu, prava na godišnji odmor i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Josip Bodnarčuk, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. avgusta 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Kuli tužbu protiv tuženog A.D. „Đuro Strugar“ iz Kule, radi isplate razlike zarade za period 1. septembar 2003. – 31. avgust 2006. godine, isplate regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2003, 2004. i 2005. godinu i isplate razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period 1. septembar 2003. – 31. avgust 2006. godine . Predmet je zaveden pod brojem P1. 1365/06.

Zaposleni, ovde podnosilac ustavne žalbe, i njegov poslodavac A.D. „Đuro Strugar“ iz Kule su 29. januara 2007. godine zaključili ugovor o vansudskom poravnanju broj 01-268/07. Stavom I ugovora je konstatovano da je Josip Bodnarčuk, radnik u stalnom radnom odnosu u A.D. „Đuro Strugar“, zaposlen kao VKV automehaničar, i da se pred Opštinskim sudom u Kuli vodi parnica između ugovornih strana u predmetu P1. 1365/06. Istim stavom ugovora se zaposleni obavezao da će povući tuž bu u navedenom parničnom postupku, uz konstataciju da će on podneti zahtev poslodavcu da ga proglasi tehnološkim viškom, kao i da zaposlenom na ime otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovi m radom pripada iznos od 345.422,00 dinara. St avom II ugovora je predviđeno: da će se vansudskim putem rešiti spor vezan za sudske troškove navedene parnice; da se A.D. „Đuro Strugar“ odriče prava da po prijemu presude zbog odricanja izjavi žalbu; da će A .D. „Đuro Strugar“ na ime iznosa otpremnine po osnovu tehnološkog viška ispla titi zaposlenom iznos od 345.422,00 dinara, čime je zaposleni u celini namiren i po tom osnovu nema nikakvih potraživanja; da se zaposleni odriče prava da po tom osnovu bilo šta zahteva od poslodavca; da zaposleni daje saglasnost da mu se naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i tzv. slobodnih dana isplati sa zaradom za januar 2007. godine; da će zaposleni sve obaveze u kojima se kao jemac prema njemu pojavljuje A.D. „Đuro Strugar“, isplatiti iz svoje imovine; da se zaposleni odriče prava da zahteva naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor i reg res za 2007. godine. Stavom III ugovora je predviđeno da su navedenim poravnanjem ugovorne strane regulisale svoje međusobne obaveze i da se odriču prava da bilo šta međusobno potražuju, dok je stavom IV ugovora propisano da navedeno poravnanje ima snagu izvršnog naslova.

Opštinski sud u Kuli je 10. juna 2008. godine doneo presudu P1. 1347/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime razlike zarade za period 1. septembar 2003. – 31. avgust 2006. godine isplati iznos od 327.044,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 209.502,79 dinara, počev od 18. aprila 2008. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 115.542,09 dinara, počev od 18. aprila 2008. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2003, 2004. i 2005. godinu isplati iznos od 77.905,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 49.505,00 dinara, počev od 18. aprila 2008. godine pa do isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 28.400,64 dinara, počev od 18. aprila 2008. godine pa do isplate ; u stavu petom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period 1. septembar 2003. – 31. avgust 2006. godine; u stavu šestom izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Somboru je 26. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Gž1. 914/09, kojom je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su stranke zaključile ugovor o vansudskom poravnanju čije odredbe nisu poništene, a iz čije sadržine se može zaključiti da se tužilac odrekao bilo kakvog daljeg potraživanja, jer su tim poravnanjem stranke regulisale sva međusobna prava i obaveze; da se tužilac prijavio, sagledavajući sveukupnu situaciju u preduzeću, da i njemu kao i ostalim zainteresovanim radnicima prestane radni odnos kao „tehnološkom višku“ na osnovu čega će mu biti isplaćena otpremnina i naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i takozvanih slobodnih dana sa januarom 2007. godine; da se iz ponašanja tužioca koji je potpisao ugovor o vansudskom poravnanju ne može zaključiti da je izvršeno potpisivanje i prihvatanje sadržine ugovora pod pritiskom ili pretnjom, već iz razloga što je objektivno sagledao celokupnu situaciju u preduzeću i što je smatrao da će tim poravnanjem kao i isplatama koje su u njemu sadržane, a potom i prijavljivanjem kod Nacionalne službe za zapošljavanje i primanjem naknade, njegova situacija biti na taj način najbolje rešena, imajući u vidu da mu je stavljen u izgled i rad na drugom radnom mestu sa manjom zaradom; da prvostepeni sud nije imao osnova da usvoji tužbeni zahtev jer poravnanje nije raskinuto, niti poništeno, i tuženi je ispunio sve obaveze iz tog ugovora, a tužilac se prihvatio ponuđenih isplata uz navod da su time regulisana sva njegova prava i obaveze i da nema nikakvih drugih potraživanja; da to što u poravnanju nije istaknuta visina razlike zarade, regresa za godišnji odmor i ostalih potraživanja, ne može predstavljati razlog zbog čega bi se smatralo da se tužilac zapravo nije odrekao tih isplata; da je od značaja činjenica da su stranke u poravnanju istakle da su regulisale sve svoje međusobne obaveze i odrekle se prava da bilo šta potražuju jedna od druge.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zašti tu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakon u zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4. ); da se prav a zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.).

Odredbama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195.).

Odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (“Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/2010, 4/11 i 52/11) je propisano: da se ovim zakonom uređuju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje (u daljem tekstu. doprinosi), obveznici doprinosa, osnovice doprinosa, stope doprinosa, način obračunavanja i plaćanje doprinosa, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje doprinosa (član 1.); da doprinosi, u smislu ovog zakona, jesu, pored ostalih, i za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 3. tačka 1)); da je poslodavac obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene i da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 426. tačka 12) Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da se p ostupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponovi ti, pored ostalog, ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od utica ja na donošenje povoljnije odluke.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, uplati neizmirene doprinose i reguliše ostala prava iz radnog odnosa koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da zaposleni ima pravo da pokrene spor pred nadležnim sudom u slučaju kada mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, u skladu sa prethodno citiranim odredbama Zakona o radu . Takođe, zakonska obaveza poslodavca je da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom koji je “tehnološki višak“ isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. U ovom konkretnom slučaju, poslodavac se na osnovu navedenog ugovora (vansudsko poravnanje) obavezao da isplati podnosiocu ustavne žalbe, kao zaposlenom, iznos od 345.422,00 dinara na ime otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a podnosilac se odrekao isplate zarade, naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor i regresa za godišnji odmor. U osporenoj presudi, Okružni sud u Somboru je izveo zaključak da se podnosilac ustavne žalbe zaključivanjem navedenog ugovora o vansudskom poravnanju sa poslodavcem, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze povodom prestanka njegovog radnog odnosa kod poslodavca, odrekao potraživanja koje ima prema poslodavcu i da navedeni ugovor proizvodi pravno dejstvo. Međutim, Ustavni sud nalazi da je ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda u suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni ne može odreći prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravičnu naknadu za rad. Takođe, Ustavni sud smatra da navedeni pravni stav drugostepenog suda uskraćuje pravo zaposlenom na socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, koje se jemči odredbom člana 69. stav 2. Ustava. Odredbama člana 51. st. 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje propisano da je poslodavac obveznik plaćanja doprinosa za zaposlene i da poslodavac tu obavezu mora izvršiti istovremeno sa isplatom zarade. Dakle, pravo zaposlenog na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje korespondira sa pravom na isplatu zarade, i poslodavac se ne može osloboditi te zakonske obaveze čak i ako se zaposleni odrekne prava na uplatu navedenih doprinosa (što podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije ni uradio). S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da tuženi poslodavac u ovoj pravnoj situaciji nije isplatio zaradu podnosiocu ustavne žalbe iako je imao takvu zakonsku obavezu, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud proizvoljnim tumačenjem radnopravnih propisa de facto lišio podnosioca i prava na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa time i prava koje mu po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja pripadaju.

Polazeći od svega iznetog, a imajući u vidu da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 914/09 od 26. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pravo na pravičnu naknadu za rad i pravo na socijalnu zaštitu, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući ostale navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na rad, Ustavni sud je ocenio da regres za korišćenje godišnjeg odmora, koji je podnosilac pokušao da ostvari u ovom parničnom postupku, ne spada u pravo koje uživa ustavnu zaštitu. Naime, Ustavni sud smatra da pravo na plaćeni godišnji odmor zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava isključivo podrazumeva pravo zaposlenog na naknadu zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, odnosno pravo na naknadu štete u slučaju kada poslodavac uskrati zaposlenom pravo na korišćenje godišnjeg odmora.

Razmatrajući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u drugostepenom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali na to da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnju da je osporen om drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije pružio argumente i odgovarajuće dokaze da je Okružni sud u Somboru u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke.

Ustavni sud nalazi da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, jer je podnosilac imao pravo da podnese žalbu protiv prvostepene presude u delu u kome nije uspeo u parnici (stav drugi i četvrti presude Opštinskog suda u Kuli P1. 1347/06 od 10. juna 2008. godine), a koje nije iskoristio. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da bez obzira na činjenicu što podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, nije imao mogućnost da izjavi pravni lek protiv pravnosnažne presude kojom je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu , to ne znači automatski da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo. Naime, suština navedenog prava ne ogleda se samo u mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan, već u obezbeđivanju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u ovom delu u pogledu prava navedenih u tački 6. obrazloženja odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da su povrede Ustav om zajemčenih prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naloži o nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1. 1347/06 od 10. juna 2008. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ništavosti odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti