Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu u izvršnom postupku. Utvrđeno je da se žalbom ne ukazuje na povredu Ustavom zajemčenog prava, već se od Suda traži da odloži izvršenje, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-253/2008
24.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Đorđevića iz Trbušana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miodraga Đorđevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15265/06 od 6. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2156/07 od 21. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Đorđević iz Trbušana je 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Jovice Kosića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15265/06 od 6. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2156/07 od 21. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv Radeta Mitanovskog radi iseljenja iz spornog stana; da je odjavom prebivališta tuženi izgubio svojstvo korisnika stana, na kome su njegovi roditelji imali stanarsko pravo; “da sud ne sme utvrđivati postojanje namere promene prebivališta na osnovu iskaza tuženog i da te krucijalne podatke mora utvrđivati drugim posrednim dokazima, pa i samom ocenom pojma prebivališta“; da činjenica odjave prebivališta, sama po sebi, ukazuje da je tuženi “imao decidnu volju da napusti stan u Beogradu i ode u Makedoniju“; da je podnosiocu ustavne žalbe kao tužiocu povređeno pravo na pravično suđenje, jer sud nije cenio sve izvedene dokaze. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo u Republici Srbiji ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

3. Na osnovu navoda iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Radeta Mitanovskog. Tužilac je tražio da prvostepeni sud obaveže tuženog da se iseli iz stana u ulici Gastona Gravijea broj 5 u Beogradu, jer je odlaskom u Makedoniju izgubio svojstvo korisnika stana, na kome je njegov pok. otac imao stanarsko pravo. Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1734/04 od 6. aprila 2006. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je sud, pored ostalog, izveo dokaze čitanjem uverenja MUP-a o odjavi prebivališta, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka; da je sud poklonio poverenje iskazima saslušanih svedoka; da je tuženi živeo u predmetnom stanu i da je bilo sukoba između majke i supruge tuženog, zbog čega je tuženi tokom 1984. godine u periodu od tri meseca privremeno napustio stan; da se iz same činjenice da je tuženi povremeno napuštao stan ne može izvesti dokaz da je predmetni stan napustio i da taj stan nije centar njegovih životnih aktivnosti; da su razlozi povremenog nekorišćenja stana od strane tuženog opravdani, razumljivi i uslovljeni objektivnim okolnostima; da je od useljenja u navedeni stan tuženi u kontinuitetu član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava i da povremenim odlascima nije pokazao nameru da se iseli iz predmetnog stana.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 6. decembra 2006. godine doneo osporenu presudu Gž. 15265/06, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1734/04 od 6. aprila 2006. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto i da se neosnovano tužilac poziva na odredbe Zakona o stambenim odnosima (“Službeni glasnik RS“, broj 29/73), po kojima se na stanovima u privatnoj svojini posle 22. juna 1973. godine ne može steći stanarsko pravo ponovnim useljenjem, jer je tuženi neprekidno koristio predmetni stan od 1961. godine, te nije ni gubio status korisnika stana.

Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu Rev. 2156/07, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv osporene drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15265/06 od 6. decembra 2006. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je naglašeno da se u situaciji kada je član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava privremeno napustio stan zbog objektivnih razloga ne smatra da je takvom licu prestalo pravo na korišćenje stana i ono se u taj stan može vratiti pod uslovima koji mu obezbeđuju status korisnika stana.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje stanovište o tome kojim su se dokaznim sredstvima morale utvrđivati bitne činjenice za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva i osporava navedene presude prvenstveno zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Pri tome, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe nije argumentovao navode o povredi prava na procesnu jednakost stranaka u parničnom postupku, jer iz sadržine osporenih presuda proizlazi da su sudovi u ovoj pravnoj stvari cenili dokaze na kojima je podnosilac temeljio svoj tužbeni zahtev.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi potkrepili tvrdnju da postoji povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti