Odluka Ustavnog suda o obavezi plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da obaveza plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta nije prestala konverzijom prava korišćenja u pravo svojine, već je trajala do 31. decembra 2013. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Zlatkovića iz Jarsenova, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Zlatkovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 231/10 od 5. oktobra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4436/10 od 27. aprila 2011. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 231/10 od 5. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Zlatković iz Jarsenova je 6. juna 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 231/10 od 5. oktobra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4436/10 od 27. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su sudovi u predmetnom parničnom postupku jednostrano cenili dokaze na očiglednu štetu podnosioca i proizvoljno primenili materijalno pravo. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud se u obrazloženju svoje odluke nije izjasnio u odnosu na ključni argument koji je podnosilac isticao u prvostepenom postupku i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude – o kom pravnom osnovu za sticanje svojine se radi u konkretnom slučaju i da li je taj pravni osnov mogao da dovede u pitanje zakonski osnov za sticanje svojine, državinu i upis u katastar nepokretnosti koji postoje na strani podnosioca. Podnosilac je naveo da u osporenim presudama nije navedena merodavna odredba materijalnog prava koja bi predstavljala osnov za sticanje prava svojine od strane tuženog-protivtužioca, već se sudovi pozivaju na sadržinu zapisnika od 7. januara 1960. godine, koji nije potpisan od svih učesnika u deobi, niti je overen pred sudom, kao i na iskaze svedoka, te proizvoljno zaključuju da je na osnovu tog zapisnika raspodeljena i predmetna parcela potomcima, te da je između njih izvršena deoba predmetne parcele. Podnosilac smatra da su mu takvim nepravičnim postupanjem i odlučivanjem postupajući sudovi povredili i pravo na imovinu. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporene akte, a istakao je i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 231/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 231/10 od 5. oktobra 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac da mu na ime naknade štete za posečena stabla isplati iznos od 32.732,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. marta 2002. godine, dok je u drugom stavu izreke usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, pa je utvrđeno da je tuženi-protivtužilac vlasnik dela katastarske parcele broj 2542 na mestu zvanom „Crni kamen“ u KO Jarsenovo ukupne površine 12,45 ari, i to u površini od 3,34 ara, u merama i granicama koje su bliže opisane drugim stavom izreke, te je tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu opisani prostor preda u državinu u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke naloženo je Službi za katastar nepokretnosti u Leskovcu da opisanu nepokretnost upiše u svojinu i državinu protivtužiocu, dok je četvrtim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac bratanac tuženog; da je deda tužioca, a otac tuženog, sada pok. Đ.Z po ručno sačinjenom zapisniku od 7. januara 1960. godine razdelio svoju pokretnu i nepokretnu imovinu na četiri dela svojim sinovima, među kojima i ocu tužioca-protivtuženog i tuženom-protivtužiocu; da je sporna katastarska parcela broj 2542 u KO Jarsenov prvo bila njiva, pa kada je podeljena na četiri dela svako je pošumio svoj deo zasadivši bagrem, s tim što je tuženi-protivtužilac bio na školovanju u to vreme i njega su zastupali otac i brat S. Z; da je po premeru iz 1962. godine i azbučnom registru od 19. septembra 1966.godine, a koji je potpisao ovde tužilac kao vlasnik sporne parcele, upisan sada pok. otac tužioca R.Z; da je ugovorom o poklonu, overenim pred Opštinskim sudom u Leskovcu Ov. broj 3465/75 od 22. decembra 1975. godine, otac tužioca poklonio spornu parcelu tužiocu; da je navedena parcela, po spisku promena br. 33 za KO Jarsenovo, 1975. godine upisana kod Službe za katastar nepokretnosti u Leskovcu na ime tužioca kao jedinog vlasnika; da se tokom marta 2002. godine tuženi-protivtužilac obratio reonskom šumaru koju mu je dozvolio seču bagremove šume, o čemu mu je izdao doznačni list, te da je po pribavljanju doznačnog lista, tuženi - protivtužilac sa radnicima koje je angažovao započeo sa sečom bagremove šume na spornoj parceli, i to na delu parcele koja mu je pripala u deobi; da je sud cenio iskaz tuženog-protivtužioca saslušanog kao stranke, pa je isti prihvatio poklonivši mu veru; da je tuženi-protivtužilac u iskazu naveo da je sporna parcela podeljena na četiri dela sa čvrstim međama i da je svako zasadio svoj deo parcele bagremom; da je tuženi-protivtužilac naveo da su ga pri deobi zastupali otac i brat S.Z, kao i to da su međni znaci postavljeni pre sadnje bagrema, i to u vidu brazdi i kamena, a da je kasnije zemljište obeleženo zasecanjem drveća; da je tužilac-protivtuženi naveo da on svoj deo nikada nije sekao do sporne seče, da je jedan od braće V.A. već vršio seču i da ga niko nije osporio, kao i to da je pre dvadesetak godina saznao za svoj deo parcele od brata S.Z; da je iskaz tužioca potkrepljen iskazima saslušanih svedoka; da je svedok V.A, inače stric tužioca, a brat tuženog u svom iskazu naveo da je sporna parcela najpre bila njiva, da su je podelili pre 50 godina i to na četiri jednaka dela, ali da je kasnije svako pošumio svoj deo, kao i da tuženi na svom delu bagrem uopšte nije sekao i da je njegovu imovinu koristio brat S.Z; da je ceneći napred provedene dokaze pojedinačno i u međusobnoj vezi, imajući pri tom u vidu ručno sačinjeni zapisnik od 7. januara 1960. godine o raspodeli pokretne i nepokretne imovine četvorici sinova, od strane njihovog oca Đ.Z, deoba predmetne parcele izvršena još tokom 1960. godine, kada je sporna parcela još bila njiva, kao i da su na njivi postavljeni međašni znaci; da je, po oceni suda, tuženi-protivtužilac po osnovu realizovane deobe izvršene tokom 1960. godine vlasnik dela sporne parcele, u merama i granicama kako je to bliže navedeno u stavu 2. izreke presude i nalazu i skici veštaka geometra, pa je iz napred navedenih razloga u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa odlučio kao u stavu 2. izreke presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4436/10 od 27. aprila 2011. godine, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac bratanac tuženog; da je deda tužioca, a otac tuženog, sada pok. Đ.Z, izvršio za života raspodelu svoje imovine na sinove R.Z, inače oca tužioca, zatim S.Z, V.A. i tuženog S.Z, o čemu je sačinjen zapisnik 7. januara 1960. godine, i to na četiri jednaka dela; da je, pored ostalih, na taj način ustupio svakom od sinova po četvrtinu od sporne katastarske parcele broj 2542 u KO Jarsenova; da je u vreme zaključenja ugovora ova parcela predstavljala njivu, a da su nakon zaključenja ugovora merenjem izdvojeni realni delovi koji su pripali sinovima pok. Đ.Z. i svako od njih je na svom delu, koji je obeležen kamenim belegama, zasadio bagrem; da je posle toga svako od njih stavljanjem zaseka na stablima obeležio svoj fizički izdvojen deo šume; da je prema podacima premera iz 1962. godine, sporna parcela upisana na ime tužiočevog oca R.Z. koji je ugovorom o poklonu Ov. broj 3465/75 od 22. decembra 1975. godine raspolagao celokupnom parcelom u korist svog sina, ovde tužioca; da je po spisku promena broj 33 za KO Jarsenovo 1975. godine parcela upisana u katastarskom operatu na ime tužioca kao isključivog vlasnika; da je tuženi u proleće 2002. godine angažovanjem trećih lica otpočeo sa obaranjem stabala u šumi i da je na intervenciju tužioca, šumar je zabranio dalju seču stabala; da je veštačenjem identifikovan prostor na kome je tuženi sekao stabla i utvrđeno da je taj prostor u severnom delu katastarske parcele 2542; da je tuženi sekao stabla na realnom, fizički odvojenom delu koji mu je pripao po ugovoru o raspodeli imovine iz 1960. godine, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za oborena šumska stabla i istovremeno usvojen svojinskopravni zahtev tuženog po protivtužbi; da se neosnovano žalbom tužioca pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kada se tvrdi da tuženi-protivtužilac nije učestvovao kod raspodele nepokretne imovine i da je stoga pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tuženom pripao kod raspodele imovine deo predmetne parcele, jer takva tvrdnja izneta u žalbi nema svoju podlogu u provedenim dokazima; da na osnovu sadržine zapisnika od 7. januara 1960. godine i iskaza svedoka proizilazi da je pok. Đ.Z. raspodelio svoju nepokretnu i pokretnu imovinu, uključučujući i predmetnu parcelu, četvorici sinova, među kojima i tuženom-protivtužiocu; te da je između sinova pok. Đ.Z. izvršena deoba predmetne parcele, koja je u to vreme predstavljala njivu, postavljanjem kamenih belega, kojima je parcela podeljena na četiri jednaka dela, a da je potom na tom zemljištu zasađen bagrem, pa su pripadajući delovi, kao i prostor koji je pripao u deo tuženom-protivtužiocu, izdvojeni i označeni stavljanjem belega u vidu zaseka na stablima; da je od strane veštaka geodetske struke identifikovana katastarska parcela na kojoj je tuženi izvršio seču stabala i na osnovu postavljenih međašnih oznaka identifikovan je severni deo katastarske parcele broj 2542 i utvrđeno je da je tuženi-protivtužilac obarao stabla u šumi, na prostoru koji je u sastavu njegovog realnog, fizički izdvojenog dela parcele; da okolnost istaknuta u žalbi tužioca da tuženi-protivtužilac nije obarao stabla na navedenoj katastarskoj parceli i da to znači da nije manifestovao državinu, nisu osnovani, kada se ima u vidu da je tuženi državinu na predmetnom prostoru manifestovao postavljanjem kamenih belega i zaseka na stablima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o nasleđivanju („Službeni list FNRJ“, broj 20/55) koji je važio u vreme sačinjavanja navedenog zapisnika od 7. januara 1960. godine, kojim je izvršena raspodela imovine za života, bilo je propisano: da predak može poslom među živima ustupiti i razdeliti svoju imovinu svojoj deci i svojim potomcima (član 111.); da su ovo ustupanje i raspodela imovine punovažni samo ako su se s tim saglasili sva deca i drugi potomci ustupiočevi koji će po zakonu biti pozvani da naslede njegovu zaostavštinu, kao i da sporazum o ustupanju i raspodeli imovine mora biti sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije (član 112. st. 1. i 2.); da ako se sa ustupanjem i raspodelom nije saglasio koji naslednik, onda se delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatraju kao pokloni, i sa njima će se posle smrti pretka postupati kao sa poklonima učinjenim naslednicima (član 115. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da se ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo (član 73.).

Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari i da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li se osporenim pojedinačnim aktima povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca. Pri tome, Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

U obrazloženju osporenih presuda Osnovnog suda u Leskovcu i Apelacionog sud u Nišu je navedeno da na osnovu sadržine zapisnika od 7. januara 1960. godine i iskaza svedoka sledi da je pok. Đ.Z. raspodelio svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, pored ostalog, i predmetnu parcelu, četvorici sinova, kao i da je između sinova pok. Đ.Z. izvršena deoba predmetne parcele, koja je u to vreme predstavljala njivu, postavljanjem kamenih belega kojim je parcela podeljena na četiri jednaka dela, te da je potom na tom zemljištu posađen bagrem i da su delovi parcele označeni i stavljanjem belega u vidu zaseka na stablima. Zatim su sudovi su zaključili da je tuženi-protivtužilac vlasnik dela sporne parcele koji mu je pripao po osnovu ugovora o raspodeli imovine iz 1960. godine, te da je tuženi sa tog dela parcele i obarao bagremova stabla. U odnosu na žalbene navode tužioca da tuženi nije manifestovao državinu na predmetnoj parceli, drugostepeni sud je ocenio da su takvi navodi neosnovani, budući da je tuženi-protivtužilac državinu na delu te parcele manifestovao postavljanjem kamenih belega i zaseka na stablima. Međutim, u obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je u sprovedenom dokaznom postupku, upravo na osnovu iskaza tuženog-protivtužioca, utvrđeno da je u vreme sačinjavanja zapisnika o podeli imovine i izvršene deobe predmetne parcele tuženi-protivtužilac bio na školovanju i da su njega zastupali otac i brat, kao i da je on za predmetnu parcelu saznao pre dvadesetak godina, te da sa navedene parcele nije sekao bagremova stabla sve do 2002. godine. S obzirom na izneto, sledi da tuženi-protivtužilac nije bio prisutan ni prilikom sačinjavanja navedenog zapisnika, ni prilikom deobe predmetne parcele. Takođe, tuženi-protivtužilac nije mogao manifestovati državinu dela predmetne parcele postavljanjem kamenih belega i zaseka na stablima na parceli, a kako to navodi drugostepeni sud, budući da on sam navodi da je za svoj deo parcele saznao tek pre 20 godine, te da istu nije koristio sve do 2002. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi izneti u obrazloženju osporenih odluka nejasni i kontradiktorni, pa je zaključio da osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio i da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno u pogledu utvrđivanje prava vlasništva na spornom delu parcele. Ovo iz razloga što navedeni zapisnik kojim je izvršena raspodela imovine za života nije bio sačinjen u zakonom propisanoj formi, niti je ugovor o deobi predmetne parcele bio sačinjen u pismenoj formi, pri čemu nije jasno utvrđeno da li je postojala saglasnost svih učesnika u deobi. Takođe, tuženi protivtužilac nije bio u državini dela predmetne parcele, niti je upisan u zemljišne knjige, odnosno katastar nepokretnosti kao vlasnik.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv rešenja Osnovnog suda, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

7. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao zahtev podnosioca za naknadu štete, budući da podnosilac uopšte nije opredelio zahtev za naknadu štete ni u pogledu osnova, niti u pogledu visine.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o obavezi plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti