Odbijena ustavna žalba u sporu zbog raskida ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu Konzorcijuma fizičkih lica, potvrđujući ustavnost odluka redovnih sudova. Sudovi su odbili zahtev za povraćaj uplaćenih rata nakon raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, pozivajući se na ugovornu odredbu koja isključuje pravo povraćaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Adamovića iz Čonoplje, Anke Perić iz Stanišića, Kose Gužvice iz Sombora, Desanke Baštinac iz Sombora, Svetislava Eremića iz Sombora, Žarka Avramovića iz Sombora, Zokija Ileša iz Čonoplje, Slavka Kuke iz Sombora, Eve Knezi iz Svetozara Miletića i Dragomira Mikaća iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Adamovića, Anke Perić, Kose Gužvice, Desanke Baštinac, Svetislava Eremića, Žarka Avramovića, Zokija Ileša, Slavka Kuke, Eve Knezi i Dragomira Mikaća, izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 59/09 od 23. septembra 2009. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9400/07 od 27. novembra 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1929/06 od 4. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Adamović iz Čonoplje i drugi podnosioci navedeni u uvodu podneli su 17. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 59/09 od 23. septembra 2009. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9400/07 od 27. novembra 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1929/06 od 4. oktobra 2007. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. U stava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 18. marta 2006. godine, kao Konzorcijum fizičkih lica, podneli Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Agencije za privatizaciju, radi raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije TP "Prehrana" a.d. Sombor (zbog materijalnih nedostataka predmeta kupoprodaje) i povraćaja iznosa plaćenog na ime dve rate kupoprodajne cene , ali da je Trgovinski sud u Beogradu u toku postupka utvrdio da je presudom Trgovinskog suda u Somboru P. 218/05 od 14. jula 2005. godine predmetni ugovor raskinut zbog toga što Konzorcijum, kao kupac kapitala, nije platio treću ratu kupoprodajne cene. Dalje su naveli da je osporenom prvostepenom presudom, koja je potvrđena drugostepenom i revizijskom presudom, odbijen njihov tužbeni zahtev za povraćaj sredstava plaćenih na ime dve rate kupoprodajne cene, jer je Trgovinski sud u Beogradu, tumačeći klauzulu 3.2 ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, zaključio da su pomenutom klauzulom ugovarači isključili primenu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, i da sporni odnos treba rešiti primenom noveliranog člana 41a Zakona o privatizaciji. Podnosioci smatraju da je navedena odredba ugovora protivna imperativnom propisu iz člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Istakli su da je prvostepeni sud tužbeni zahtev odbio i iz razloga što je, na osnovu navoda tužbe za glavno mešanje koju je podneo subjekat privatizacije protiv Konzorcijuma i Agencije za privatizaciju, utvrdio da je deo druge rate kupoprodajne cene plaćen sredstvima subjekta privatizacije. Prema mišljenju podnosilaca, na osnovu navoda tužbe za glavno mešanje nije moglo biti rešeno prethodno pitanje u navedenoj parnici, posebno što ova tužba nije dostavljena Konzorcijumu na izjašnjenje, zato što sud nije doneo nikakvu odluku o podnetoj tužbi. Podnosioci takođe smatraju da je prvostepeni sud retroaktivno primenio odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji, koja je stupila na snagu 8. juna 2005. godine, jer je u osporenim presudama zauzeto stanovište da je ugovor o kupoprodaji kapitala raskinut konstitutivnom presudom Tgovinskog suda u Somboru P. 218/05 od 14. jula 2005. godine. Po mišljenju podnosilaca, navedena presuda je deklaratornog karaktera, a pomenuti ugovor o kupoprodaji je raskinut na osnovu zakona, odnosno na osnovu obaveštenja Agencije za privatizaciju od 3. februara 2005. godine, zbog čega je trebalo primeniti odredbu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog svega navedenog, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim presudama povređena označena ustavna prava. Pored toga, podnosioci su istakli i da im je pravo iz člana 21. Ustava povređeno prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji kapitala subjekta privatizacije, jer je Agencija za privatizaciju dovela u zabludu članove Konzorcijuma, dopuštajući da se van zakonom propisanog roka od trideset dana pre zakazane aukcije, umanji vrednost subjekta privatizacije, te da je država iskoristila monopolski položaj na štetu Konzorcijuma. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i da poništi osporene presude. Takođe su tražili da im se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, koju mogu ostvariti u skladu sa članom 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1929/06 od 4. oktobra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca Konzorcijuma fizičkih lica kojim je traženo da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju da plati tužiocu na ime povraćaja datog iznose od 22.500.000,00 dinara i 24.342.664,00 dinara, sa kamatama, kao i iznos od 20.000.000,00 dinara na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti. U obrazloženju ove presude je navedeno da je tužilac, kao kupac, sa Agencijom za privatizaciju Republike Srbije 14. oktobra 2002. godine zaključio ugovor o kupoprodaji 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije TP "Prehrana" iz Sombora, metodom javne aukcije, te da je odredbama i uslovima ugovora bilo predviđeno: da je kupac prilikom kupovine subjekta privatizacije dužan položiti depozit radi učešća na aukciji u iznosu od 18. 907.000,00 dinara; da svaka rata iznosi 22.500.000,00 dinara, kao i da je ukupna kupoprodajna cena 135.000.000,00 dinara; da je tačkom 3.2 ugovora predviđeno da ako kupac ne plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. gubi pravo na vraćanje depozita, sva prava odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora, kao i pravo da učestvuje na budućim aukcijama; da je tačkom 4.1 klauzule 4. predviđeno da je pre potpisivanja ugovora kupac dužan da uplati depozit na račun Agencije u iznosu iz klauzule 2. ugovora, ili da na taj iznos pribavi bankarsku garanciju; da depozit predstavlja deo kupoprodajne cene, a da se rate umanjuju u skladu sa depozitom. Prvostepeni sud je uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Somboru P. 218/05 utvrdio da je presudom tog suda od 14. jula 2005. godine navedeni ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut zato što kupac, ovde tužilac, nije uplatio treću ratu kupoprodajne cene ni posle opomene Agencije za privatizaciju i ostavljenog naknadnog roka od osam dana, nakon čega je kupcu 3. februara 2005. godine poslato obaveštenje o raskidu ugovora, dok je uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 6367/06 utvrdio da je predmet tužbenog zahteva tužbe za glavno mešanje koju je podneo subjekt privatizacije protiv Konzorcijuma i Agencije za privatizaciju, utvrđenje da je sredstvima subjekta privatizacije Konzorcijum izvršio isplatu dela druge rate za kupovinu društvenog kapitala. Pored toga, sud je iz dokaza priloženih uz tužbu za glavno mešanje utvrdio da je Konzorcijum sredstvima subjekta privatizacije u iznosu od 14.166.100,00 dinara izvršio isplatu dela druge rate za kupovinu društvenog kapitala subjekta privatizacije, a ne svojim sredstvima, rešavajući o ovome kao o prethodnom pitanju u smislu člana 12. Zakona o parničnom postupku. Trgovinski sud u Beogradu je, polazeći od klauzule 3. tačka 3.2 zaključenog ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, zaključio da je primena odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima isključena autonomijom volja ugovornih strana, te da je tužilac na osnovu navedene ugovorne odredbe izgubio pravo na povraćaj uplaćenih rata budući da su stranke svojom voljom regulisale međusobni kupoprodajni odnos. Prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu, sud je našao da se ne može primeniti načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima iz razloga što se odnosi nastali povodom zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala rešavaju primenom odredaba Zakona o privatizaciji koje su lex specialis i koje kao takve derogiraju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, prvostepeni sud nalazi da se na posledice raskida ugovora ima primeniti i novelirana odredba člana 41a Zakona o privatizaciji, budući da je ugovor o prodaji kapitala raskinut presudom Trgovinskog suda u Somboru P. 218/05 od 14. jula 2005. godine, dakle posle stupanja na snagu navedene zakonske odredbe. Kao dodatni razlog za odbijanje tužbenog zahteva prvostepeni sud navodi da tužilac, kao strana koja nije izvršila obavezu vlastitim sredstvima, odnosno sredstvima koja mu ne pripadaju (što je sud rešio kao prethodno pitanje), nema pravo na povraćaj datog u smislu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je osporenom presudom Pž. 9400/07 od 27. novembra 2008. godine povrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju presude je navedeno da po pravilnoj oceni prvostepenog suda i na osnovu priložene izjave o kompenzaciji, proizilazi da je subjekt privatizacije iz deponovanih sredstava kod banke izvršio plaćanje obaveza po datim kreditima u iznosu od 14.166.100,00 dinara, kao i obračunatih kamata po kreditima, te da Konzorcijum ne može potraživati ono što nije platio vlastitim sredstvima, zbog čega nisu osnovani navodi tužioca da ne postoje dokazi da su članovi Konzorcijuma novac iz kredita uplatili tuženom kao drugu ratu, već su tako dobijena sredstva iskoristili za svoje potrebe, te da navodi o materijalnim nedostacima prodajnog kapitala ne mogu biti opravdanje za neplaćanje treće rate ugovorene kupoprodajne cene, a kako je ugovor pravnosnažno raskinut zbog neplaćanja treće rate, tužilac nema pravo na naknadu štete zbog izgubljene dobiti.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio r eviziju, koja je odbijena osporenom presudom Vrhovnog sud a Srbije Prev. 59/09 od 23. septembra 2009. godine. Revizijski sud je u obrazloženju svoje presude, između ostalog, naveo da je neosnovan navod revidenta da je učinjena bitna povreda parničnog postupka zbog toga što su nižestepeni sudovi činjenične tvrdnje iz tužbe za glavno mešanje koristili kao nesporni dokaz plaćanja dela druge rate kupoprodajne cene sredstvima subjekta privatizacije, iz razloga što je prvostepeni sud činjenice u vezi plaćanja utvrdio sam i o istom odlučio kao o prethodnom pitanju iz člana 12. Zakona o parničnom postupku, te da navedeno postupanje nije uticalo na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, jer tužilac nema pravo na povraćaj prve i druge uplaćene rate prvenstveno po odredbama samog ugovora, klauzule 3. tačka 3.2. kojom su stranke regulisale pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene u skladu sa ugovorenim rokovima. Dalje je navedeno da je bez uticaja na pravilnost pobijane odluke navod revidenta da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu nakon raskida ugovora, odnosno 8. juna 2005. godine, i da je u vezi sa tim neosnovano pozivanje revidenta na odredbu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je pogrešno stanovište revidenta da je klauzula 3. tačka 3.2 ugovora o kupoprodaji kapitala apsolutno ništava. Vrhovni sud Srbije je stanovišta da u smislu člana 20. Zakona o obligacionim odnosima, odredba člana 132. stav 2. istog zakona nije imperativne prirode, već da se primenjuje u situaciji kada ugovorne strane nisu ugovorom svoj odnos drugačije regulisale. Prema nalaženju toga suda, slobodno izraženom voljom, koja se kod tužioca manifestuje u činjenici da je učestvovao na aukciji kojom prilikom je upoznat sa aukcijskom dokumentacijom, te potpisao nacrt ugovora, izlicitirao najvišu cenu i zaključio ugovor sa tuženom, stranke su otklonile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, regulišući da ukoliko tužilac ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene u skladu sa odredbama ugovora, gubi pravo na vraćanje depozita i sva druga potraživanja iz ugovora, što se odnosi i na plaćene rate kupoprodajne cene. Revizijski sud je ocenio da je neosnovano ukazivanje revidenta na materijalne nedostatke prodajnog kapitala zaključivanjem ugovora o razmeni nepokretnosti između subjekta privatizacije i Republike Srbije trideset dana pre održavanja aukcije, kod ugovorno ograničene odgovornosti Agencije za privatizaciju za sveobuhvatnost podataka, činjenice da je zaključenje ugovora o razmeni bilo poznato tužiocu jer je jedan od članova Konzorcijuma istovremeno bio i direktor subjekta privatizacije, te da ovi navodi revidenta ne mogu predstavljati izvinjavajući razlog za neplaćanje treće rate kupoprodajne cene.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1 i 2.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Članom 41. stav 1. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 38/01), koji je bio na snazi u vreme potpisivanja ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala , bilo je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o: ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane .

Članom 41a Zakona o privatizaciji (Službeni glasnik RS", broj 18/03), važećeg u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju Republike Srbije o raskidu ugovora, bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu.

Članom 41a Zakona o privatizaciji, posle izmena i dopuna izvršenih članom 19. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 45/05), koji je stupio na snagu 8. juna 2005. godine, bilo je propisano: da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja, ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata (stav 1. tačka 1)); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi opšteg interesa (stav 3.).

Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01 i 45/02), važećom u vreme potpisivanja ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala , bilo je propisano: da pravo učešća na aukciji imaju domaća i strana pravna i fizička lica (član 12. stav 1.); da kad se više lica udruži radi kupovine jednog subjekta privatizacije (konzorcijum) mogu da ovlaste jedno lice za zastupanje na aukciji, koje je odgovorno za ponudu učesnika i ispunjenje svih obaveza prema Komisiji (član 13. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi, da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. st. 1. do 5.).

5. U konkretnom slučaju po nalaženju Ustavnog suda, bilo je potrebno , pre svega, odgovoriti na pitanje da li su podnosioci aktivno legitimisani za podnošenje ustavne žalbe, imajući u vidu da je svoj stvo tužioca u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom imao Konzorcijum fizičkih lica. Podnosioci ustavne žalbe su sa još osamnaest lica osnovali Konzorcijum fizičkih lica radi kupovine društvenog kapitala subjekta privatizacije kojim su uredili procenat učešća u obezbeđivanju bankarske garancije i udeo u sticanju akcija subjekta privatizacije srazmerno pomenutom učešću (čl. 1, 2. i 4. ugovora o Konzorcijumu). Imajući u vidu da su fizička lica, kao članovi Konzorcijuma učestvovala u kupovini društvenog kapitala svojom imovinom, u procentu utvrđenom u navedenom ugovoru o Konzorcijumu, i da su, prema članu 4. tog ugovora, akcije subjekta privatizacije sticala srazmerno svom učešću, to je u suštini u sporu koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, odlučivano o osnovanosti zahteva za vraćanje dela kupoprodajne cene iz kojeg bi članovi Konzorcijuma bili namireni kao fizička lica. Ovo stoga što je konzorcijum oblik organizovanja radi učešća u postupku kupovine društvenog kapitala, dok prava i obaveze stiču fizička lica. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci aktivno legitimisani za podnosšenje ustavne žalbe.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud konstatuje da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sud ovi, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocima ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji. Pored toga, Usta vni sud je ocenio da se osporene presude zasniva ju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe je izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Naime, prvostepeni sud je, odbijajući tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, zauzeo stanovište da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene na osnovu klauzule 3. tačka 3.2. ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije. Zauzeti pravni stav, prvostepeni sud je obrazložio time da su navedenom odredbom ugovora regulisane posledice neplaćanja kupoprodajne cene, te da su na taj način ugovorne strane autonomijom volja otklonile primenu odredaba člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pored ovog, prvostepeni sud je za svoju odluku o odbijanju tužbenog zahteva naveo još dva dodatna razloga: prvi, koji se odnosi na primenu novelirane odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji u konkretnom slučaju, i drugi, koji je zasnovan na stanovištu da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na povraćaj dela kupoprodajne cene koji je plaćen sredstvima subjekta privatizacije, a što je rešeno kao prethodno pitanje. Drugostepeni sud je, odgovarajući na žalbene navode podnosilaca, zaključio da podnosioci ustavne žalbe ne mogu potraživati ono što nisu platili vlastitim sredstvima, dok je revizijski sud u svojoj odluci zauzeo stanovište da podnosioci nemaju pravo na povraćaj uplaćenih rata prvenstveno po odredbama klauzule 3. tačka 3.2 ugovora, kojom su stranke otklonile primenu odredaba člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, regulišući da ukoliko kupac ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene u skladu sa odredbama ugovora, gubi pravo na vraćanje depozita i sva druga potraživanja iz ugovora, što se odnosi i na plaćene rate kupoprodajne cene.

Klauzulom 3. tačka 3.2. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženjima osporenih presuda, uređene su pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene iz klauzule 4. ugovora, koje se, pored ostalog sastoje u tome da kupac društvenog kapitala gubi sva prava, odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora. Pravo na povraćaj dela plaćene kupoprodajne cene jeste potraživanje koje proizilazi iz ugovora. Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav Vrhovnog suda Srbije da su zaključivanjem navedenog ugovora, same ugovorne strane isključile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba zakona iz čl. 10. i 20. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, za Ustavni sud je prihvatljiv i zaključak revizijskog suda da odredba člana 132. stav 2. navedenog zakona nije imperativnog karaktera, već se primenjuje u slučaju kada ugovorne strane nisu na drugačiji način uredile svoje odnose, što ovde nije slučaj.

U pogledu navoda ustavne žalbe o retroaktivnoj primeni novelirane odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji i utvrđivanju činjeničnog stanja na osnovu navoda tužbe za glavno mešanje, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud osporenu presudu, pored ova dva dodatna razloga, zasnovao i na stavu da podnosioci nemaju pravo na povraćaj dela plaćene cene na osnovu zaključenog ugovora, te da je Vrhovni sud Srbije ocenio da podnosioci navedeno pravo nemaju prvenstveno na osnovu odredaba samog ugovora, klauzule 3. tačka 3.2, zbog čega Ustavni sud ove navode nije razmatrao. Ovo stoga, kao što je već navedeno u prethodnom delu obrazloženja, na osnovu odredaba samog ugovora, neplaćanjem dela kupoprodajne cene, podnosioci ustavne žalbe - članovi Konzorcijuma, gube sva prava i potraživanja koja proističu iz zaključenog ugovora, dakle i pravo na povraćaj dela plaćene cene.

Po nalaženju Ustavnog suda, izloženi stavovi i ocene redovnih sudova su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje , a tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava , jer im je odbijanjem tužbenog zahteva onemogućeno mirno uživanje novčanih iznosa na ime plaćenih rata kupoprodajne cene. Budući da podnosioci povredu ovog prava vezuju za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a s obzirom na to da je Ustavni sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče povrede prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosilaca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a da, pri tom e, ne navode nijedan razlog na kome zasnivaju svoje tvrdnje, niti su za svoje tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava dostavili dokaze. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka suda najviše instance u istoj činjeničnoj i p ravnoj situaciji.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se argumentovale tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i to da u žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno njeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

U pogledu navoda podnosilaca da je prilikom samog zasnivanja obligacionog odnosa, država iskoristila monopolski položaj na štetu Konzorcijuma, te da je na taj način došlo do povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje na to da postupak privatizacije i zaključenja ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala nije bio predmet parnice u kojoj su donete osporene presude , te stoga ni navodi koji se odnose na zaključenje ugovora i okolnosti pod kojima je zaključen i njegovu sadržinu, ne mogu biti od uticaja na povredu načela iz člana 21. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević