Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedamnaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, uprkos njegovom doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2428/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 19. jula 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2428/12.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dopisom Privrednog apelacionog suda R4 P. 97 /14 od 26. marta 2015. godine Ustavnom sudu su vraćeni spisi predmeta Už-6189/2013, jer je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8239/13 od 23. aprila 2014. godine, pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je ustanovljena nadležnost redovnih sudova za postupanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje 17 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2428/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 29. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – V. S iz Mladenova, J. R. i Lj. M. iz Bačke Palanke, radi isplate iznosa od 14.041,53 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održano je pet ročišta na kojima je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu da drugotuženog i trećetuženu, izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4998/96 od 24. aprila 2002. godine je u celosti usvojen precizirani tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 67.348,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. avgusta 1999. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 22.787,86 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2578/02 od 3. juna 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4998/96 od 24. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je nakon naloga sudskom veštaku da dopuni nalaz i mišljenje, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4732/04 od 2. novembra 2004. godine prekinut postupak do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije u pogledu spornog pravnog pitanja.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca od 31. avgusta 2010. godine za nastavak postupka, prvostepeni sud je zakazao ročište za 25. novembar 2011. godine, ali isto nije održano zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Podnescima od 28. februara i 12. jula 2011. godine punomoćnik tužioca je predložio prekid postupka zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem i obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 11812/10 od 11. jula 2011. godine nastavio postupak u ovoj parnici i oglasio se stvarno i mesno nenadležnim, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio je Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom na dalje postupanje.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, nakon jednog održanog ročišta, na sledećem ročištu održanom 4. aprila 2012. godine, prekinut postupak, do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca od 19. oktobra 2012. godine za nastavak postupka, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1842/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu održana su tri ročišta, na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2428/12 od 27. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.882,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine pa do isplate i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 227.213,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. juna 2013. godine pa do isplate i troškove parničnog postupka u iznosu od 182.644,27 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu u kome traži da mu tuženi isplati iznos od 34.093,00 dinara na ime glavnog duga, u delu kamate na dosuđene troškove parničnog postupka, kao i u delu kamate na iznos od 227.213,55 dinara počev od 2. aprila 2013. godine pa do 26. juna 2013. godine.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2428/12 od 6. avgusta 2012. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu tuženog od 31. jula 2013. godine izjavljenu protiv prvostepene presude, a rešenjem P. 2428/12 od 17. septembra 2013. godine je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje od 6. avgusta 2012. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 8239/13 od 23. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2428/12 od 27. juna 2013. godine u stavu trećem njene izreke; stavom drugim izreke je preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom njene izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati iznos od 3.882,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 1996. godine pa do isplate, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 3.882,52 dinara počev od 25. januara 1994. do 18. novembra 1996. godine i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.900,00 dinara; stavom trećim izreke su odbijeni zahtevi tužioca i tuženog za troškove drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 29. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8239/13 od 23. aprila 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i osam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, od prekida postupka koji je određen rešenjem suda od 2. novembra 2004. godine zbog zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju, punomoćnik tužioca je nakon pet godina i osam meseci podneo predlog za nastavak postupka, čime je doprineo dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon pet godina i osam meseci od podnošenja tužbe doneo presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je prvo određen prekid postupka radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pravnog pitanja, te je postupak bio u prekidu pet godina i osam meseci, iako je opravdanost za prekid postupka, u smislu člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku, postojala u roku od 90 dana od dana prijema zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja. U daljem toku postupka prvostepeni sud je po predlogu punomoćnika tužioca od 31. avgusta 2010. godine, parnični postupak nastavio donošenjem rešenja 11. jula 2011. godine, nakon nepunih godinu dana. Po oglašavanju Osnovnog suda u Novom Sadu stvarno i mesno nenadležnim i ustupanju spisa predmeta Privrednom sudu u Novom Sadu i prekida postupka do odlučivanja o sukobu nadležnosti pred Vrhovnim kasacionim sudom, prvostepeni sud je nakon tri održana ročišta doneo drugu presudu, koja je u postupku po žalbama parničnih stranaka preinačena i konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti