Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja akata nepodobnih za ocenu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Udruženja poljoprivrednika-Čoka. Žalba protiv sudskih presuda odbačena je kao neblagovremena, dok su osporeni akti Republičkog javnog tužilaštva, predsednika suda i Nadzornog odbora Vrhovnog suda ocenjeni kao nepodobni za ustavnosudsku zaštitu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja poljoprivrednika-Čoka, sa sedištem u Čoki, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Udruženja poljoprivrednika-Čoka izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 2. oktobra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 844/08 od 4. avgusta 2008. godine, rešenja Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 16. septembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2033/08 od 2. marta 2009. godine, "radnje" Republičkog javnog tužilaštva Gt-I-1241/09, „radnje“ predsednika Opštinskog suda u Novom Kneževcu broj 6 Su 23/09 i akta Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO. 1422/07 od 28. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje poljoprivrednika-Čoka, sa sedištem u Čoki, čiji je zastupnik Zoltan Margit, podnelo je Ustavnom sudu 17. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv akata i "radnji" navedenih u izreci, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, prava na nepovredivost stana iz člana 40. Ustava i prava na slobodu okupljanja iz člana 54. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. i stav 3 tačka d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na kažnjavanje samo na osnovu zakona iz člana 7. Konvencije, na slobodu okupljanja i udrživanja iz člana 11. Konvencije, na delotvorni pravni lek iz člana 13. Konvencije, na zabranu diskriminacije iz člana 14. Konvencije i na zabranu zloupotrebe prava iz člana 17. Konvencije.

2. Ustavni sud ukazuje da zaštitu prava i sloboda garantovanih označenim odredbama Konvencije pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

3. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

4. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Po tužbi Udruženja poljoprivrednika-Čoka, ovde podnosioca ustavne žalbe, vođen je postupak pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu P. 177/06, u kome su doneti: osporena presuda Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 2. oktobra 2007. godine, osporena rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 844/08 od 4. avgusta 2008. godine i Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 16. septembra 2008. godine i osporena presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2033/08 od 2. marta 2009. godine, kojom presudom je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Protiv osporene presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 2. oktobra 2007. godine, osporenog rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 844/08 od 4. avgusta 2008. godine i osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2033/08 od 2. marta 2009. godine, podnosilac ustavne žalbe je 18. juna 2009. godine podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, koji ga je dopisom Gt-I-1241/09 od 14. jula 2009. godine obavestio da nema zakonskih uslova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer je rok za njegovo podnošenje istekao.

Podnosilac ustavne žalbe je Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije izjavio pritužbu na rad Opštinskog suda u Novom Kneževcu, između ostalog, u predmetu tog suda P. 177/06. Po nalogu Nadzornog odbora, sačinjen je izveštaj predsednika Opštinskog suda u Novom Kneževcu broj 6 Su 23/09 od 14. septembra 2009. godine o postupanju tog suda, između ostalog, i u navedenom predmetu, koji je dostavljen Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije. Osporenim aktom – dopisom Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO. 1422/07 od 28. septembra 2009. godine, podnosilac ustavne žalbe je, povodom svoje pritužbe, obavešten da Nadzorni odbor nema zakonska ovlašćenja da upravlja tokom postupka, već je za to isključivo nadležan postupajući sudija koji je zadužen predmetom, a nema ni ovlašćenja da ispituje pravilnost sudskih odluka, već se pravilnost sudskih odluka ispituje u postupku odlučivanja po pravnim lekovima.

Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da akte i radnje Republičkog javnog tužilaštva, predsednika Opštinskog suda u Novom Kneževcu i Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije podnosilac ustavne žalbe osporava pre svega iz razloga što Opštinski sud u Novom Kneževcu nije dostavio spise Republičkom javnom tužilaštvu u roku koji bi javnom tužiocu omogućio da ponese zahtev za zaštitu zakonitosti. U vezi toga Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Republičkom javnom tužiocu obratio tek 18. juna 2009. godine, a da je zakonski rok od tri meseca za podizanje ovog vanrednog pravnog leka isticao već 26. juna 2009. godine.

5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na „radnju“ Republičkog javnog tužilaštva u predmetu Gt-I-1241/09, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom zapravo osporava akt Republičkog javnog tužilaštva Gt-I-1241/09 od 14. jula 2009. godine, kojim je podnosilac ustavne žalbe obavešten da nema uslova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv sudskih odluka u odnosu na koje je predloženo podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Ustavni sud ukazuje da osporenim aktom Republički javni tužilac nije odlučivao o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da stoga ovaj akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ovo iz razloga što je, saglasno odredbi člana 418. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je važio u vreme obraćanja podnosioca ustavne žalbe Republičkom javnom tužiocu, bilo predviđeno da je, ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena da sama izjavi ovaj vanredni pravni lek u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja javnog tužioca.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presuda Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 12. novembra 2007. godine, rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 844/08 od 4. avgusta 2008. godine, rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 177/06 od 16. septembra 2008. godine i presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2033/08 od 2. marta 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da, po stavu Suda, ako je stranka izjavila ustavnu žalbu posle prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, a sama ne izjavi ovo vanredno pravno sredstvo, blagovremenost ustavne žalbe će se ceniti u osnosu na dan dostavljanja odluke suda po poslednjem iscrpljenom pravnom sredstvu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja osporene drugostepene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2033/08 od 2. marta 2009. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio akt Republičkog javnog tužilaštva. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio pre 18. juna 2009. godine, kada je podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu protiv osporenih sudskih odluka, što nesumnjivo proističe iz priložene dokumentacije, a da je ustavna žalba izjavljena 17. decembra 2009. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona.

7. Konačno, u odnosu na deo ustavne žalbe koji se odnosi na „radnju“ predsednika Opštinskog suda u Novom Kneževcu u predmetu broj 6 Su 23/09, Ustavni sud ukazuje da se takođe ne radi o radnji, nego o aktu – izveštaju predsednika Opštinskog suda u Novom Kneževcu u predmetu broj 6 Su 23/09 od 14. septembra 2009. godine, a koji nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već je na zahtev Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije dostavljen izveštaj o postupanju tog suda po pojedinim predmetima, među kojima je i predmet podnosioca ustavne žalbe. Stoga ni osporeni izveštaj ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u označenom delu.

8. Ustavni sud nalazi da ustavna žalba nije dopuštena ni u delu koji se odnosi na akt - dopis Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO. 1422/07 od 28. septembra 2009. godine, jer ni navedenim aktom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što zakonom utvrđene nadležnosti ovog tela Vrhovnog suda Srbije nisu značile ovlašćenje da, postupajući po pritužbama stranaka, upravlja tokom sudskog postupka i ispituje pravilnost sudskih odluka, o čemu je podnosilac ustavne žalbe osporenim dopisom i obavešten.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja akata nepodobnih za ocenu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti